Подсјећање на годишњицу првог етничког чишћења Срба са подручја Југославије и пада Славоније 1991. године

Завичајно удружење Славонаца 21.12. организовало je подсјећање на годишњицу првог етничког чишћења Срба са подручја Југославије и пада Славоније 1991. године у ГО Нови Београд

Присутни су одали почаст минутом ћутања за све жртве Западне Славоније од 1991. до 1995. године.

СИМЕУНОВИЋ: Будимо јединствени!

Почасни предсједник  др Славко Симеуновић се присјетио првих дружења Славонаца у Београду, када се окупљало по двије хиљаде Славонаца.

– То је било фасцинатно дружење у Хотелу Југославија. И сада вас позивам да опет будемо једниствени, а не у неколико удружења – поручио је Симеуновић.

Симеуновић је нагласио да је основна идеја удружења била да се Славонци упознају, да знају гдје се ко налази, да би један другом помогли.

Напоменуо је и како се мало зна и пише о страдањима српског народа у Слобоштини и Дерези, 1942. године

– У Слобоштини је страдало 1360 људи у једном дану. На тим просторима су се десили и злочини у посљедњем рату.

ШИМИЋ: Нико не спомиње страдања западнославонаца

Предсједник Удружења Славонаца Зорислав Шимић је нагласио да је српски народ у Хрватској сведен на статус националне мањине, хрватски или српски језик је постао само хрватски, ћирилично писмо је протјерано из јавне употребе.

– Једним потезом пера обрисано је било све што је била тековина борбе кроз вјекове. Подсјећам вас да је за вријеме Аустро-Угарске монархије српски народ у Славонији имао статус старосједилаца што потврђује допис из Беча који је стигао српској Скупштини у Темишвару. Учешће Срба из Славоније у НОБ и ослобођењу земље од фашизма и стварање Народне Републике Хрватске постао је терет новој хрватској демокрацији. Једини у том моменту легални ослонац у обрани свог личног и општесрпског достојанства нашао се у ЈНА и ТО.

Срби затечени у градовима и селима изван простора проглашене САО Крајине, дакле изван подручја која су била обухваћена отвореним сукобима, а у мањини према хрватском становништву, попут Загреба, Карловца, Осијека, Ријеке, Бјеловара, Вировитице и др, остала су на милост и немилост нових хрватских паравојних формација.

– Поучени искуством из прошлих ратова и геноцидним устројством НДХ, о којој се у свакој српској породици јако добро знало, било је потребно само неколико тзв. ексцеса минирања кућа, протјеривања с посла, свађа са комшијама и других криминалних радњи у непосредном окружењу као нпр. нестанак појединих виђених Срба итд, па да буде јасно да ти ту није мјесто.Избора није ни било. Ако останеш у кући и будеш миран, чека те позив и директна конфронтација са фамилијом и пријатељима, уз опаску, ако одбијеш, бићеш убијен, а ако пођеш бићеш са леђа убијен. Стављени између двије ватре, једино што је преостало је напустити своју кућу или стан, напустити радна мјеста, школу и повести своје рођене и кренути пут избјеглиштва – рекао је Шимић.

Попис Срба из Хрватске који су напустили села и градове изван САО Крајине још није јавно потврђен иако је рађен у неколико наврата. Сваки пут је све мање људи прихватило да изађе на попис.

– Рачунамо да је око 200.000 Срба отишло из својих кућа без могућности на достојанствен повратак – закључује Шимић и додаје да НИКО О ТОМЕ НИШТА НЕ ПРИЧА.

Тзв. операција Откос 10 започела је 31. октобра 1991. нападима на дијелове општина Грубишно Поље, Вировитица и др. Другог дана тј. 01. новембра, кренула је колона путем према југу, према Окучанима.

Операције Оркан,Папук 91 и Орада  етнички су очистиле села и градове од Срба. Ко је на вријеме кренуо остао је жив. Хрватске су јединице уништиле 160 села спаливши их. Потом су кренуле пљачке.

– Колоне моторних возила опскрбљене потрепштинама, ко је шта стигао да узме, кренуле су преко Псуња до Окучана и даље до Бањалуке путем у неизвјесност. 60 000 Срба је тада напустило огњишта. Готово нико да ријеч изусти о овим догађајима који наш живот чини трагичним – рекао је Шимић.

ЛИНТА: Важно је да превазиђемо сујету

Линта се сложио са Зориславом Шимићем да је у јавности Србије непоравдано маргинализована трагедија коју је доживио народ Западне Славоније.

– Углавном је у фокусу завршни чин етничког чишћења Срба из Западне Славоније, то је акција Бљесак и злочиначка акција Олуја – највеће чишћење једног народа послије Другог свјетског рата на тлу савремене Европе.

Линта наглашава да морамо причати у јавности да је већи дио српског народа са подручја Западне Славоније преко 70.000, протерано 1991. године у злочиначким акцијама Откос, Оркан, Папук, Орада.

– Нажалост, за бројне бруталне злочине осим појединачних случајева готово нико није кажњен. У Хрватској се славе злочинци, и злочин против српског народа. У Хрватској сви присуствујемо завршном чину рехабилитације усташтва и геноцидне НДХ.

Јавност у Србији је скептична према нашим настојањима да стално спомињемо јавно усташке злочине према српском народу, мислећи да нема сврхе о томе причати.

– Држим се наше старе изреке да сто пута поновљена лаж постаје истина, обавезни смо и дужни према нашим страдалним сународницима и преко 500.000 протјераних са простора данашње Хрватске да се боримо за истину о карактеру ратова на простору бивше Југославије.

У Хрватској доминирају лажни митови, мит о Вуковару и мит о тзв. великосрпској агресији у Домовинском рату према којима су Срби злочинци, агресори и кривци, док су Хрвати жртве које су водили ослободилачке ратове.

– Морамо стално да се боримо за истину да је главни кривац за рат у Хрватској усташки режим Фрање Туђмана чији је циљ био стварање етнички чисте Хрватске – наглашава Линта.

– Медији у Србији недовољно о томе говоре. С друге стране морам да похвалим садашњу власт на челу са предсједником Вучићем што се 5. август обиљежава на државном нивоу као Дан страдања и прогона српског народа деведесетих година – рекао је Линтаа.

Линта сматра да држава има моралну обавезу да оснује посебну институцију – Министарство за Србе у региону које би се свакодневно на систематски начин бавило бројним проблемима српског  народа из региона.

– Веома је важно да превазиђемо личне сујете, размирице. Нас Србе са тих простора веже заједничка судбина и катастрофа коју смо доживјели. Имамо моралну обавезу да будемо једниствени и сложни, да заједички радимо на овим питањима и подстичемо матицу да један правац државне политике буду ова наша питања.

ЈОВАНОВИЋ: Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко воли U нека остане ту.

Предсједник Удружења за његовање традиције и обичаја Славонаца из Смедерева Симеон Јовановић се осврнуо на два лична догађаја када је он осјетио да ће доћи до етничког чишћења.

– За вријеме Масовног покрета у Хрватској сам био у Вараждину, у омладинској делегацији на откривању чувеног Споменика побједи револуције народа Славоније, који су нажалост усташе срушиле. Дан уочи отварања тог споменика, у Каменској, испод споменика је био споменик Николи Демоњи који је том приликом миниран.Тај догађај ме је већ нагнао на размишљање да би могло да дође до трагедије са нашим народом у Хрватској – рекао је Јовановић.

Други догађај који је споменуо се догодио крајем 1969. када је ишао у свој родни Дарувар.

– У парку у Дарувару има један споменик на којем су два партизана Славонца, један Србин, један Хрват. На постаменту тог споменика били су облијепљени плакати, „Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко воли U нека остане ту“ – рекао је Јовановић.

Ти догађаји су га упутили на Србију, и напомиње да Срби имају двије мајке, мајку која нас је родила и мајка која нас је прихватила – Србија.

– Миодраг Линта се изузетно бори за очување нашег постојања, али не може бити сам, морамо се сви укључити. Мора се знати за Јасеновац, Јадовно, за јаме у Дерези, Кусоњама… – реко је Јовановић и позвао све да дођу 15. фебруара на Славонско вече у Смедерево.

ТАРБУК: Ко се сјети страдалих у градовима деведесетих?

Члан радног предсједништва Нинко Тарбук је започео реченицом: „Западна је Славонија пала, Крајина јој помоћ није дала“.

– То управо говори о неслози која је била и прије деведесете и послије деведесете и прати нас и сада. Сви спомињу Олују и понекад Бљесак, а гдје су људи из градова? Људи из Загреба, Бјеловара, Кутине, Славонског Брода, Осијека, Сиска, Карловца, Госпића, Оточца, Ријеке, Задра Шибеника, Дубровника? Једино се народни посланик Миодраг Линта у посљедњих годину дана осврнуо неколико пута на ту тему.

Тарбук се осврнуо и на неодиграну утакмицу Динамо: Звезда на стадиону на Максимиру 13. маја 1990. године.

– Тада је већ, не још успостављени систем у Хрватској покушао се обрачунати са Србима и претходним системом преко милиције и навијача Црвене Звезде на стадиону Динама. Захваљујући једном броју милиције, на стадиону је спријечена катастрофа.

Након побједе ХДЗ-а на вишестраначким изборима Тарбук је био у Загребу и руководио осигурањем завршног скупа ХДЗ-а.

– Какве су се пароле могле чути у првим редовима, јасно је све што се десило 1991. године. Већ 30.6. кренуло је пензионисање, смјењивање, протјеривање и застрашивање . Тада је кренуо први егзодус, егзодус из градова.

Планирана је књига под насловом Западна Славонија у рату – страдање Срба 1990–1995. Урађене су оквирне тезе.

– Позивам све који желе да се прикључе – поручио је Нинко Тарбук.

ДАKИЋ: Провео сам у хрватском затвору 400 дана

Миле Дакић je навео да је разговарао са бројним Славонцима који су доживјели пакао у Дерези, па га је др Симеуновић замолио као историчара да напише нешто о Слобоштини и Дерези.

– Та два рукописа сам предочио на интернационалном симпозијуму у Бањалуци 2011. године и послије тога на повратку из Бањалуке ухапшен сам у Босни и провео сам у хрватском затвору 400 дана и 570 бранио се са слободе. Ослобођен сам, али увијек нешто крив – рекао је Дакић.

Дакић наводи да нема таквих примјера у историји  као што су злочини у Слобоштини и Дерези.

– У Дерези су њих 233 бацили у два бунара, остали народ су одвели у логоре из којих се многи нису вратили. У Слобоштини у пет бунара су усташе бациле 1096 жена, дјеце, сатараца са Козаре и Срба из Слобоштине у једном или два дана – рекао је Дакић и додао да се такви злочини нису догађали само у та два славонска мјеста, већ и у другим мјестима.

– Славонија је прва у НДХ нападнута, само пет дана од оснивања НДХ основан је логор Даница 15.априла 1941. 29.4.1941. убијено је 199 Срба у Западној Славонији.

Миле Дакић је навео да много пута размишља о тешким судбинама Славоније, о крају 1991, о 1995. години и увијек се пита да ли је морало све тако бити.

Кроз западну Славонију књигама и ријечима

Кроз Западну Славонију књигом и ријечима водиле су проф. др Светлана Шеатовић и проф. др Славица Гароња.

Проф. др Светлана Шеатовић је као шеснаестогодишњакиња избјегла из Пакраца. Она напомиње да културна баштина не подразумијева само књижевност.

– Ријеч је и о живој ријечи коју морамо сакупљати. Славица Гароња је заиста на томе радила. Нажалост ,све је мање говорника који говоре тим изворним језиком. Непоходно је и да сакупљамо народне ношње, музику. С друге стране имамо посла за наше савремене историчаре. Позивам овом приликом све који имају неки материјални или нематеријални облик нечега што се зове културна баштина да нам се обрате у Матици српској гдје постоји Крајишки одбор.

Западна Славонија је дала неколико великих писаца – Владимир Велмар Јанковић (отац му је био парох у Чаглићу)познатији као отац Светлане Велмар Јанковић,  Слободан Селенић из Пакраца, Вељко Милићевић такође из Чаглића.

– Послије деведесетих долази како га ја називам „покосовско вријеме“. У оно вријеме послије пада Косова смо имали деспотовину, 70 година некаквог мира и прелазног периода. Ми данас живимо у доба, које је горе од тог пада Косова. Ми смо апсолутно изгубили територију, народ са тог простора који се расејао, до Перта, Ванкувера, Србије, Републике Српске… – рекла је Шеатовићева.

– Наше ћутање, тај прећутани злочин је једнако велики злочин од онога који нам је учињен. То је једна врста мазохистичког поступка који је српски народ учинио према себи, али још увијек није касно да се нешто промијени.

Светлана Шеатовић је подијелила и лично искуство одласка из Славоније када је њен отац који је у то вријеме био министар привреде Западне Славоније дошао кући видно разочаран, очајан рекавши: „ Дијете ово се мора преплакати, а онда се мора отићи одавде. Нас су издали, и док не предамо Косово није готово са Србима.“

– То је била једна врста астигме. Али ми је такође рекао да чекам и да ће доћи дан када ћу моћи да говорим о томе и једино што ћу моћи да урадим је да говорим о томе. Мој отац је преминуо послије 10 година и није доживио ту врсту катаклизме.

Та трагедија деведесетих  је изњедрила два заиста велика писца, врхунски критичари су то прихватили – Славицу Гароња са позиције Београда и Драгу Кекановића који живи у Загребу.

Проф. др Славица Гароња рођена Београђанка, по мајци Славонка наводи да је за њу Западна Славонија изабрано уточиште, аркадијски простор, идеал на земаљској кугли. Нколико деценија је радила на сакупљњу народних славонских пјесама.

– Лепоте природе, лепоте народа, језика и душевности какве ја никада и нигдје од најмањих ногу нисам доживјела. Нуклеус те љубави је била моја бака Марија Ћурчија која је била изванредна казивачица, изванредан човјек.

Славица Гароња је представила своја два романа. Први Повратак у Аркадију, гдје се радња одвија у Кули (Кутјево), други роман је путовање кроз каменски крај из перспективе 21. вијека, гдје је све папрат Гласови испод папрати. Фокус другог романа је 1942, масовно паљења села Крушева и злочини над становништвом.

– И трећи роман би требало да буде о трећој тачки која је мени битна – Воћину. Гдје сам радо одлазила у дјетињству, али и у зрелим годинама јер ми је Славонија била потребна као кисеоник – рекла је Славица Гароњa.

Стојан Продановић из Пакрачког декрета се осврнуо на несрећне Србе који су преко Воћина, Пакраца , Липика до Бањалуке бјежали, неки су се смијали, неки су плакали.

Гостима се представио и један од уредника Пакрачког декрета и пресједник Књижевне заједнице Крајине Марко Ковачевић. Пакрачки декрет са сједиштем у Руми излази већ 4 године.

Из Удружење породица несталих и погинулих из Западне Славоније  предсједница Љуба Шућур се критички осврнула на темпо рјешавања питања несталих видно разочарана односом према њеном Удружењу.

Присутни су били и народни посланик Душан Дуле Тарбук, генерал Милисав Секулић, Милојко Будимир генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, Јован Каблар предсједник Удружења пензионера из Хрватске, Ђуро Шкаљац предсједник Удружења бораца 8. Кордунашке дивизије и борци који су били на бранику дједовине.

Дејана Јакшић је рецитовала пјесму Збогом Славонијо, пјесму Избјеглица рецитовала је Данијела Бојанић Дешић, Перо Тарбук је отпјевао пјесму коју је сам написао и кoмпоновао, а што је интересантно свирао је на самици коју је сам направио.

Програм је водила Далиборка Царевић.

Текст и фото: Драгана Бокун

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар