Постхумно промовисана књига мр Миле Дакића „Комунистички злочини на Кордуну – паралеле са другим крајевима“

Миле Дакић књигу је посветио преважном српско-српском измирењу.

„Нека се прекрсте и загрле актери и потомци антинацистичке борбе, четници и партизани, јер су и једни и други антинацисти и браћа, намјерно зараћени, али у борби не за слободу, него за власт, плански и србофобично, од комунизма, нацизма, лажних савезника монархизма, закрвљени идеологијама, изиграни и злоупотребљени.

У великој сали Скупштине општине Нови Београд 18. маја 2025. године промовисана је постхумно књига мр Миле Дакића Комунистички злочини на Кордуну – паралеле са другим крајевима. У њој се, између осталог, налази и списак 365 Kордунаша жртава комунистичког терора. Нажалост, Миле Дакић није дочекао да ова књига угледа свјетлост дана, преминуо је 2021. године од посљедица короне.

Издавачи књиге су Крајишки културни центар Свети Сава из Бањалуке, Архив Војводине из Новог Сада и Књижевни еснаф.

Миле Дакић је био хроничар времена, ова књига је настала као резултат његовог вишедеценијског преданог истраживања. Промоцији су присуствовале и његова супруга Мира и ћерка Драгана, које су биле његова највећа подршка.

О књизи су говорили предсједник Крајишког културног центра Свети Сава Драган Крошњар, историчар др Никола Жутић, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, историчар и архивиста Свемир Поповић и проф. Марко Косијер.

КРОШЊАР: Пепа Зинаић завјетовао Дакића

Све присутне је поздравио предсједник Крајишког културног центра Свети Сава Драган Крошњар и навео како је  Миле Дакић слушао многе исповијести о страдању српског народа на подручју Кордуна од Другог свјетског рата јер су људи имали повјерења у њега као човјека и функционера на веома одговорним функцијама на Кордуну и Југославији.

– Кроз своју професионалну и научну каријеру имао је приступ многим документима и свједочанствима, која су била забрањена тема. Дочекали су своје вријеме у Републици Српској Крајини и послије пада Крајине. Наш народ је страдавао кроз вијекове, али се није причало о комунистичким злочинима. Дакић је упорно скупљао грађу и доказе, те припремао књигу у којој је посебно значајан списак страдалих Кордунаша од комунистичке руке, настао на основу истраживања Петра Пепе Зинаића, човјека који је добио задатак од стране државе да послије Другог свјетског рата истражује усташке злочине на Кордуну и околици. Зинаић је на основу извршених истраживања тек у Београду 1996. године објавио књигу под називом: Геноцид на Кордуну и околици 1941–1945. са неколико хиљада објављених имена страдалих од стране усташа и фашиста, али не и страдалих од комуниста. Миле Дакић му је помагао око те књиге, па је Зинаић на неки начин и завјетовао Дакића да објави и тај списак комунистичких злочина за који се Зинаић није усудио објавити ни 1996. године у Србији након Олује и прогонства – рекао је Крошњар и додао да је издавање ове књиге помогнуто и од општина Војнић и Крњак.

ЖУТИЋ: Дакић је бескомпромисни борац за истину 

Историчар др Никола Жутић каже да je историографски опус магистра Миле Дакића углавном посвећен хрватском антисрпском комунизму који је крајишке Србе силом или милом, због њиховог безизлазног политичког и економског положаја, културне запостављености њихове традиционалне етнокултуре, као и уз сагласност и садејство политичког Београда, гурао у ратна сучељавања 1991–1995. Као што их је претходно претварао у саучеснике ликвидација истакнутих партизанских тзв. великосрпских кадрова који су постајали свјесни хрватске подмукле политике потпуног сатирања српског крајишког народа како у оквиру НОБ-а тако и послије током формирања титоистичке ФНРЈ и СФРЈ, због чега су и страдали.

– Као критички радикалан, понекад и неодмјерен Дакић је долазио под ударе својих ратних и партијских другова који су га због његовог бескомпромисног става борца за нескривену истину, без длаке на перу, нападали због откривања неподопштина нарочито ратних малверзација.

Кроз текст ове књиге, као и код претходних, провејава својеврсан Дакићев гњев против стања српске југословенске историографије, која по њему и даље робује стереотипима комунистичког историјског кривотворења, дјеломично насљеђеног од југословенског монархистичког времена.

– Дакићево лично трежњење од заблуда почело је почетком деведесетих. У тренутку када је спознавао емигрантску литературу која му је отворила нове димензије Другог свјетског рата у Југославији, признаје да је био лишен истине у „авнојевским торовима”.  Као малишан је био свједок страшних покоља на Кордуну, свједок маргинализовања побједичког српског народа, што се догодило и послије Првог свјетског рата у Краљевини Југославији када је све српско преко ноћи укинуто.

У књизи прозива српске комунистичке функционере одговорне за претходно страдање истакнутих кордунашких партијских руководилаца.

– Крваву кордунашку крајишку причу Дакић наставља са поглављем о Другом свјетском рату која свој врхунац доживљава са хрватским стравичним геноцидом у НДХ који се огледа у масовним убиствима цивила, жена, дјеце и стараца, нарочито истиче масакрирање свештенства и уништавање православних цркава и друге имовине. Као посљедицу хрватског геноцида над Србима, Дакић посебну пажњу посвећује масовном српском Јулском устанку на тромеђи, који је имао масовно народни карактер, са предводницима монархистима који ће касније постати четници, а устанак попримити партизански вид борбе, са малобројним четницима. Углавном ће мисари Брозови из КП Хрватске преводити народ у партизански табор.

Комунистички преговори са Нијемцима

Жутић подсјећа да Јулски устанак комунистичка Хрватска или БиХ присвајају за себе и претварају у свој државни празник.

– Хрватско комунистичко водство које преузима све конце у своје руке с временом каналише у антисрпском правцу елиминације најистакнутијих српских партизанских вођа. Ту фазу у књизи Дакић описује у поглављу о бруталном Будачком судском процесу. У дијеловима књиге наводи раније дозирано писање о злочинима Хрвата, о скривеним истинама које су се касно сазнавале, као оне о преговорима челних комуниста с усташама и Нијемцима. Назнаке такве антисрпске политике Дакић налази у антисрпским конгресима Коминтерни и Комунистичке партије Југославије. Посебно апострофира онај у Дрездену из 1928, затим и споразум комуниста робијаша са усташама. О томе се није много знало, то је онај из 1935. када су заједно робовали комунисти и усташе и ту се зближили Моша Пијаде, Јавор и Миле Будак.

– Аутор истиче да су представници НОП-а Југославије већ 1942. преговарали са Нијемцима. Прве преговоре је почео Маријан Стилиновић, лички Хрват, а новембра 1942. Владимир Велебит. Спомиње и састанак руководећих људи ЦК КП Хрватске у Загребу 1942. са усташама на којем су били Андрија Хембранг, др Владимир Бакарић и Андрија Артуковић. Имали су заједнички циљ –рушење Краљевине Југославије и признавање НДХ. Циљ Јосипа Броза је био да са Нијемцима договори уништење четника. Дакић дакле истиче да су интелектуалци Кордуна сазнали за преговоре са Нијемцима, с Вермахтом, због чега је и почела тиха побуна против водећих комунистичких кадрова из Загреба.

Аутор се пита: Како је могао проћи и како је прошао српски народ код оваквих антисрпских и антиљудских вођа НОП-а са усташама и Нијемцима?

– Комунистички преговори са Нијемцима и одустајање да се ратује с њима и усташама нису могли остати апсолутна тајна, њих су сазнавали српски интелектуалци са Кордуна, гдје су се налазили централни органи НОП Хрватске. Имали су прилику слушати радио-станице зараћених страна, сва та сазнања су била битан разлог њиховог незадовољства 1943/1944. Комунисти Хрватске иниспиратори и извршиоци су се драстично обрачунали са интелектуалцима Кордуна у познатом Будачком процесу.

Дакић у књизи констатује на крају да се доста касно отвара ова тема, а Жутић да то није доста касно, него прекасно, нарочито што се од тзв. српске обнове деведесетих година могло слободније писати са дјелимично ослобођеним архивима.

– Српске политичке и државне елите 19. и 20. вијека нерадо отварају поглавља убистава великих Срба и Срба уопште. По Дакићу је сасвим разумљиво да је и комунистичка власт у име програмиране вјечности освајања власти крила своје злочине, а готово нико никада није освојио власт без злочина и терора над онима којима је отимана власт.

Др Никола Жутић поручује да се аутору захваљује на беспоштедној борби за истину и правду, ревизионистичким промишљањима и борбом против комунистичких кривотворења историјских чињеница и због ове књиге која је једна од ријетких која открива скривене истине.

Осврт Поповића на неколико личности из књиге

Историчар Свемир Поповић радио је у Архиву у Карловцу и осврнуо се на неколико јунака из књиге.

– Миле Дакић је био лирска душа, пише лијепим језиком, а посебно ми се допада јер је имао „нос” за историчара и брзо је долазио до резултата. Што се тиче Петра Пепе Зинаића често сам се са њим виђао, продао је велики број докумената архиву и својевремено сам имао наредбу од свог директора да та имена која сам проналазио у Пепиним документима, не смијем ником да спомињем. Пепа је био стари Удбаш и изузетно доброг памћења, знао је за све од Плашког до ријеке Глине. Објавио је ту капиталну књигу о геноциду на Кордуну 1941–1945. Није ми се допало поглавље о геноциду над Хрватима. То се заправо односило на Хрвате који су били чланови четничких организација и соколских удружења. Значи нису били убијени зато што су били Хрвати, него четници и соколи.

Што се тиче јунака из књиге Поповић је говорио о Мили Манојловићу Геџи, аутору Острожинског правилника који је настао прије Фочанских прописа.

– Изгледа да је прерано пропјевао и страдао, и Миле је у књизи навео име његовог убице. Био сам коаутор изложбе која се звала Четврти корпус НОВ Југославије, односно Први корпус НОВ Хрватске који је када је основан у новембру 1942. имао три дивизије (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка), а осим политичких комесара у њима није било ниједног Хрвата. Док смо припремали изложбу тражио сам слику Мишана Напијала, првог предсједника Котарског народноослободилачког одбора. Док сам разговарао о Мишановом убиству са Станком Кораћем, сазнао сам да је убијен по налогу Веце Хољевца, затрпан у ђубре гдје је и скончао.

Дакић пише и о страдању Роберта Доманија и Вељка Кораћа.

– Станко Кораћ, који је из истог села као и Вељко (Чемерница, Котар Вргинмост), у својој књизи Преглед књижевног рада Срба у Хрватској  (1987) у Предговору говори да је истина о Будачком процесу камен спотицања, послије су о томе писали Момчило Диклић и Чедо Вишњић. Станко ми је рекао да никада Вељковој мајци нису рекли да је он убијен и да је три километра даље закопан, на путу за Топуско. Увијек је мислила да је у Канади и да ће се једног дана јавити.

Такође, аутор у књизи говори и о два четничка злочина у источној Босни, и у Гатима у Далмацији.

– За те убијене у Гатима Хрвати сваке године дају помен. Знао сам за тај злочин и да га је извршила група Мане Роквића. То нису били четници, Мане Роквић се одметнуо од Ђуића. Питао сам се увијек шта је Роквићу требало да узме групу људи око Петровца, да пређе преко Уништа, Кијева и сплитског залеђа и дође у Гате да убије 20 људи. Сазнајем да је то била одмазда због убиства црногорских војника који су се враћали у Црну Гору, а убили су их усташе које су биле из Сплита. Један војник се спасио и завршио у групи Мане Роквића.

КОСИЈЕР: Вјечито убијање и расељавање Кордунаша током 20. вијека

Професор Марко Косијер је рекао да је господина Крошњара по доласку у Београд одвео у манастир Раковица гдје је сахрањен блаженопочивши патријарх Павле, а затим и на станицу у Топчидеру гдје постоји табла са натписом: „Ми смо добра мајко они што су дали свагда капљу крви, за кап твога млека. Аве Сербија” Избеглице из Босне и Херцеговине 1941–1945.

– Мени је фасцинантно како се та табла одржала, да није неком пало на памет да је скине. Дакића сам први пут срео у марту 1990, одушевио ме је тада својим ставовима и дилемама да ли је морално да само један народ плати цех у Другом свјетском рату. Тада је већ имао податак да је на Кордуну дневно гинуло 25 људи од 1941.  У сјајној студији Светозара Ливаде пише да је на простору Хрватске највећи број колониста отишао са Кордуна, па су Кордунаше раселили из десетак села када се неко досјетио да се направи војни полигон код Слуња. То вјечито убијање, расељавање кроз 20. вијек, баш са простора гдје је Хрватска најужа. Није случајно, град Карловац, односно тврђава подигнута баш на том мјесту 1579.

Косијер истиче и чињеницу да током Мартовских преговора комуниста са Нијемцима, отац Владимира Велебита све вријеме проводи у Загребу у НДХ.

– Броз шаље Велебита да преговара заједно са Ђиласом и Кочом Поповићем, а његов отац је све вријеме у Загребу јер је школски друг Едмунда Глеза фон Хорстенауа, њемачког изасланика у НДХ. Моја породица је страдала убијен ми је деда у Иванић Јарку, добар дио фамилије спаљен у цркви на Коларићу, дјеца од бабине сестре су завршила у Јасеновцу, па их је спасила Диана Будисављевић, дати су хрватској породици на усвајање. Доживјели смо покољ, расељавање и колонизацију.

БУДИМИР: Књига коју би свака кућа требало да има

Милојко Будимир каже да је имао срећу да се са Милом Дакићем дружи, и чини му се да нико није толико ушао у садржај злочина на тим просторима као он.

– Препоручујем књигу коју би свака кућа требало да има. Оно што смо ми до сада учили из историје никакве везе нема са стварношћу. Да смо све ово знали у оном времену, можда би исход посљедњег рата био другачији. Али нисмо због братства и јединства. Ако је ико заслужан за поимање оног што нам се десило је сигурно Миле Дакић. Нажалост, 2011, одведен је након што је присуствовао скупу о Јасеновцу у Бањалуци, имао је запажен говор и на повратку, у Рачи га полиција БиХ одводи у затвор Сарајево. Затим, иако смо све покушали, писали Министарству правде да се не изручи Хрватској због етнички мотивисаног суђења, осуђен је на 20 година. Прије тога је тражио информацију од Министарства правде да ли се налази на списку фамозних 1.500 Срба. И рекли су му да није на списку, што је потврдио и Саво Штрбац у Веритасу,  али то није било довољно, ипак су га ухапсили – рекао је Будимир и прочитао Дакићеву пјесму која говори о његовим осјећањима и мислима током заточеништва.

Крошњар је прочитао неколико комунистичких злочина са списка нагласавши причу која ја често кружила на Кордуну послије рата: да га усташе нису заклале, убили би га комунисти…

Промоцији је поред породице и пријатеља присуствовао и народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта.

 

МИЛЕ ДАКИЋ

Аутор књиге КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН НА КОРДУНУ ПАРАЛЕЛЕ СА ДРУГИМ КРАЈЕВИМА мр Миле С. Дакић, рођен је 9. маја 1931. године у Утињи на Кордуну. Објавио је више књига из историје, поезије и више од 30 приповједака. Дјела: Петрова ми гора мати (седам издања), Петрова гора (пет издања), Спомен-подручје Бијели Потоци – Каменско, Злочин на Коларићу, Споменици НОР-а на подручју Заједнице општина Карловац, Меморијални парк Петрова гора, Историјске фотографије Петрове горе, Народна власт на Кордуну (заједно с др Ђуром Затезалом), Споменици НОР-а и револуције у Хрватској, Српска Крајина – историјски темељи и настанак (Книн, 1994), Крајина кроз вијекове (Београд, 2002); збирка приповједака Бол у прсима (прво и друго, допуњено издање: Београд, 2007. и 2010. године); збирке пјесама: Ломаче 2008. године, Како су диванили Крајишници (Београд, 2010), Ратни дневник, (Београд, 2015), Дереза и Слобоштина невине убијене (Београд, 2016), као и више десетина историјских расправа у зборницима и часописима.

Завршио је Учитељску школу у Карловцу, Школу резервних официра у Пожаревцу, Вишу педагошку школу у Загребу (хрватскосрпски језик, књижевност и историја), Филозофски факултет у Сарајеву (смјер историје), магистериј државно-политичких наука на Институту Правног факултета у Загребу.

Био је професор у Карловцу (Школа ученика у привреди, Учитељска школа, Шумарска школа), управник Народног свеучилишта у Карловцу, па директор Меморијалног парка Петрова гора (од 1963. до 1991. године), предсједник СО Војнић од 1974. до 1978. године, предсједник Меморијала НОР-а Југославије у два мандата, предсједник Југославенске самосталне демократске странке у Хрватској, потпредсједник Српског националног вијећа САО Крајине 1990/91, оснивач Радио станице Глас Петрове горе (1973) и Српске РТВ Петрова гора 1991, предсједник Комисије за ратне и злочине геноцида у Влади РСК, од 1992. до августа 1995. године. Био је и предсједник Удружења за помоћ избјеглицама и прогнаницима из Хрватске од 1997. до маја 2011. године.

За књиге Крајина кроз вијекове и Бол у прсима добио је висока признања Академије Иво Андрић. Био је члан Удружења књижевника Србије – Књижевне заједнице Крајине.

Хапшен је у Босни 26. маја 2011. у повратку из Бањалуке (гдје је говорио на Интернационалном научном скупу историчара о ратним злочинима НДХ у Другом свјетском рату), по тада написаној потјерници Хрватске због лажне оптужбе и пресуде у одсутности, на двадесетогодишњи затвор, за наводно наговарање убиства. У затвору је провео 398 дана (Сарајево, Карловац и Загреб) и одбранио „са слободе” уз гаранције које су дале супруга и њене сестре. Заложиле су двије куће, шталу, сјеник, сушу и сву земљу, процијењене на милион и сто хиљада куна. Излази из затвора на Видовдан 2012. Кућни притвор у Војнићу трајао је 568 дана. Жупанијски суд у Карловцу је побио своју Пресуду (1999) и Оптужницу. Ослобођен је кривице 17. јануара 2014. године, на рођендан своје супруге Мире. Суд му је ускратио право на надокнаду штете нанесене њему и његовој породици.

Текст и фото: Драгана Бокун