Православље на историјској раскрсници

Подјеле унутар православног свијета, расколнички случајеви који се дешавају унутар Украјине, настојања Македонаца да “озваниче” своју цркву, покушаји отимања црквене имовине у Црној Гори и настојања да се промовише још једна нова црква, све већа неслагања између Московске и Цариградске патријаршије и наводна жеља патријарха Вартоломеја да буде први “православни папа”, озбиљно су уздрмале православље.

Много је отворених питања. Да ли ће се православна црква додатно расцјепкати или ће можда доћи до “блоковских” подјела? Којој опцији би се тада приклонила Српска православна црква и да ли она може “преживјети” ударе у Македонији и Црној Гори?

И на крају питање свих питања, да ли се православље може изборити са свим овим недаћама, а поготово ако се зна да је оно “на радару” великих западних сила, које га виде као једну од већих свјетских пријетњи.

Вјерски аналитичар Жељко Ињац каже да је незахвално давати било какве прогнозе, али и да он није превише оптимиста по овом питању.

– Људи су данас нарцисоидни, егоцентрични и све је сведено на материјализам. Религија је постала попут сувенира. Није то само случај са православном црквом у свету већ и са осталим религијама. У Европи је све мање католика. И због тога је јако интересантно све ово што се данас дешава у Црној Гори, јер се ради о нечему потпуно атипичном. Религијска свест јача је од државног, националног или културног идентитета. Значи постоји одређени потенцијал у православљу. И то је оно што се види. Али, да ли ће то довести до неке обнове православља? Тешко. Мислим да ће у будућности доћи до нових раскола, те да постоји реална опасност да се православље и православна црква додатно расцепка – каже Ињац.

Православни папа
Када су у питању проблеми са којима се православна црква сусреће, Ињац је увјерен да добар дио одговорности и кривице за садашње стање сносе и поједини високо позиционирани црквени званичници, а прије свега цариградски патријарх Вартоломеј.

– Он има аспирације да постане први “православни папа”, што нема никакве везе са поимањем православља. Пре него што је признала украјинске расколнике, из Цариградске патријаршије је говорено како то никада неће учинити. Они сада покушавају смирити страсти наводећи како неће бити прихваћени захтеви да се признају македонска и црногорска православна црква. Али, да ли им се може веровати? Ја не могу након свега – категоричан је Ињац.

Сматра како је Цариградска патријаршија, под изговором да ће ријешити проблеме који постоје у православљу, у ствари себе покушала наметнути као некога ко је најбитнији фактор у православном свијету.

– То се покушало и на Свеправославном сабору на Криту одржаном 2016. године. Тада се ова патријаршија на један дрзак начин поставила изнад свих осталих цркава. Учешће осталих је било више формално, него суштински значајно. Одлуке су биле унапред донесене и то је једноставно био само наставак те политике која се касније прелила и на Украјину, када је призната расколничка црква у тој држави. Тај пројекат је у међувремену пропао, али је он изазвао велике тензије и сукобе унутар православља које се и данас осете, а посебно између Цариграда и Москве – наводи Ињац.

А зашто се патријарх Вартоломеј одлучио на тај корак и на тај начин отворено ушао у сукоб са Руском православном црквом, односно Московском патријаршијом, овај вјерски историчар образлаже блиским односима које цариградски патријарха годинама има са САД.

– Он је близак западу и “клинтоистичкој” дубокој држави. То није био само унутарцрквени пројекат, већ и геополитички у смислу да се Руска православна црква, као и руска држава, изолују од остатка православних народа – наглашава он.

Слично мишљење дијели и вјерски аналитичар Владимир Димитријевић истичући како је Вартоломеј против Руса потегао измишљено, антиканонско и антицрквено “оружје” које се зове “титула васељенски” и “право на додјелу аутокефалије”.

– Оно што је урадио представља негацију установе саборности у цркви. Нажалост, он ће и убудуће радити шта му се нареди. Последице његовог кршења канонског поретка су огромне, а направљен је раскол страшнији од онога када се Рим 1054. године одвојио. Суштина је у томе да је цариградски патријарх решио да постане источни папа – појаснио је Димитријевић додајући како је Вартоломеј ријешио да “крене путем свог екуменског вође, римског папе, са којим се нада уједињењу на сабору 2025. “, а који ће бити организован поводом тринаест вијекова од Првог васељенског сабора у Никеји.

Распарчавање
Ињац, међутим, упозорава како патријарх Вартоломеј није једини “проблем” у цркви, те да годинама уназад постоје несугласице и трвења између других православних цркава.

– Постоје тензије и неразјашњене размирице између румунске и бугарске цркве, али и сиријске и јерусалимске, те грузијске и руске. Значи ради се о комплексној проблематици на коју утичу бројни фактори. Толико је то замршено да је тешко рећи шта ће на крају остати. Можда само руска црква или један број националних које међу собом неће бити повезане – каже он.

Упозорава како је велики број православних цркава на Блиском истоку и на Медитерану у процесу стагнације и потпуног нестајања, а слична судбина је већ задесила Грке у Малој Азији.

Наглашава и како је незахвална ситуација и унутар саме СПЦ, наводећи да су везе између епархија и патријаршије, након распада бивше Југославије, постајале све слабије.

Те везе и расколи су додатно могли бити продубљени прије двије године када је један дио српског свештенства покушао да на Сабору СПЦ “прогура” доношење новог црквеног устава, а према којем би СПЦ постала митрополитанска.

– То је требало да буде нека врста конфедерације. То је тада тражио митрополит Амфилохије, али патријарх Иринеј није хтео да тако нешто подржи. Да је то којим случајем урадио, уверен сам да би СПЦ врло брзо доживела судбину СФРЈ – сматра Ињац.

Димитријевић сматра како је и сам комунизам оставио значајне трагове у православљу, које се и данас осјете унутар цркве.

– Раскол у Македонији направили су Титови комунисти, јер им је била потребна македонска “аутокефалија” да би овај крај заувек био учвршћен на србофобији. Нажалост, слична ситуација је и у Црној Гори – каже он додајући како не треба заборавити ни на улогу појединих западних сила у креирању свих ових процеса.

Геополитика
Обрачун са православљем траје већ дуже вријеме. План је једноставан. Неопходно је срушити централни идентитетски стуб источно хришћанских народа, те сасјећи њихову културу и религијску вертикалу. Зато се географско круњење територије коју доминантно настањују православни интензивирају и у том циљу подстиче се етнофилија и сукоби између братских народа, а што је посебно видљиво данас у Црној Гори.

– Они користе и подстичу све ове поделе и подржавају стварање неких нових нација, а све како би се умањио утицај православне цркве у свету, а поготово руске и српске. Коначна мета је Русија, али и СПЦ која је од запада означена као “продужена рука руске цркве и политике на Балкану” – сматра Димитријевић.

И историчар Александар Раковић је убијеђен како је добар дио ових раскола и сукоба унутар православног свијета индукован споља, јер се америчко неутралисање “руске пријетње” више не одвија само гомилањем војних снага на границама највеће земље на свијету, санкцијама, пропагандним активностима и политичким инструментима, већ и нападом на православну цркву. Покушавају се искористити све несугласице између појединих патријаршија како би се разорио православни блок.

– Од Русије су отели Кијев, мјесто у ком је она крштена. Сличан сценарио се данас спроводи и у Црној Гори. И видљива је опет улога САД и њихове дубоке државе, али и Римокатоличке цркве и албанских римокатоличких структура. Наравно ту су и разне иностране агентуре и организације. Жели се ослабити православна цивилизација, јер ако би православне цркве изгубиле значај који оне вијековима уназад имају, онда би и народ био лакше подложан западном утицају и империјализму који прати све те процесе – наглашава Раковић.

Предвиђања
Да је Вашингтон умијешан у креирање како спољне, тако и унутрашње политике Црне Горе тврди и политички коментатор из Подгорице и уредник портала Балканист Игор Дамјановић. Како каже, амбасадор САД за слободу вјере и бивши гувернер америчке државе Канзас Сем Браунбек тражио је од власти у Подгорици да се спорни закон што прије усвоји. Дамјановић сматра како се све ово ради како би се припремио терен за доношење сличног закона и на КиМ, а којим би се од СПЦ отеле неке од највећих српских светиња.

Сличан став има и професор Богословског факултета у Фочи Дарко Ђого који каже како режим у Подгорици уз помоћ запада спроводи “идентитетски инжењеринг”.

– Садашња власт покушава да пројектује нешто што није историјски утемељено, а то је да направи неку црногорску нацију, која бу у потпуности била заснована на србофобним основама – наглашава Ђого.

Гледајући глобално, он је увјерен како ће се геополитички притисци на цркву и даље расти, те да постоји оправдан страх да се она разбије на два блока – на православне земље које су чланице НАТО савеза и оне које то нису.

– Такође вјерујем да ће се и притисци из Цариградске патријаршије на СПЦ појачати, те да ће Београду бити испостављена једна врста ултиматума. Да признају украјинску расколничку структуру или да се суоче са признавањем аутокефалности Македонске православне цркве. Мислим да овај сценарио није могућ у Црној Гори, јер Цариград тамо нема адекватног саговорника. То никако не може бити Мираш Дедејић, којег је цариградски патријарх рашчинио. Оно што ме брине јесте да када се једном крене путем црквеног интервенционизма, када један духовни центар попут Цариграда самовољно преузме улогу свеопштег медијатора и црквеног поглавара, онда је то игра са много комбинација. Мислим да ће у наредном периоду услиједити процес дезинтеграције због геополитичких утицаја, а онда вјероватно и један процес интеграције цркава које ће поштовати начела саборности. Битно је да та комуникација не буде на досадашњи начин, да немамо нешто што подсјећа на православни Ватикан – поручио је на крају Ђого.

Непризнате цркве
У Црној Гори од 1993. постоји црногорска православна црква, званично регистрована као невладина организација. Не признаје је ни једна канонска црква, али има подршку Кијевске патријаршије.

Македонска православна црква – Охридска архиепископија основана је још 1959. године као аутономни огранак СПЦ, али је 1967. једнострано прогласила аутокефалност. Београд ни друге канонске цркве ту одлуку никада нису признале, али македонска држава третира МПЦ као легитимну.

Хрватска православна црква пак вуче коријене из НДХ, када је била дио усташких напора да избришу српски национални идентитет. Покушај неколицине активиста да се ХПЦ обнови наишао је на противљење хрватских власти, које већ пет година одбијају да је региструју као вјерску заједницу.

Пише: Вељко Зељковић

Вест преузета са: in4s.net