Представљен роман „Била једном једном једна Крајина“ Стеве Метикоша
Дана 25.10. 2019. године у организацију „Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније“ Београд, у простору библиотеке „Свети Сава“ у Земуну представљен је роман „Била једном једном једна Крајина“ аутора Стеве Метикоша.
Пред бројном публиком увод у промоцију почео је Дворжаковом ”Словенском игром” коју су изводили професорка и ученик музичке школе” Коста Манојловић”, као и наступом мушке пјевачке групе Банија Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније.
Милош Бајић је истакао да сва културна збивања Крајишника налазе помоћ и разумјевање особља и управе библиотеке ”Свети Сава “ Земун, као и музичке школе “Коста Манојловић” Земун, чиме се наше Завичајно удружење одомаћило у име чега им се захваљујемо.
Никола Корица је започео емотивни говор о роману Стеве Метикоша као спојем прошлости и садашњости кроз обичне људске ликове који су се затекли у улози странаца и уљеза на властитом огњишту. Да је у селу владао неподношљив мук, да се лебдјело између неба и земље .Говорио је о аутору који је мајсторски дочарао психолошку и унутрашњу борбу главних јунака, о њиховим понижењима нове “демокрације” коју су стоички подносили.
Вељко Стамболија је истакао колико Стево Метикош познаје душе Крајишника, њихов језик, поглед на живот, приврженост огњишту и кућном прагу.Како и не би када је и он осјетио ту голготу и бескућништво. Главни ликови су са запрепашћењем и неком врстом гађења посматрали пљачке ”цивилизованих“ пљачкашких хорди, паљење и рушење муком стечених грађевинских објеката. Роман је грађен реалистички с проницљивим критичким приступом према друштвеним збивањима која су учинила неопростиве неправде према српском народу. Истакао је да су унутрашњи монолози главних јунака најбољи дијелови романа, попут Милошевог боравка у хрватском казамату. Крај главног јунака Кекана с библијом у руци симболизује и посљедњи отпор једног народа који је крив без кривње страдао.
На крају промовисања романа „Била једном једна Крајина“, испред Књижевне заједнице Крајине Милан Пађен је уручио Стеви Метикошу књижевну награду ‘’Браћа Мицић’’ за допринос развоју књижевног језика Срба Крајине. На крају Стево Метикош се угодним ријечима захвалио Књижевној заједници Крајине.
„Ни ја, ни моја будућа жена нисмо тада размишљали ни о вјери и нацији, ни о образовању, ни о фамилији, ни о имовини…
Мене је опила њена чудна и посебна љепота…, а њу? Ја не знам каква је струја њу ошамутила и да ли је Аморова стријела упућена право у њено срце од моје младости и снаге, или од моје љепоте, али знам да сам осјетио топао вјетар који је кренуо од њених груди и лица и чинило ми се да ме диже у небеса. На новој црвеној ЈАWИ опијени искреном, готово нестварном љубављу, полетјели смо као у сну заједнички у нови живот. Нико нас није могао спријечити и ни за шта нисмо марили. Нит су њени родитељи знали куд је нестала, нит су моји знали да је доводим кући и да се женим. Моја мајка се силно обрадовала снајки, отац је био изненађен и збуњен, а баби је било свеједно. Првих неколико дана смо сретни уживали у правој, искреној, безграничној, чистој и готово нестварној љубави, а онда је пала киша и Сенада је осјетила неку нелагоду и тугу за родитељима и слутила је њихову велику забринутост. Чак је почела и плакати, али су је брзо утјешиле мајка и баба, а дошле су и неке комшинице, њене вршњакиње и помогле јој да се мало орасположи.
Знам да јој није било лако. Сад је тек видјела да по авлији луњају свиње, које је она дотада видјела само на телевизији и да се послије кише подигло блато које се лијепи за обућу као коломаз.“
