Представници крајишких удружења из Србије у посјети сународницима у Федерацији БиХ
СВЕ МАЊЕ ЉУДИ И ФИНАНСИЈСКЕ ПОДРШКЕ
Поводом одржавања 37 . Грмечких игара, на позив организатора, пут Босанске Крајине упутили су се и представници крајишких удружења из Београда, Барајева и Житишта, како би, осим присуствовања овој манифестацији, посјетили и Србе под Грмечом и сагледали у кавим условима тренутно живе. Делегација коју је предводио Драган Дивјак, предсједник удружења Срба из општина Босанске Крајине у Федерацији БиХ, а коју су чинили и предсједник удружења „Ново огњиште“ из Барајева Јово Добријевић и предсједник Завичајног удружења „Подгрмеч“ Душко Кочалка, током дводневног боравка, разговарали су и са начелницима општина Унско-санског и Ливањског кантона и представницима конзуларарне канцеларије у Дрвару.
Са представницима крајишких удружења ишао је и новинар Српског кола, а уобичајена маршрута и овог пута кренула је од плаве локомотиве испред зграде некадашње Главне жељезничке станице у Београду. Пут је настављен до граничног прелаза Батровци-Бајаково, затим преко Шамца, новог дијела аутопута кроз Републику Српску до Приједора, првог мјеста заустављања.
СА ХЉЕБОМ И СОЉУ ПРЕД УЧЕСНИКЕ МАРША
По доласку у овај град дочекао нас је Дујо Миланко, директор Предузећа за комуналне услуге Приједор, ријечима добродошлице.
Драган Дивјак, Душко Кочалка, Јово Добријевић, Дујо Миланко, Рајко Кукољ, Душан Милошевић и возач Боривоје Каплар
Миланко нема баш оптимистичан став о опстанку српског народа у селима Босанске Крајине, нарочито онима у Федерацији БиХ, а истакао је да се доста становништва раније исељавало у градове, а да данас махом одлазе у западне земље. Нису ту у питању само Срби, већ и остала два конститутивна народа у БиХ, Бошњаци и Хрвати. Док се води разговор Драган Дивјак набавља хљеб за учеснике марша Хашани-Лушци Паланка, а потом крећемо прелијепим предјелима уз ријеку Сану ка Лушци Паланци. Сазнајемо да је овдје гранична општина Оштра Лука и да се много Срба који живе у Федерацији БиХ пријавило овдје или у неком другом мјесту у РС, тако да то представља проблем приликом добијања одређених олакшица када се конкурише за неке пројекте у другом ентитету БиХ.
Немамо времена ни да посјетимо предивни водопад ријеке Блије, лијеве притоке Сане, на деветом километру између Фајтовца и Горњег Каменграда. Овај водопад под називом „Блијин скок“ висине 56 метара и ширине око десет метара, чувен по својој љепоти, представља важан туристички потенцијал овог краја.
Биће прилике други пут, јер журимо ка учесницима марша и сусрећемо их изнад саме Лушци Паланке. Заједно са њима прелазимо посљедњи од 15 пређених километара, довољно да се уради пар фотографија, а и касније да чујемо неке занимљивости везане за пут којим су прошли. По окончању предвиђеног програм, „група мала, али одабрана“ упућује се ка Станића брду гдје би требало да присуствује косидби на овом значајном мјесту.
Учесници марша Хашани-Лушци Паланка неколико стотина метара пред циљем
ДАЉЕ НЕЋЕ МОЋИ
Код обновљене цркве скрећемо ка Јелашиновцима и са асфалтног прелазимо на макадамски пут који води испод Грмеча пратећи Паланачко поље.
Истина добро поравнат, али на темпаратури од преко 30 степени пун прашине. Мјештани у каснијим причама кажу да се добро одржава и љети и зими, а очито да на боље нису ни навикли, осим на пар дијелова асфалта у појединим селима. Очито још један примјер како се улагало у овај партизански крај након рата, а можда најбољи примјер представља и укидање општине Лушци Паланка давне 1962. године.
Опустошени центар Лушци Паланке
Некада општинско мјесто са преко 11 хиљада становника, данас има једва три стотине са околним селима. Не треба говорити да је већина од њих српске националности и да су поднијели велике жртве у Другом свјетском рату. Очито неки други су били домишљатији, док су се поједини српски руководиоци задовољавали личним или партијским интересом. Ова прича готово да је истовјетна и у Дрвару, Петровцу, Грахову, Гламочу, Ливну….
Док причамо о томе, стижемо до Јелашиноваца и крећући се према Станић брду, комби који нас је превозио није могао даље. Велике рупе на путу, довели су до тога да је вођа пута Драган Дивјак одлучио да се из безбједносних разлога вратимо ка Паланци. Заустављамо се у порти Цркве Светог Јована Крститеља у Јелашиновцима, која је у протеклим ратовима три пута рушена и исто толико пута обнављања. Посљедњи пут септембра 2006. године када је овај храм освештао тадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић), данас митрополит дабробосански рођен у овим крајевима. Црква у селу Јелашиновци је најстарији православни објекат на подручју санске општине, а изграђена је 1869. године.
У порти цркве 2016. године, саграђена је и црквена сала чији је донатор Јово Добријевић, мјештанин овог села, за, како је нагласио на писаној табли, здравље своје и здравље своје породице. Занимљиво да је у нашој експедицији био човјек са истим именом и презименом као овај добротвор, али његово поријекло је из оближњег села Дабар.
Јово Добријевић испред црквене сале у Јелашиновцима
НАЈБЛИЖА ПРОДАВНИЦА ДЕВЕТ КИЛОМЕТАРА
По повратку, истим путем стижемо до Кукољ сокака. Ту је рођен један од наших сапутника Рајко Кукољ. Далеких 70-их година он је напустио своје село и нову срећу потражио у Банату. Прича нам да није било лако донијети одлуку да заједно са родитељима напусти Подгрмеч, али како каже „морало се“, није се од чега имало живјети. Његова кућа је била посљедња у овом сокаку, а пожелио је да се фотографише испод планинских висова Велике и Мале Бобије. Некада су ту била у функцији шумска предузећа, а данас овдје више нико не ради.
Рајко Кукољ у свом сокаку
Нико не ради, али људи живе. На почетку сокака његов рођак Јовица, сада пензионер, са супругом Маром Кукољ. Искористили смо прилику да обиђемо њихово имање и чујемо од Маре, пошто је Јовица са сином који је дошао да их посјети отишао на косидбу на Станића брдо, како се живи овдје. Мара домаћински износи кафу и ракију и прича нам да није лако. Да тјера мужа да иду код сина у Приједор, али он не жели да напусти своју очевину. Урадио је то само кад је морао 1995. године.
Мара Кукољ на улазу обновљене куће
„Морали смо напустити своју кућу и отићи у прихватни центар у Козарцу, а касније у Козарушу. Вратили смо се супруг и ја 2001. године, један син је остао у Приједору, док други ради у Београду. Кћерка такође живи у Приједору. Највећи проблем је што нема народа, поготово зими. Неоходна нам је пољопривредна механизација јер то једино овдје може да се ради. Нажалост, ми смо у годинама, а младих је све мање и ријетко ко најављује повратак. Мада треба рећи да нам је син много помогао да обновимо ову кућу да можемо нормално да живимо у њој. Најближа продаваница нам је у Лушци Паланци, а од наше куће до тамо има девет километара“, сликовито објашњава Мара, напомињући како је овдје тешко доћи до најосновнијих намирница, зато она узгаја живину, свиње, брашно купује на велико како би сама могла испећи хљеб.
Приводимо крају пријатно дружење са Маром, захваљујемо се на гостопримству и враћамо се назад. Пролазимо ободом поља кроз Бојиште, из кога аветињски израња порушена зграда основне школе. На крају или почетку Лужачког поља су Праштала. Ту ћемо и заноћити код добрих домаћина Душана Дује Топића и његове супруге Зоре. Прије тога враћамо се у Лушци Паланку, гдје присуствујемо књижевној вечери и програму КУД „Козара“.
СВАКИМ ДАНОМ НАС ЈЕ СВЕ МАЊЕ
Људи испод Грмеча су искрени, радни, гостољубиви, а у све наведено могли смо се увјерити код већ поменутих Дује и Зоре Топић. Дујо је завршио школу у Београду, Зора медицинску у Бихаћу. Вратили се у родни крај, запослили и уживали у плодовима свога рада. Затим је дошла 1995. година. Избјеглиштво, па повратак у разрушени дом. Опет је подгрмечлија засукао рукаве, кренуо са спаљеног огњишта и дотјерао до нечег с чим може да се поноси. О свему томе Дуја нам прича по доласку у њихов дом.
Душан Дујо Топић са супругом Зором
„Ми смо се из избјеглишта у Приједору вратили 1999. године. Кренули с обновом куће, у комшилуку затекли нимало расположене Бошњаке из Козарца. Радили смо много, подигли кредите, купили 12 крава, пољопривредне машине, продавали млијеко, подизали кућу. На почетку је све ишло како треба, редовно смо добијали 2-3 хиљаде КМ мјесечно само од продаје млијека. Почело је одједном да се касни са новцем од млијека, морали смо продати краве. Данас имамо само једну, а како нас здравље све мање служи и њу ћемо морати да продамо. Имамо пензије, али од њих је тешко живјети. Видјећемо шта носи живот. Немамо овдје љекара, а имали смо некад два и стоматолога плус“, прича нам Дујо, и са сјетом говори да је у само неколико посљедњих дана умрло четворо људи.
Породично имење Топића са обновљеном кућом, помоћним објектима и пољопривредном механизацијом
Зора је по доласку покушала да се запосли на некадашње радно мјесто медицинске сестре, али речено јој је отворено да то никада неће моћи.
„Данас не ради ни амбуланта, ни ветеринарска станица, ни полицијска станица. Зграде у којима су се налазиле некад успјешне фирме пропадају и што је најгоре затворена је и школа“, набраја Дујо Ђаковић све кроз шта је прошао у протеклих 20 година. Излаза не види, а не иде му се одавде. Страствени је ловац и сада има четири пса, најстарији је члан ловачког друштва, просто човјек природе и познавалац сваког дијела Грмеча. Да још једном напоменемо и сјајан домаћин.
Здравствена станица, некада су радила два љекара, стоматолог, данас закључана
Ујутро одлазимо од Дује и Зоре испраћени богатим доручком, али и позвани да и наредни пут опет будемо њихови гости. Нас очекује обилазак спомен парка „Корчаница“, о чему ћемо више писати у наредном тексту, као и о сусрету удружења Крајишника са начелницима српских општина у Федерацији.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
