Преминуо један од посљедњих учесника пробоја из Јасеновца
Илија Ивановић из Горњих Подградаца код (Босанске) Градишке у БиХ, један од посљедњих преживјелих учесник пробоја из усташког логора смрти Јасеновац, умро је 17. септембра у 91. години.
Илија је након усташке офензиве на Козару у јуну 1942., са 14 година, одведен у Јасеновац из свог родног села заједно с другим бројним цивилима из поткозарског краја.
У Јасеновцу, гдје је страдало 27 чланова његове породице, провео је три године до пробоја 22. априла 1945. године. Од око 600 мушкараца из логора Циглана, пробој је преживјело њих стотињак. Усташе су побиле оне који су остали у логору и нису учествовали у пробоју. Исти дан почео је и пробој логораша из Кожаре; од њих 167 спасило се само 11.
О звјерствима у логору и учешћу у пробоју дао је изјаве бројним медијима, а све је описао и у својој књизи ‘Сведок јасеновачког пакла’ која је преведена и на друге језике.
У својим исказима навео је да пробој из логора није био крај његовом мукама. Убрзо након изласка налетио је на домобрана који га је предао усташама. Њима је испричао да је сељачко дијете из села код Босанске Градишке, да су га покупили партизани да им чува стоку и да је побјегао од њих. Један од усташа није повјеровао у његову причу јер је и сам био из тог села, али га није хтио открити. Или како је написао:
‘Одједном преокрет – усташа изговори ријечи које су звучале нестварно: – Не бој се ти ништа! Остаћеш жив! Познајем ја добро твога оца, много сам с њим ракије попио. Овај усташа, очито, није био као они у Јасеновцу. Он је имао усташку униформу, али није био зликовац, бар тада се тако показао. Ухватио ме у лажи. Јасно му је било да нисам онај за кога се представљам. О једној његовој ријечи је овисио мој живот. Вратили смо се у бункер. Стрепио сам од сваког његовог покрета и сваке изговорене ријечи, али он ме није одао’.
Како није могао побјећи, усташе су га повеле са собом и покушали утрапити неком сељачком домаћинству да им буде слуга, али су их сељани одбили. Прихватили су га тек у кући Павла Бабића гдје су му дали вечеру.
‘Добио сам добру вечеру и отишао да спавам. Кад сам устао, више није било усташа који су ме довели. У току ноћи су отишли, а дошли су Нијемци. Нико није знао ко сам. Сви су ме укућани звали Стипом, а када бих им био окренут леђима и замишљен, морали су неколико пута да ме зову, док би се ја одазвао. Требало је да се навикнем на ново име’.
Како су му се ноге загнојиле, Павлова жена и њемачки лијечник очистили су му и завили ране, а са сеоском дјецом чувао је стоку. ‘У Рајићима сам остао пет дана, а партизани су нас ослободили 26. априла’, записао је Илија који се вратио у своје село.
Након рата Ивановић је био учитељ у поткозарским селима и професор у средњој школи у Зеници. Долазио је у некадашњи логор, па онда и у спомен подручје.
‘У двије године и десет мјесеци упознао сам се са свим страдањима и злочинима у логору. Но овдје више нема ничега што би ме на то подсјећало. Све је уништено, нема никаквих знакова постојања логора, ни фотографија логораша у ланцима, ничега. Ово није некадашњи логор, ово је излетиште. То је страшна грешка‘, оцијенио је Илија концепт јасеновачког постава на комеморацији 2013. године. Али том приликом поручио је и свима да развијају љубав. ‘Учите своје синове, кћери, унуке и тко има праунуке, само љубави, без обзира на националну, вјерску и било коју другу припадност. То је велико зло. То је највеће зло’, рекао је тада Ивановић.
Преузето са: banija.rs
