Професор физичке културе Јовица Антић, носилац SENSEI црног појаса 5. дан у Земун Пољу ствара карате шампионе

У здравом тијелу здрав дух


Јовицу Антићa, родом из Јања код Шипова, ниједна околност није могла одвојити од спорта. Спортом се бавио и у рату и у избјеглиштву. Сам каже да ту ријеч не признаје јер човјек који живи у својој матици у њој се осјећа као свој на своме.

Разговор са Јовицом водили смо у центру Земун Поља. На спрату зграде у којој се налази мјесна заједница смјештен је и Антићев клуб Тим спорт. Ту се налази сала у којој су струњаче, разни спортски реквизити за дјецу и одрасле, лака теретана, столови за стони тенис и непрегледан број медаља, пехара, диплома, бројних интернационалних и домаћих сертификата која су у разним приликама уручена власнику, професору физичке културе Јовици Антићу, носиоцу SENSEI црног појаса 5 дан.

– Имао сам прилику да се едукујем на семинарима код јапанских мајстора Таиђиja Казе 10. дан, Нишијаме и Ширајиja, а посебна ми је част што сам знање стицао од пионира каратеа на овим просторима, чувене браће Илије и Владимира Јорга – каже Антић.

 

Колијевка шампиона


Јањ код Шипова, одакле потиче јунак наше приче, подарио је Србији разне спортисте од којих су најпознатији кошаркаши: Дарко Миличић, Мирослав Радуљица, ватерполиста Горан Рађен, као и велико фудбалско име и Јоцин рођак Радомир Антић.

И док прича, Јовица је сав у покретима, показује бројне пехаре и медаље освојене на бројним турнирима. Посебно је поносан на своје кћерке. Обје су носиоци црног појаса 2. дан. Старија Јована успјешан је студент треће године Архитектонског факултета, док је млађа Јелена бруцош на ФОН-у. Фотографије свједоче њихове успјехе, а поносни отац покушава да сабере број медаља.

ВИШЕСТРУКА ШАМПИОНКА: Јелена Антић са освојеним трофејима

– Тачан број заиста не знам, али није претјерано рећи да су освојиле око 500 медаља са разних такмичења. Заиста сам поносан што се баве спортом јер ништа није важније од здравог одрастања, али се ни школа не смије запоставити – каже Јован, који и након 22 године проведене у Земуну живи као подстанар.

– Клуб Тим спорт сам оформио 2013. године. Међутим, није карате једина активност која је у клубу заступљена. Живимо у времену када је веома мали број младих заинтересован за било какав спорт. Да би као клуб опстао, формирано је више секција – прича Јоца и представља Тим спорт, који поред каратеа, нуди фитнес програм, школицу спорта, теретану и стони тенис.

 

Школица спорта


– Школица спорта намијењена је дјеци у којој су највише заступљене моторичке вјежбе. Ту је и корективна гимнастика намијењена дјеци од 5 до 14 година која имају проблеме са кичмом и равним стопалима. Сва дјеца имају пет термина за тренинге током недјеље – каже Антић, који је своје најмлађе чланове и ове године обрадовао новогодишњим пакетићима.

Такмичарски дио карате клуба функционише у склопу КК Јапан, чији је власник Далибор Топић, мајстор каратеа 6. дан.

– Карате клуб Јапан члан је најмасовнијег Шотокан карате савеза, чији је предсједник Милорад Ћопић – каже Антић и објашњава да у Србији постоји пет карате савеза и да још није јасно како ће функционисати будућа карате репрезентација Србије.

– Велика је ствар што ће карате од 2020. године напокон добити статус олимпијског спорта. Вјерујем да ће се до тада на бољи начин дефинисати и стање овог спорта у Србији – каже Антић и напомиње да му је од медаља и пехара најважније да својим члановима усади свијест о здравом животу.



– Игралишта около зврје празна, дјеца су по кућама на компјутерима или на телефону. На западу се посљедњих година промовише здрав живот и људи се све више баве физичким активностима. Вјерујем да ће се и наш народ пробудити. Некад је све било другачије – прича Јован, присјећајући се својих тренерских почетака.

Наиме, он је још 1990. године у Малом Лошињу са тек навршених 20 година постао носилац црног појаса у каратеу. У тренутку када је живот требао да удахне пуним плућима, догодио се Одбрамбено-отаџбински рат, који је њега као и многе генерације одвео на ратну линију, али и у таквим околностима у Шипову се живјело под слоганом „здрав дух у здравом тијелуˮ.

 

Цијело Шипово тренирало карате


– Сплетом околности веома млад сам у Шипову добио прилику да водим ОКК Симо Шолаја. То је било вријеме у коме је требало сачувати позитиван дух у ратом окруженом Шипову, које је тада бројало свега 14.000 становника. У времену у коме није било друштвених мрежа, са само једном рекламом на локалном радију привукли смо велики број омладине – са сјетом прича Антић и каже да и сада у кући чува зелени роковник са списком 424 члана колико је бројао клуб.

– Био сам једини тренер у клубу који је бројао велики број чланова. Да би функционисали у једној сали, били су подијељени у пет група по 80 чланова, што и мени самом данас звучи невјероватно – прича Антић, који жали што у ратним околностима клуб није имао могућности да се окуша на неким такмичењима.

ПРЕВЕНТИВА ЈЕ НАЈБОЉА ЗА ОЧУВАЊЕ ЗРАВЉА: Моторика и корективна гимнастика у школици спорта

– Спорт је добар начин да човјек из себе избаци сву муку. Посебно сам поносан што смо у том тешком времену, када се свашта могло видјети, у клубу имали и дјевојчицу муслиманске вјероисповјести. Сви смо дијелили исту судбину, нажалост, сви смо на крају и отишли из својих кућа – прича Јован, кога су као и остале чланове Клуба Симо Шолаја ратне посљедице раселиле широм планете. Јован је дошао у Земун, а живот га као ни остале земљаке сличних судбина није мазио.

– Надао сам се да ћу се брзо вратити спорту. Међутим, није било лако, морало се преживјети, радио сам у праоници аутомобила. Одржала ме љубав, вјенчао сам се са мојом Душанком, а онда 1996. године родила се Јована, а двије године касније Јелена – прича Јован, који се са тугом присјећа повратка својих родитеља, који су се вратили на своје огњиште у Јању. Тамо су нашли спаљену кућу и неко вријеме живјели у једином незапаљеном објекту – сушари (просторија у којој се суши месо).

 

Обишао скоро све школе око Београда


Жеља за бављењем спортом Јована је одвела у земунску халу Пинки, гдје је основан Карате клуб Јуниор.

– Власник клуба је био скептичан, јер је у почетку долазило максимум петоро дјеце. Међутим, радило се са ентузијазмом и тај клуб и данас функционише – прича Јован, који је убрзо промијенио средину.



– Наредне године мој кум Далибор Топић оснива КК Јапан – прича Јован и набраја многе школе од Великог Села, Угриноваца, Мирјева, Прогара, Бољеваца, Винче…

Школе су обилазили градским превозом, проводећи сате и сате на тренинзима у жељи да клуб стане на ноге.

– Клуб није створен да би по сваку цијену правио резултате и освајао медаље, већ да се кроз спортски дух васпитавају дјеца. Међутим, временом је КК Јапан постао клуб шампиона, а број освојених медаља и пехара је толики да више немамо гдје да их држимо – прича Јован, који на крају разговора каже да у свом животу ништа не би мијењао.

– Било би лијепо да имам свој кров над главом, али сам поносан што су ми дјеца одрасла здраво уз спорт. Кад си здрав, сви остали проблеми су рјешиви – поздравља нас Јован, који је остао у сали спремајући се за наредни тренинг.

Трифко Ћоровић

Жене воде рачуна о здравом животу


– Водим и фитнес програм и морам да похвалим даме које свако вече вриједно и редовно тренирају. Веома воде рачуна о здравом животу за разлику од мушкараца који радије иду у кладионицу него у теретану – примјећује Јован и показује нам бројне справе, а пажњу привлаче и столови за стони тенис на којима се најчешће пинг понг заигра рекреативно.

Нема коментара

Напишите коментар