Промоција 52 приче о Грачацу и Лици, аутора Жељка Дробца – Бувца

„Покушао сам кроз ове приче да дочарам једно поднебље, природну интелигенцију, менталну и физичку снагу и ведар дух људи са тих простора. У ствари, све је кренуло објавом прве, па друге… и тако редом, прича на друштвеним мрежама. Захваљујући ентузијазму мојих пријатеља, оне су укоричене у једну књигу и представљене читаоцима. Не могу рећи да ме то не чини поносним јер на промоцији су углавном били људи који познају тај менталитет и из тог су краја. Мада су ми, морам признати, за разлику од комплимената мојих земљака блиских тој тематици, дражи били комплименти мојих пријатеља из Београда и Србије. Схватио сам да „Грачачке приче“ превазилазе оквире локалне средине“, рекао је за „Српско коло“, непосредно након промоције, Жељко Дробац, познатији својим пријатељима у Лици по надимку Бувац, односно Жеган, како га овдје у Београду сада зову.

Одавно сала клуб ресторана „Тесла“ није била пунија, мада су овдје промоције одржавали најпознатији крајишки књижевници и не само они. Пријатна домаћинска атмосфера, прожета личким хумором, акустичним гитарама и умјесним упадицама, добрим гостима и ништа мање, лошијим домаћином.

Познато нам је да догађаји из прошлости, ма какви они били, добри, лоши, славни, мање славни, просто изблиједе. Забораве се, ако их неко не забиљежи и запише. Зато ова књига, брошура или како код је назвали, можда најпримјереније, „Грачачке приче“, свједочи о једном временском раздобљу од седамдесетих до деведесетих година.

Жељко Дробац Бувац, Жеган како га сад ословљавају неки овдје у Београду, дрзнуо се да напише ове 52 приче и да се представи јавности. Реакција је било и добрих и лоших, срећом по аутора, бар по коментарима на фејсбуку, а и у каснијим међусобним причама, много више ових првих. То га је охрабрило, да их, како рече „укоричи“, да организује њихову промоцију и да позове своје пријатеље, књижевне ствараоце из Грачаца да се и они ове вечери представе својим пјесмама и причама. Успјели су у томе…

На почетку промоције чули смо Сузану Агбабу Сошић. Грачанка, која сада живи и ради у Бијелом Пољу, говорила је стихове своје пјесме „Немој ме сврставати“. Пјесму је посветила Грачацу, написала од срца, рецитовала из душе, и за то била награђена великим аплаузом.

Аутор је на промоцију позвао и Браниславу Јованчевић Станисављев. Рођена у Дојићима, селу надомак Грачаца, након егзодуса живјела је у Зрењанину, сада у Београду. Дуги низ година пише пјесме, учествује на пјесничким сусретима, члан је удружења „Поета Дунавски цвет“. Први пут међу „својима“, показала је оно што умије и зна. Врло успјешно…

Наредна гошћа Жељка Цвјетковић Пањевић дошла је из Суботице. Њу је, заједно са породицом, „Олуја“ тамо однијела. Својим стиховима подсјетила нас је на један лички поточић Кривак, чија обала готово запљускује њен некадашњи дом. Знала се ту давних година и Лопарева организовати, познати грачачки пастирски сајам. Њено село се зове Штикада, а занимљиво да је ту рођен и аутор књиге, али према предању и Никола Тесла се родио у овом селу, тачније у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла, а потом са родитељима наставио пут ка Смиљану, гдје је крштен.

Кажу да је већ поменутог Николу Теслу мајка Георгина, коју су звали Ђука, рођена у свештеничкој породици Мандић, у Томингају селу изнад Грачаца, задојила српским пјесмама везаним за Косово и Метохију. Баш са тог простора стигла је Радица Биљић, говорећи стихове своје пјесме из збирке „Врата тишине“.

Бошка Јованчевића, пријератног врсног правника, дугогодишњег функционера у Скупштини општине Грачац, са тренутним уточиштем у Новом Саду, Грачани су имали прилике да виде у једном сасвим другом свијетлу. Као писца двије књиге пјесама и као некога ко их је на себи својствен начин представио присутнима. На обострано задовољство…

Публици се представио и један од јунака “Грачачких прича”. Неку годину старији од аутора књиге, у многим причама због несташлука у младости, представљен само иницијалима, касније фронтмен групе „Паук“, показао је оно што најбоље умије и зна. Да свира и пјева уз пратњу колеге Миленка Баљка. Жељко Милаковић је започео пјесму „Дјевојко у анђела претвори мене“, а прихватила је готово читава сала.

Да једино Жељко Дробац не пише добре приче, увјерила нас је својим наступом Силвана Цица Тинтор. Најмлађа од свих гостију, својом причом о Грачацу, мјесту гдје је рођена и одрасла, измамила је громогласан аплауз. Најавила је да бисмо ускоро могли присуствовати новој промоцији, овај пут њене књиге која је у завршној фази припреме.

На крају, дошло је вријеме да чујемо и аутора књиге. Захвалио се свим присутним, посебно учесницима програма. Рекао је да му је био циљ да њих буде што више на сцени, како би за њега остало што мање времена. Видљиво је било да има трему, ма колико год то хтио да сакрије.

Прочитао је своју 52 причу. Посљедњу у овој књизи, писану на специфичан начин, само њему својствен. У неколико наврата прекидан аплаузом, а неуобичајено књижевним промоцијама, по завршетку свог излагања морао је да изађе на бис.

Помало чудно, као и закључак у предговору да су у књизи само описани догађаји, како је он рекао: „за које је чуо, а на некима и био присутан“.

„Приче нису измишљене, могуће је само да неке нису провјерене“, закључио је Жељко Дробац, журећи, да уз помоћ његове ПР Софије Нићифоровић, свим заинтересованим потпише посвету на својој првој књизи.

По завршетку церемонијалног дијела програма, све присутне у име клуба „Тесла“ поздравио је Рајко Кесић, пожеливши аутору да настави да пише приче, а гостима добру забаву уз музички програм Драгана Никића.

Текст: Жељко ЂЕКИЋ

Фото: Душан ЂЕКИЋ

Нема коментара

Напишите коментар