Промовисан буквар Буковице у Београду – „Трбуом за крувом“
У Великој сали ГО Нови Београд 21. септембра промовисано је друго издање књиге Трбуом за крувом Николе Радића у организацији Удружења Крајишки привредник.
Књига има четири приповијетке, у новом издању за сваку приповијетку су рађене фусноте са непознатим ријечима, поред ријечника који је на крају књиге. Због свега тога није ни чудо што је зобу буковачким ријечником.
О књизи су говорили уредница другог издања проф. др Tатјана Самарџија, проф. Лазар Мацура, проф. др Момчило Суботић.
Пуковник и предсједник Крајишког привредника Мирко Радаковић био је уводничар ове промоције и поздравио све окупљене.
– Захваљујем се госпођи Татјани што је изабрала баш мене за издавача, јер је наше Удружење ипак мало и не толико познато. Одговорила ми је да је у њеним очима наше удружење велико – рекао је Радаковић и напоменуо да су поред Крајишког привредника издавачи књиге и Крајишки културно-историјски центар, Удружење за ратне ветеране и омладину Биоценоза из Крушедола и Матица српска у Дубровнику из Новог Сада.
Радаковић напомиње да је књигу прочитао у даху.
– Прва од четири приче говори о Далматинцу који не може да прехрани породицу, па мора ићи на печалбу. И описује како преживљава тај човјек и како тај динар покушава да пошаље кући и породици… Друга прича је о дјетету које преко Привредника иде на занат у Војводину код неког Швабе, што је аутор и сам доживио. И никада не заборавља породицу и огњиште. Трећа прича говори о слуганству, а најљепша је прича о љубави између Далматинца и Далматинке.
Такође се осврће на Радића који не заборавља свој родни крај него га изграђује.
– Видјећете у књизи шта је радио на слаповима Крке, шта у родном селу Радучићу, својој Далмацији. Своме роду је дао глас! – закључио је Радаковић.
Никола Радић није био ни историчар, ни књижевник ни лингвиста, био је војно лице. Ипак, учинио је много за свој народ, па и од оних који мисле да су већи Срби од њега, и то му служи на част, на почетку свог излагања рекла је уредница Татјана Самарџија.
– Оставио је споменик о језику свог народа који се не може уништити и који је довољан материјал на основу кога се може схватити ко смо били, како смо живјели и ко смо сада. У књизи је материјал на основу ког се може урадити много научних радова. Нажалост, многи људи наших генерација кажу да им та књига није потребна јер они тај говор врло добро знају. То је кратковидо размишљање. Да ли ће када њих не буде било њихова дјеца, унучад, праунучад знати тај говор. Управо је значај ове књиге да он остаје трајни споменик за нашу дјецу.
Књига је један свијет за себе. У њему је живота какав је био и какав су живјели наши преци са обичајима, ријечима.
– Морам да истакнем да ће Кордунаши, Банијци, Босанци рећи да су и они тако говорили. Овај рјечник није никакав ексклузивитет. Одлике нашег говора су сличне. Смтарам да дрво без коријена не може стајати колика год да је крошња. То се показује и у психологији и психијатрији. Однос са прецима гарантује стабилност личности и породице, а у овој књизи се могу упознати преци.
За неке ријечи, иако је рођена у Буковици, и по професији лингвиста, није више знала како се изговарају.
– Из тог разлога један од пројеката ће бити и аудио књига и за њу тражим добровољце који су сачували наш говор да прочитају приповијетке, а други пројекат је израда великог рјечника ако будемо имали тим за то и позивам вас све да подржите када за то буде прилика. Да ли ви записујете? Било гдје? Оно чега се сјећате изреке, ријечи, анегдоте, имена људи са којима сте се знали. То је благо које нема цијену. Неко то треба да запише. Најозбиљније, поручујем вам –запишите.
Самарџија је препоручила свима да из рјечника издвоје једну ријеч која их повезује са родним крајем.
Она је одабрала ријеч која је не повезује са родним крајем , али јој је са професионалног лингвистичког становишта занимљива. Одабрала је ријеч вранцуља. То је погрдна ријеч која долази од францускиња (вранцускиња) односно она која има француску болест – сифилис. То показује да су наши људи често ратовали и тамо су понекад доносили француску болест. Нажалост, људи су страховали да им неко то пренесе, како не би обољели и изгубили могућност за потомство.
Професор Лазар Мацура је рекао да је Никола Радић имао ту несрећу да радо оде у печалбу.
– Већ са 10 година је отишао на занат у Тител, практично је био мученик. Ипак је хтио да се одужи родном крају. Послије је живио у Загребу, и имао пуно заслуга за учешће у Народноослободилачком рату.
Мацура је скренуо пажњу на Радићев смисао за детаљ.
– По овој књизи би се без проблема могао снимити филм. У књизи Татјана говори и о губљењу гласа х. Глас Х није постојао у Буковици. Ми не водимо много рачуна о језику. У књизи има пуно локализама који су нужни и које требамо поштовати.
Др Момчило Суботић је говорио о језику као чувару идентитета са геополитичког аспекта.
– Антун Густав Матош док је живио у Београду рекао је: „свој сам хрватски језик најбоље научио у Београду“. То значи да су Хрвати за вријеме Илирског покрета, заједно са Аустријом направили аустрохрватски геополитички пројекат преузимања српског вуковског језика штокавског, да би се Хрватска национално конституисала. Никада се Хрватска не би проширила из три кајкавске жупаније (Загреба, Вараждин и Крижевци) на ширину српског етнојезичког простора да није преузела српски језик.
Суботић каже да је Бечки договор остао на неки начин споран јер Вук Караџић никада није рекао да Срби и Хрвати имају исти језик, него је увијек говорио о разлици српског и хрватског језика.
Промоцији ау присуствовали и народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта и секретар Асоцијације удружења избјеглица Милојко Будимир.
Књигу можете поручити на мејл trbuomzakruvom@gmail.com, на број телефона 064 1496035, или путем фб странице https://www.facebook.com/Trbuom.za.kruvom?locale=sr_RS
Текст и фото: Драгана Бокун
