Промовисан Зборник радова бр.15 „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.“
ОСНИВАЊЕМ ВОЈНЕ КРАЈИНЕ ПОЧИЊЕ
НЕТРПЕЉИВОСТ ХРВАТА ПРЕМА СРБИМА
У знак сјећања на жртве, поводом 24. годишњице прогона Срба из Хрватске, Удружење Срба из Хрватске и Српско културно друштво „Зора“ Книн – Београд, организовали су промоцију Зборника радова бр. 15 „Грађански рат у Хрватској 1991–1995. године“. На овом скупу, одржаном 31. јула, у Београду, у Кући Ђуре Јакшића, говорили су Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, др Софија Божић из Института за новију историју Србије, др Милан Кољанин из Института за савремену историју и др Коста Новаковић, некадашњи помоћник команданта Српске војске Крајине.
Модератор Данко Перић подсјетио је, да се сваке године, пред обиљежавање масовног прогона Срба из Хрватске, августа мјесеца 1995. године, одржава промоција новог зборника радова, везаних за грађански рат у Хрватској, па тако и овог 15-ог по реду. Поздравио је присутне уводничаре и посјетиоце, а прије него што је званично почео овај скуп, замолио је да минутом ћутања одају почаст жртвама страдалим у „Олуји“.
Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, у свом излагању, истакао је да је давне 2005. године, тадашњи предсједник овог удружења, проф. др Михајло Вучинић, организовао један округли сто, након чега је објављена и прва књига под називом „Грађански рат у Хрватској“.
„Од тада је изашло укупно 15 зборника, уз подршку Комесаријата за избјеглице и миграције Републике Србије. Осим ових 15, у истој едицији, објављена су још три зборника, са укупно више од четири хиљаде страна, у којима смо проговорили о ономе што се десило Србима на просторима авнојевске Хрватске, од њених самих почетака. У овом, као и у свим досадашњим зборницима, доносимо нове садржаје, свједочења и документе, везане за ову тематику и сматрам да успјевамо у томе, захваљујући сјајним сарадницима са разних института, докторима наука и другим људима упућеним у суштину овог проблема, међу којима су и учесници ових догађаја, као што је то на примјер и један од вечарашњих говорника, др Коста Новаковић“, истакао је Будимир, наглашавајући да сви они то раде на волонтерској основи на чему им посебно захваљује.
ДР СОФИЈА БОЖИЋ: СРПСКО ПРИСУСТВО У ХРВАТСКОЈ ЈЕ ОД КРАЈА 20. ВИЈЕКА НЕПОВРАТНО МИНИМИЗОВАНО
Др Софија Божић, на почетку свог излагања, изнијела је пресјек стања српског народа од његових крајњих тачака простирања: Сент Андреје на сјеверу, Трста на западу, до Хиландара на истоку, посебно наглашавајући његов живот у Славонији, Хрватској и Далмацији, односно простору који данас заузима Република Хрватска.
По ријечима др Божић, присуство Срба на подручијма данашње Хрватске везује се за епоху средњег вијека, и то за крај периода сеобе народа, када су Срби, премјештајући се, доспјели све до обале Јадранског мора, гдје су формирали своје прве политичке творевине, источно од ријеке Цетине. Затим је говорила о статусу Срба, од почетка продора Турака на Балкан, од 15. вијека, када је становништво масовно почело да се повлачи према сјеверу и западу. Тада је запад схватио да Србима треба дати улогу чувара хришћанства одобравајаући им одређене привилегије. Све је то, по њеним ријечима, кренуло формирањем сењске, бихаћке, огулинске, храстовичке, крижевачке, копривничке и иванићке капетаније, крајем 15 вијека, чиме су заправо и постављени темељи Војне крајине, а завршило њеним укидањем, у другој половини 19. вијека.
„Тип Крајишника, ратника, неустрашивог јунака, у колективној свијести је тада почео да оличава крајишке Србе и њихов идентитет који се изграђивао уз помоћ мача и сабље. Крајишници нису били само ратници, придавали су они и велики значај пољопривредној производњи, а у војну службу ступали су само како би сачували своје привилегије. То их је довело у сукоб са хрватским великашима и отворило епоху отпора покушаја подређивања њима. Крајишници су били подређени самом владару и били изузети из надлежности хрватских великаша, што им никако није било по вољи. Срби су били слободни сељаци с правом уживања сељачких посједа, без плаћања дажбина и државних пореза“, истакла је др Софија Божић, наводећи да се та борба Крајишника огледала и у очувању националног идентитета.
Однос Хрвата према Србима није се готово никада промјенио и увијек је постојао један вид нетрпељивости који траје до данашњих дана. Тако је било и у 18. и 19. вијеку. Почетком 20. вијека је, по ријечима др Божић, тај талас мало спласнуо јер су Хрвати схватили да и једне и друге искоришћава Аустроугарска монархија. Нажалост, не задуго, јер се зна какве су злочине над Србима Хрвати учинили у Првом свјетском рату, као припадници војних снага двојне монархије и то на територији државе Србије.
Срби из данашње Хрватске су са одушевљењем прихватили тројну краљевину Југославију и залагали се за централну и унитарну власт, наставила је др Божић, али та држава није према српској заједници учинила готово ништа.
„Мада су Срби вјеровали у Југославију, државни врх, на челу са кнезом Павлом, погоршао је њихов статус, јер је под притиском Хрвата , у намјери да сачува државу, одобрио стварање Бановине Хрватске. То је довело до новог погоршања стања Срба у тим дијеловима Југославије, што се и те како осјетило почетком Другог свјетског рата. Учињен је геноцид у НДХ, хрватски интереси су превагнули и у авнојевској Југославији, а најзад, све се завршило грађанским ратом и злочиначким операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, крајем 90-их година прошлог вијека. Сви ти фактори утицали су на то да се српско присуство у Хрватској коначно, и по свему судећи, неповратно, минимизује“, закључила је, свој говор, др Софија Божић.
ДР МИЛАН КОЉАНИН: НДХ ЈЕ ДОНИЈЕЛА ЗАКОН О КОНЦЕНТРАЦИОНИМ ЛОГОРИМА, ШТО ЧАК НИ НАЦИСТИЧКА ЊЕМАЧКА НИЈЕ ИМАЛА
Један од прилога који је највише привукао пажњу u 15. Зборнику је „Репресивно законодавство НДХ“, аутора др Милана Кољанина, вишег научног савјетника Института за савремену историју Београд. Кољанин сматра, да је у Хрватској за вријеме рата деведесетих година, у много чему, прекопирана политика која се водила за вријеме Другог свјетског рата у Независној држави Хрватској /НДХ/.
Суштина Кољаниновог прилога у Зборнику и говора на промоцији, ипак се односила на законодавство у НДХ гдје је, по њему, главни разлог усташког режима био да нормативно регулише остваривање својих политичких циљева и да законски санкционише масовну репресију која је била основно средство за остваривање тих циљева. Репресија је била усмјерена против непожељних национално-вјерских и „расних“ група, а усташка држава је настојала и законски да је санкционише. Навео је, да је законодавство НДХ било репресивно и да је та творевина била усмјерена на уништење Срба, који су тада чинили једну трећину становништва НДХ.
По мишљењу Милана Кољанина, на пољу кривично-правне и судске области, најзначајнији акт је била Законска одредба за одбрану народа и државе од 17. априла 1941. године, којом је практично уведено ванредно стање у НДХ. Једном растегљивом и уопштеном формулацијом („….Ко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело остало само у покушају….“), за злочин велеиздаје ретроактивно је могао да буде оптужен и осуђен на смртну казну практично свако. За спровођење овог закона предвиђено је оснивање изванредних народних судова који ће судити по правилима преког суда. Свакако, није случајно што су судови именовани управо у крајевима који су претежено или великој мјери били насељени српским становништвом (Карловац, Бања Лука, Тузла). Мада су се и без оваквих судова, Срби у НДХ већ нашли на удару системског уништења, најчешће без икаквог, па и оваквог суда.
Кољанин је истакао да је у усташкој Хрватској постојао закон о логорима (Законска одредба о упућивању непоћудних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре, доњет 25. новембра 1941. и објављен дан касније у Народним новинама), који је обухватао масовно интернирање Срба и других непожељних грађана – Јевреја, Рома и политички неподобних лица, што чак ни нацистичка Њемачка није имала.
„Јасеновац није био радни логор, како кажу хрватски ревизионисти, него логор смрти и уништења, што му је била основна намјена, док је рад заточеника у ствари био начин уништавања заробљеника“, рекао је Кољанин, додајући да је наведени закон касније ревидиран и да су остали само сабирни логори, што је био хрватски пријевод термина концентрациони логори.
На крају, Кољанин је истакао да је основни циљ репресивног законодавства НДХ било стварање етнички хомогеног „хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“, а ужасни резултати таквих закона и политике су показали да је она у великој мјери успјела у томе.
ДР КОСТА НОВАКОВИЋ: ДЕЦИДНО ТВРДИМ ДА СЕ У ГРАНИЦАМА НЕКАДАШЊЕ СР ХРВАТСКЕ ВОДИО ГРАЂАНСКИ РАТ
Коста Новаковић, некадашњи помоћник команданта Српске војске Крајине, рекао је да је у Хрватској био грађански рат, наводећи да се докази за то могу наћи у разним чињеницама, као што је, да у вријеме почетка ратних сукоба у Хрватској, односно бившој СФРЈ, Хрватска није била члан међународне заједнице.
Новаковић тврди да о томе свједочи изјава тадашњег хрватског предсједника Фрање Туђмана да “рата не би било, да Хрватска није жељела, јер је то био једини начин стварања независне државе Хрватске“. Међутим, у стварности се ради о насилној сецесији ове републике из састава југословенске федерације (СФРЈ), наводи др Новаковић.
Новаковић је такође рекао да се након признања Хрватске у УН, не може говорити о агресији ЈНА, које тада ту није ни било, већ само Срба рођених у Крајини.
“У авнојевским границама Хрватске нису постојале неке стране трупе, само Хрватска војска и Српска војска Крајине“, тврди Новаковић, поткрепљујући то Споразумом о прекиду непријатељстава са успоставом линије разграничења сукобљених страна, потписаног 30. марта 1994. године, у Амбасади Русије у Загребу.
„Споразум су потписали адмирал Душан Ракић, министар одбране РСК и Хрвоје Шаринић, савјетник за националну безбједност предсједника РХ, а супотписници су, испред међународне заједнице били амбасадори Каи Аиде и Герд Аренс, замјеници међународних посредника Столтенберга и Овена. Овим споразумом, РСК је добила одређени вид државности – линију разграничења, мјеста прелаза ове линије, признање равноправне стране у сукобу“, сматра др Новаковић, набрајајући још низ разлога због чега је овај рат био грађански.
„Ратни сукоб у Хрватској 1991-1995. године, био је искључиво грађански рат. Међутим, ако у Хрватској толико инсистирају на међународном сукобу онда морају прихватити чињеницу да је РСК била стварна држава и да је то онда био оружани сукоб између двије сусједне државе. С једне стране, Републике Хрватске са хрватском војском и РСК са Српском војском Крајине, у периоду од јануара 1993. године до августа 1995. године“, закључио је др Коста Новаковић.
На крају ове промоције, због значаја тема и изнесених прилога, у 15-ом по реду Зборнику радова „Грађански рат у Хрватској (1991-1995.)“, договорено је да се на јесен одржи још један овакав скуп како би се што већем аудиторијуму представио његов садржај.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
