Промовисана књига Синише Митрића „Оно друго пола мене – палимсест сарајевске ратне периферије“

У Великој сали ГО Нови Београд 19. маја 2025. године промовисана је нова књига Синише Митрића Оно друго пола мене – палимсест сарајевске ратне периферије.

„Зато је Митрићев водећи порив и циљ да се ова друга, изгубљена половина себе неизоставно нађе и поново интегрише у властито биће. Зарад тог императива и зова, он се непрестано враћа у свој родни завичај, и брижљиво чува његов дух и нарјечје, а нама преноси његове природне љепоте и душевна врела и богатства ”. др Марио Калик

Модератор Мирослав Крстић каже да аутор у овом ангажованом дјелу, чији је издавач Удружење Милутин Миланковић, расправља  о егзистенцијалним, политичко-правним и етичким питањима.

– Актуелизију се ратне дилеме, психолошки изазови, друштвене недоумице. Аутор у особеном стилском поступку раствара наслаге једног нехотично усвојеног појмовника, демонтира замке специфичног наратива који нас дијели и стигматизује, превазилази предрасуде које имамо и једни према другима, и према себи самима, и према животном и социјалном окружењу. Кроз једну озбиљну структуру ове списатељске грађе успут провејавају и лирски мотиви, суптилна осјећања и чежња за цјелином и родним крајем.

Ту чежњу за родним крајем, на тренутак је надомјестио прословљени гуслар Ђорђије Копривица наступивши са двије пјесме.

Народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта аутор је Поговора овог дјела, а савез је један од организатора промоције.

– Ова књига се једним дијелом бави ратом у Сарајеву, а у другом дијелу прогнаничким животом након завршених ратова. Митрић као филозоф покреће важна питања, тражи одговоре и сугерише одређена рјешења, али увијек са позитивног аспекта и увијек имајући у виду питање правде и истине.

Линта се у Поговору дотакао неколико актуелних тема, једно је актуелно стање у БиХ.

– Од завршетка рата имамо константне притиске, уцјене и пријетње према Републици Српској и српском народу на том подручју. Видимо да се у тој борби не бирају средства. Видимо да се у претходних 30 година систематски отима српска имовина, систематски се уништава и фалсификује српско културно и духовно богатство, да се отимају српски књижевници, умјетници,  с циљем да се претворе у Бошњаке и Хрвате. Фалсификује се историја средњег вијека, и све то са циљем да се оствари кључни стратешки задатак, да се БиХ претвори у националну државу Бошњака, а Република Српска у једну празну љуштуру и на крају укине.

Често у својим јавним наступима и у медијима говори како би Србија требала да покрене неколико конкретних мјера и активности у вези са отвореним питањима нашег народа и у Федерацији БиХ (протјерано преко пола милиона Срба), и у данашњој Хрватској.

– Србија треба да оснује државну канцеларију за Србе у региону, веома важно је да се оснује Меморијални центар српских жртава на простору бивше Југославије, наше Тужилаштво за ратне злочине мора да почне да покреће истраге и подиже оптужнице за масовне злочине почињене над српским народом широм данашњих Босне и Херцеговине и Хрватске.

Такође, Линта идсиче да нам је потребан Музеј Срба из региона који би се бавио заштитом српског духовног насљеђа, ван Србије, и да у оквиру тог Музеја имамо и Културни центар Крајине.

– То су све питања која су озбиљна и произилазе из овог дјела које је написао Синиша, јер су посљедица рата. Треба нам системски и плански приступ Србије и инстистуције које би се свакодневно бавиле овим питањима.

О односима културе и политике говорио је докторанд Факултета политичких наука Никола Перишић.

– На основу насловне стране моста пресјеченог на пола учитао сам двоструку симболику, прије свега моста који би требао да спаја људе, поготово у овом нашем региону. Такође, друга порука коју видим јесте подјељеност нашег народа која постоји рекао бих вјековима уназад, око различитих друштвених и политичких питања и то видимо данас у актуелним ситуацијама. И управо то нејединство нас доводи до тога да постанемо лак плијен неким појединцима и групацијама које дјелују на вишем нивоу. И долазимо до тога, као што је и господин Линта говорио, да све оно што српски народ преживљава се умањује и на то се не гледа објективно.

Мотиви које уочава код Митрића су: рат, појам смрти, пролазности.

– Из смртности произилази и бесмртност и тај појам који Синиша употребљава у књизи и даје различита сагледавања. Моје мишљење је да бесмртност може да се развије на два начина. Један је управо кроз јавно дјеловање које и ми сада спроводимо, а други је кроз наша добра дјела. Завршио је Митрић своју књигу омажом Милутину Миланковићу. Нажалост, када говоримо о нашим научницима заборављамо колики је допринос Милутина Миланковића. Мени је прва асоцијација на њега календар који је најпрецизнији, а који је он створио, а нажалост нема слуха да се он више промовише у јавности.

Аутор је говорио на тему „слобода и стваралачки оптимизам“. Како и сам каже, са једне стране слобода ОД, Гаврилов пуцањ са почетка двадесетог вијека као вапај за емаципацијом са којим започиње књигу. Са друге стране слобода ЗА, Миланковићева постојана научна и патриотска дјелатност као реална претпоставка ослобођења, са којим завршава књигу.

– Вечерас поред неких сазнања, надам се да ћете отићи са неким оптимизмом. У свом дјелу имам осврт и на родни крај и родно мјесто, али и на Републику Српску као једну политичку заједницу, али и према Херцеговини и Босни у једном емотивном и географском, људском смислу.

По ријечима аутора ова књига са једне стране има политичко-правну структуру, покушава да објасни важност политичке слободе.

– У Босни и Херцеговини се ради о политичкој слободи, сваки човјек своју политичку слободу доживљава као највећу вриједност и жели да је искаже. То је оно што се српском народу у БиХ оспорава. Нисмо ми на те просторе дошли изненада, и однекуд већ је то једна старина свједочења, то су били наши ђедови, слојеви, наслаге једног обичајног искуства и вриједности. И ми на то оспоравање нисмо могли да останемо равнодушни. Након тога је услиједио један наратив који је настојао да нас стигматизује као људе. Растварао сам те обрасце кроз књижевни поступак. Који је помало лукав јер дјелује безазлено, али ту ништа није безазлено јер сам кроз животне приче и искуства успио да демонтирам тај наратив у жељи да дођемо до једног наивног додира са свијетом, са човјеком и људима, да допустимо да нас води живот. То не мора да се схвати као нека просрпска оријентације, већ људска оријентација.

Мотиве на корицама књиге цртала је матуранткиња Петра Дилпарић која иначе више мјесеци, према свједочанству и визири аутора, радила на слици која је постала мотив и основ за корице ове књиге. У том смислу аутор се захваљује и професору Воји Шекуларцу, графичком дизајнеру.

На промоцији су наступили још сестре Ања и Ана Антонић и ВИС Златно звонце.

Матуранти Петра Дилпарић и Марко говорили су стихове Синише Митрића, једни инспирисани Сарајевом, а други Републиком Српском.

Након промоције љубитељи писане ријечи послужени су коктелом.

БИЉЕШКА О ПИСЦУ:

Синиша Митрић рођен је 6. 12. 1969. у Сарајеву. У родном граду је завршио Основну школу „Петар Петровић Његош“ и „Гимназију Огњен Прица“. Ратне године провео је уз своју породицу и народ. Филозофски факултет уписао је у Београду , гдје је 2000 дипломирао.

Тренутно је запсолен у Математичкој гимназији и Геолошкој и хидрометеоролошкој школи Милутин Миланковић као професор филозофије, логике и етике.

Објавио је двије збирке пјесама и зборник кратких прича и есеја Круг; поетизовану славарицу Ђурђевдански венац; новелу Тежина, романескну студију Корупција, образовну репортажу Школа врлине и приповјетке Казивања о ђедовима, путопис Катуни и роман Случај професора Морала.

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења Милутин Миланковић.

Текст и фото: Драгана Бокун