Промовисана нова књига Данета М. Шкорића „Доњи Лапац послије Олује“
У Великој сали ГО Нови Београд 25. марта промовисана је књига Данета М. Шкорића Доњи Лапац послије Олује (национални инкубатор). Сав приход од продаје књиге намијењен је обнови крова цркве Силазак Светог Духа у Доњем Лапцу која је још увијек у изградњи.
Модератор промоције је новинар и публициста Данко Перић, а о књизи су говорили историчари др Никола Жутић, др Момчило Диклић и сам аутор.
Никола Жутић каже да је ова књига завичајно, публицистичко дјело. Шкорић није професионални историчар, али је страствени истраживач који је годинама радио на реконструкцији мучне историје јужне Лике, о чему свједочи и његова претходна књига Доњелапачка читанка кроз вјекове.
– Књига која је пред нама настала као плод ауторовог нагомиланог вишедеценисјког вриједног истраживања, те промишљања и прикупљања архивског и библиотечког материјала. У Шкорићевом публицистичком исказу има много тога биографског, мемоарског, предачког, упијеног и запамћеног. У књизи су у доброј мјери заступљена и лична искуства преживљена у мирнодопско, али и у ратно вријеме, вријеме стравичног страдања личког српског крајишког народа.
У књизи се реконструише и историјско-етнолошки анализира микропростор Доњег Лапца као административног центра и њему најближих српско-православних села.
– У овом публицистичком дјелу откривају се географске одлике и прати се историјска вертикала овог краја и шире Лике, од времена првог помена Срба који се дешава у преднемањићко вријеме. Аутор је, што је похвално, користио записе историчара и публициста који истичу аутохтоност српског народа на простору Западног Балкана од римских, античких времена што се коси са догматским размишљањима већег дијела званичне либералне комунистичке историографије која и дан данас влада и која је српско постојање на западним просторима везивала искључиво за српске сеобе послије турског освајања српских земаља током 15. и 16. вијека.
Похвално је што је Шкорић, наводи Жутић, донекле одбацио хрватске повијесне фалсификате о српским досељавањима на хрватско тло.
– Хрватски се митолози и данас држе као пијан плота Порфирогенитовог De administrando imperio (Списа о народима) јер је то једини помен Хрвата у средњем вијеку. Чак га и озбиљни хрватски историчари одбацују као неозбиљно за науку. Нарочито поглавље хрватске редакције глава 30 и 32 која је накнадно дописана.
Данко Перић каже да Шкорић пише енциклопедијским начином, одабере одредницу и онда исцрпи у свом сазнању све што о њој може да напише.
– Посебно ми је драго што сам се на страницама ове књиге подсјетио два драга човјека Петра Штиковца и Боре Рађеновића. То су били људи, као и аутор кога данас представљамо енциклопедисти, односно њихово сазнање и начин компилације несвојствен малим срединама. У српској социологији прије Другог свјетског рата то се зове „сеоски паметари”, наша сретна околност је што се у свим нашим срединама сачуване успомене на те људе. Они су нека врста нашег катастра.
Историчар Момчило Диклић каже да је поразно што се периодом крајишке историје бавило само неколико историчара.
– Постојале су политичке границе које нису дозвољавале да се бави са проблемом у другим границама. Политичке границе нису смјеле бити препрека за науку. За мене су оне измишљене, да се не би који Србин из Србије бавио проблемима Србима из Хрватске. Тако је сума тога да сам ја завршио гимназију и прошао некакве школе и имао свега четири, пет реченица о историји крајишких Срба у тим уџбеницима.
Послије распада Југославије очекивао је експлозију историчара који ће изучавати историју управо крајишких Срба.бум.
– Очекивао сам на десетине научника који ће се бавити овом историјом, то се није десило. У Хрватској само у једном институту када се распала Југославија њих 18 је добило задатак да се баве хрватско-српским односима.
– Шкорић овом књигом супротсавља се кривотворењима износећи сегменете или дијелове наших заблуда. Не морате се сложити са његовим тумачењем, али он их отвара и показује какве су биле заблуде, колико смо били наивни и удаљени од неких ствари.
Дане Шкорић наводи да се себе сматра хроничарем догађаја на једном малом простору, односно статистичарем.
– Циљ писања је истина. Проучавајући неке историјске догађаје у прошлом вијеку, нарочито оне из школских уџбеника схватио сам да сам многе догађаје погрешно учио, нарочито оне засноване на идеологији комунистичке партије.
Мотив писања су биле демографске промјене које су настајале послије 1995. године.
– Да би то обрадио морао сам споменути узроке и посљедице чиме сам проширио тему наслова. За питање узрока свакако сам се морао послужити записима девалвираних историчара, на шта ће ми прави историчари с разлогом упутити критику. До података и демографским кретањима послије 1995. године у Лапцу било је веома тешко доћи. Унапријед дозвољавам себи грешке које су могле настати у попису новодосељених породица у Лапац. Писати праву историју на лажној науци није лако.
Шкорић каже да је 1941. и 1991. политичко и војно руководство Срба ушло у рат испраног мозга.
– Ово је био мој задатак и моја животна сврха. Овиме завршавам започете послове. Од живота сам узео оно што ми је било понуђено, а животу вратио што сам могао.
Шкорић је издао 2009. књигу Посљедњи трагови мог села Горњи Штрпци гдје је описао –породице по кућним бројевима, од најстаријег претка до задњег рођеног.
–Моје село је било већинско четничко. Њих 36 је одржало ријеч дату заклетвом да ће бранити своју Монархију. Заклетва је одраз људског карактера.
Монографију Доњег Лапца издао је 2015. године.
Сви који желе купити књигу могу се јавити на број телефона 063 865 4702.
Текст и фото: Драгана Бокун
