
Прошло је 33 године од страдања Срба на Миљевачком платоу
Данас, 21. јуна су у Цркви Светог Марка у Београду, у организацији Удружења породица несталих и погинулих Суза парастосом обиљежене 33 године од страдања Срба на Миљевачком платоу код Дрниша. Приликом овог некажњеног злочина хрватске војске 21. јуна 1992. године убијено је 40 Срба, припадника Територијалне одбране.
Након парастоса породице жртава и присутни грађани положили су у Ташмајданском парку вијенац и цвијеће на споменик погинулим Србима у ратовима деведесетих.
Окупљенима се као и претходних година обратила предсједница Удружења ,,Суза” Драгана Ђукић и подсјетила на околности овог злочина.
– За припрему ове акције хрватска војска је искористила Међународни фестивал дјетета, који је тог дана требало да почне у Шибенику. Због одржавања поменутог Фестивала дјетета, хрватска страна је затражила од српске стране суздржавање од било какве провокације, на шта је добила сагласност. Тај «договор» послужио је само као варка хрватских снага, да поменутог дана у рано јутро изненаде и затекну неспремне припаднике Територијалне одбране. У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских Територијалаца, а неколицина је рањена и заробљена. Српско село Нос Калик срушено је до темеља и спаљено. То је прва агресија Хрватске на Републику Српску Крајину, а самим тим и на заштићено подручје Уједињених нација. За ову агресију, као и све наредне, Хрватска није сносила никакве посљедице.
Ђукићева подсјећа да се и након убијања монструозност хрватских војника наставља, те тијела погинулих нису предавали породицама, већ су користили српске заробљенике под пријетњом смрти да тијела убијених бацају у Крашке јаме. Касније су смећем скривани трагови злочина.
– Многим заробљеницима судили су на лицу мјеста, а пресуде су биле вјешање о војнички појас или метак у потиљак и све су то снимали видео камером да би снимљен материјал у Шибенику био приказиван као својеврсан хорор филм.
Ексхумација посмртних остатака убијених Територијалаца извршена је 18. августа 1992. године. На посмртним остацима су били видљиви трагови монструозности у овом злочину, што је уједно отежавало идентификације.
– Породице 12 територијалаца нису могле препознати своје најмилије. Сви су сахрањени у заједничку гробницу на книнском гробљу. Чланови породица су вјеровали да је то привремено, док се не створе услови за идентификацију савременим методама. За 12 породица болна неизвјесност траје и данас, пуне 33 године остали су ускраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под именом и презименом. Неки родитељи страдалих су преминули не дочекавши да сахране посмртне остатке својих синова. Настрадалима током времена умиру и супруге, браћа и сестре, те је неизвјесно која генерација сродника ће дочекати да их достојно покопа. Ово је само један од јасних примјера гдје су познате све чињенице и гдје би се уз само мало добре воље за 12 породица могао наћи мир, а добре воље нема, само зато што су у питању српске жртве.
Народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта у својој изјави за медије каже да Србија има обавезу да покрене активну и системску борбу за истину о страдању нашег народа деведесетих година прошлог вијека. Један од начина је оснивање Меморијалног центра српских жртава на простору бивше Југославије у Београду чији би један од задатака био борба за признање српских жртава у међународној заједници.
Парастосу су присуствовале представнице Комисије за нестала лица Маја Васовић и Ивана Бошковић, представница Комесаријата за избјеглице и миграције Ивана Ћурко, директор ДИЦ Веритаса Саво Штрбац.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун