Puni hramovi i hiljade građana poručuju: Ne možete rasrbiti Crnu Goru

„Bojim se velikog zla“. Ta poruka je stigla od jednog Podgoričanina neposredno nakon izglasavanja Zakona o slobodi vjeroispovjesti u Crnog Gori.

Bio je to dug dan za Crnu Goru, još duža noć. Nemirna, neizvjesna… Sveštenstvo i građani pred Skupštinom od zore. Čekaju, da ne dočekaju ono što do prije neki mjesec nisu ni sanjali da će čekati. Čekali da se ne izglasa Zakon koji će im uzeti crkvu, pravo na vjeru, oteti prošlost i sasjeći budućnost. Onu najdublju, duhovnu… I nisu dočekali!

Vladajuća elita je uradila svoje. Prevarila mitropolita Amfilohija da će makar razmisliti o amandmanima, odbila odlaganje glasanja, pohapsila poslanike i tri sata posle ponoći „oštambiljala“ Zakon! Olako, kao da se radi o planu renoviranja parka ispred Skupštine, a ne o revidiranju istorije, pljuvanju sebe od juče, zarad Bog zna čega — sutra. Boljeg sutra, sigurno ne. Makar ne za one koji znaju ko su, šta su i čiji su. A nekima će sigurno svanuti. Ideologu Milu Đukanoviću, raščinjenom Mirašu Dedeiću… Možda i NATO-u i Evropi, lažnoj državi Kosovo — vjerovatno, ali Crnoj Gori neće sigurno.

Bježala je Crna Gora od sebe same u poslednjih 20 godina koliko god je mogla.

Od referenduma, iz niskog starta, krenuo je sprint u pravcu „bilo gdje, samo da je daleko od Srba“. Već posle dvije godine „samostalnog odlučivanja“ je u tome postavila i „svjetski rekord“, priznavši privremene institucije Kosova* za takozvanu državu. Leglu terorista koji su joj djecu klali — dala je legitimitet.

A po jutru se dan poznaje, kaže naš narod. Šta se moglo očekivati u nastavku ispisivanja novije istorije, ako ne da se ostane dosledan sebi „od rođenja“. I to je vrlina danas. Ponekad čujemo: „Možda nije pametan, ali je dosledan“. To je jedino što se danas može reći za Crnu Goru. Da je dosledna! Dosledna u namjeri da satre samu sebe. Da preore svu svoju istoriju i posadi novu, stariju. Dosledna da od svojih građana napravi „montenegrine“, izdajnike, varvare, bogohulnike i đavole ako treba… Bilo šta, samo da ne ostanu onu što jedino jesu — Srbi.

I brda i mora bi se odrekla Crna Gora, samo ako će to uništiti duboko ukorenjeno srpstvo i pravoslavnu Crkvu. A čini se da je prije moguće rasrbiti Beograd i Kragujevac, nego Crnu Goru. Ali zar se misli da na drugoj strani nema ni pameti ni doslednosti? Da onaj narod danima šeta, zato što „aveta“ ili baš zato što je dosledan. I ocu i majci, djedu i pradjedu, Njegošu i Svetom Savi?

Za cijenu ove „doslednosti“ niko ne mari. Bar ne oni kojima je „dato“ da mare. Umjesto toga, posle olovke i potpisivanja Zakona, uhvatili su se pendreka, suzavaca, zastrašivanja, hapšenja, prebijanja — svoga naroda.

Boga se ne plaše, ali imaju mnogo razloga da se plaše velikog zla koje kao da prizivaju. Zla pod svojim nebom i nad svojim narodom. Zla koga se plaši svako ko ima brata, sestru, dijete. I kome je stalo — do života i do države.

Svaka akcija ima reakciju. Svaki balon pod pritiskom puca mnogo lakše, nego leđa naroda pod pendrekom. Razmislite bar sada kada ste napunili hramove kao nikada prije, a hiljade ljude po gradovima regiona poslali na ulice. Ovo nije bitka za vlast, nije politička igra, iako je tako predstavljate. Igrate se dušom svog naroda. Besmisleno je. Sve ovo sa Crnom Gorom odavno nema smisla. Ni da postane ovo što je postala, niti da bude danas ono što jeste, posle svega što je od pamtivijeka bila!

(Aleksandar Milačić, Sputnjik)

Vest preuzeta sa: in4s.net

Nema komentara

Napišite komentar