Рашковићи – село плодне земље и вредних људи
Село Рашковићи налази се на свега километар и по од Книна, чији су и органски део. Иако надомак града, у овом богатом крају људи се и данас, баш као и у прошлим временима, баве пољопривредом и сточарством. Село је то, кажу мештани, вредних и честитих људи и добрих домаћина, али би све теже било да земља у Рашковићима није плодна и родна.
Кроз Рашковиће теку Радљевац и Бутижница, две речице захваљујући којима се увек могло живети и преживети, чак и у време сушних година. Оно чега ће се Рашковићани увек дотаћи при сваком мало садржајнијем разговору, а након истицања плодова које успешно узгајају, јесте чињеница како су припадници њиховог племена дошли са Пештера и населили овај крај који се и данас по њима зове.
Један од времешних и мудријих међу њима је и Цвијо Рашковић који, како и сам зна рећи, више воли да ради нешто корисно него да прича.
– Међу првима се овде доселио један кнез Рашковић са својима. Дошавши овде у Далмацију, у Книн, затекао је Млечане на тврђави. Како су дошли са новцем, купили су један део земље и настанили се овде. Ово је једно од привредно боље стојећих села у којем се људи фино слажу, али још боље раде. Они који су се први доселили орали су камен, али хлеба имали, захваљујући чему су и опстали. Најчешће се бавило пољопривредом, сточарством, али и плетером по којем је читав крај постао преопознатљив. У време када није било пластике, па ни било каквих других посуда за ношење, израђивали су плетене ствари од трске и њима се користили, али их и продавали. Највећу прођу те плетене ствари имале су у приморју. На коњским колима одвозили су их до Шибеника, Скрадина или других градова на мору, тамо их продавали и за њих узимали рибу, уље и остале потрепштине. Опстајали су, дакле, само захваљујући свом раду, труду и умећу – препричава Цвијо.
Један део Рашковића населио је кнински крај, док су други остали на Пештеру, одакле изворно потичу, и због околности које су у то време владале попримили ислам. Зато данас Рашковића има и Срба и Муслимана, али то је већ, како и Цвијо каже, нека друга прича. Ни један рат добра није донео, ни они давнашњи ни овај последњи. Колико је тешко причати о некадашњим временима, једнако толико је тешко упоредити и ово село са оним предратним.
– Колико је ово село, и свако у околини, блага отхранило и поврћа произвело само за то приморје, а да се многи његови становници никада нису стигли у том мору ни окупати, и одједном сви постадоше непријатељи и те људе протераше са њихове земље. Све за трен опусти и осиромаши. Народ је у селу живео скромно, више се дружило, радило, помагали су једни другима. Није се гледало ко колико има већ ко ће коме и како да помогне. Куће су биле пуне чељади, јело се из исте шерпе за столом, али су сви били задовољни. У једном делу села увек је било по тридесет, четрдесет деце. Сами смо себи правили играчке као деца, помагали у сеоским пословима, свирали тамбурице и правили приредбе, а тога данас више нема готово ни у траговима. Последњи рат је учинио своје и живот оставио само у траговима – сетно ће Цвијо.
„Свуда пођи, али својој кући дођи“
Иако се живело од мукотрпног рада, људи су били испуњени и најситнијим задовољствима. Имало се мало, али довољно, радило се певајући, а и слоге је било више него данас.
У временима када је годишње један ауто пролазио селом, живело се и лепше и боље. Тих примера је много, а Цвијо се сећа оних најупечатљивијих из тог доба.
– У време великих празника, нарочито о Божићу и Васкрсу, читаво би се село окупило на једном месту. На сред улице поставили би оно велико, сељачко ведро пуно вина, и букару из које се пило и наздрављало. Играло се коло и певало, а једнако се радовало и оно од три као и оно од осамдесет година, деца и старци без разлике – присећа се Цвијо.
Та времена сада су остала далеко у прошлости, али успомене на њих оживе у свакој прилици када се, макар повремено, састану они старији становници Рашковића. Иако их је рат расуо на све стране, многи су се ипак вратили својим огњиштима. Колико год да се данас живи другачије, по њима ни приближно радосно као некада, нико и никада не говори како се покајао због одлуке о повратку.
Код њих се уек води оном паролом: „Свуда пођи, али својој кући дођи“, или „Прођи свуда и друге земље упознај да би више волео своју“, јер ово овде је, кажу, њихова земља, земља коју су њихови преци жуљевитим рукама обрађивали и њима оставили.
У односу на предратни период у селу данас живи тек четвртина од некадашњег броја становника. Оно што је, по некима, била предност живота овде, за неке је била кочница да се отисну негде друго. Гојко Рашковић припада оној средњој генерацији која је то, можда, и најбоље осетила.
– Некада сам и сам на неки начин замерао људима који су живели у оскуднијим местима и шкртијим подручјима, јер су се они лакше отиснули и отишли даље „трбухом за крухом“. Приноси од земље захтевали су и много посла у пољу, а уз то људи су већином имали и какве-такве послове у граду, тако да ретко ко није радио по два посла. Требала су ту, народски речено, увек јака леђа. Данас је људи знатно мање, свега је мање него некада. Моја генерација пролазила је кроз све те неке фазе од доласка електрификације, асфалта, телефона и таман када смо требали лепо и лагодније живети, десио се рат и све се то распршило. Данас смо дошли у доба модерних технологија, андроида и друштвених мрежа, једни друге видимо или чујемо на крај света, али се народ удаљио и дружења је неупоредиво мање – каже Гојко.
„Понекад подвикнемо једни на друге, само да се чује да нас има“
Ипак, бар кад зима дође, Рашковић је попут већине далматинских села, радови утихну, а времена се увек нађе за партију балота, или бришкуле на карте у вечерњим сатима. На балотани је њихово дружење и разонода, а то што некада загаламе, то је само из разлога да се чује да их има и да је село живо.
– Зима нам дође као неки предах од посла па гледамо да то време искористимо да се одморимо, да се бар мало дружимо, састанемо. Сваки леп дан је прилика да бацимо неку партију на балоте, мада нас ни киша некада не може у томе омести. Овде се окупимо, нашалимо, то је наша варијанта фејсбука. Саставни део игре је и да се загалами, да мало подвикнемо једни на друге, али то је само из разлога да се чује да нас има, да смо ту, да живота има и онда када се чини да није тако – шаљиво ће Гојко.
Док се кратки зимски дани користе за балоте, вечери су резервисане за прела уз шпорет, кувано вино и поле кромпира из рерне, али и обавезне карте и партију бришкуле.
– Такве обичаје су неговали наши преци, па је на нама да наставимо, само што су они од врбовог шибља плели корпе, крошње, заплитали боцуне-флаше, а ми ето више пажње посветимо томе да се направи нешто топло за појести, попити. Али, играмо карте, запевамо, испричамо понеку анегдоту и евоцирамо успомене из прошлости, тако нам време брже и лепше прође – са осмехом ће Гојко.
Но и поред свих природних ресурса и бројних предности живота на селу, и овде се као највећи недостатак истиче мали број младих људи. А све док се ти млади људи опет не окрену селу и природи, Рашковић и Рашковићани живеће евоцирајући успомене, негујући досадашње обичаје и маштајући о неким бољим временима, чекајући да гране ново пролеће, да сунце, вода и плодна земља поново пробуде природу, али и човека.
Преузето са: srbi.hr
