Рaзговор: Славко Бубало аутор књиге „Борово-сумрак једног свитања“
У Српском културном центру у Вуковару почетком октобра промовисана је књига „Борово-сумрак једног свитања“ аутора Славка Бубала. У књизи аутор емотивно пише о настанку фабрике „Борово“, њеном развоју и свим сегментима живота становника у радничком насељу. „Ово је једна романтична шетња кроз Борово Насеље у простору и времену“, рекао је на промоцији вуковарски историчар Боривој Чалић, а за уредницу Дејану Оцић лексикографа у београдском Заводу за уџбенике „у књизи је много анегдота и занимљивих прича, па се она чита у једном даху“!
О идеји за писање књиге, њеним циљевима, плановима за даље промоције, аутор Славко Бубало дао је кратак интервјуу за „Српско коло“.
* Како се родила идеја о књизи?
– Идеја о књизи није постојала све док ми то није предложио директор вуковарског Српског културног центра Срђан Секулић. Он је био човек који ме мотивисао и на томе сам му веома захвалан јер, показало се, интересовање за ову књигу је изузетно велико, а након ове прве промоције је још и веће.
* Сигурно је требало времена за прикупити материјал. Како је ишло са приступом архивима?
– Имао сам срећу да у Борову и у Борову Насељу живе људи који о тој теми заиста много знају. Они и сами прикупљају боровске фотографије, записе и успомене. Један од њих је Ивица Жабић који је, када је Батино Борово у питању, велики познавалац ове теме и који о томе сакупља све што може. Он ми је уступио сва издања новина Борово из сва три периода постојања фабрике. Један период је период изградње и развоја фабрике између 1932. и 1941. године. Други период је Други свјетски рат када је фабрика за време усташких власти издавала лист Ново Борово, а трећи период је везан за листове Трудбеник и Борово између 1945. и 1991. године. Други човек који ми је јако помогао је Горан Цоха који је књигу и штампао. Он ми је уступио копију Летописа боровског пароха Богдана Дејановића који је он водио за време свог службовања у Борову. Овај документ је веома важан и мислим да шира јавност није била упозната са његовим садржајем који на један директан начин говори о томе како је уопште дошло до изградње Батине фабрике у Борову. Трећи извор били су написи из београдске штампе која је излазила за време Краљевине Југославије, а која је нашироко и надугачко пратила збивања у Борову које је у животу Краљевине имало заиста посебно место. Већина поглавља која чине ову књигу написана су раније, негде 2013. године сам почео тиме да се бавим. Захваљујући богатом документарном материјалу до кога сам дошао уз помоћ људи које сам поменуо те приче сам проширио и поткрепио конкретним документима, датумима, фотографијама и другим чињеницама. Написао сам и доста нових поглавља и на тај начин комплетирао причу о феномену чешког индустријалца Томаша Бате и овдашњег Србина Томе Максимовића.
* Поменуо си Максимовића. Знамо ли ми Срби заправо ишта о њему и његовој заслузи у настанку и развоју комбината?
– Запрепастила ме чињеница колико сам о Борову мало знао, а то је моје родно мјесто, и што сам више сазнавао и моја љубав према њему је расла. Када је о Максимовићу ријеч, могу рећи само да је то био велики човек чије заслуге за развој боровске фабрике нису довољно валоризоване. Све што је Борово било након њега то је постало захваљујући темељима које је он ударио, а о тим темељима мало се говорило у свим до сада написаним књигама. Што се његове биографије тиче жеља ми је била да о њему говоре људи који су га познавали и да читаоци кроз те приче и кроз његове цитате о њему стекну суд.
* Има ли можда нека анегдота настала током рада на књизи?
– Нема током рада, али се након што је изашла десило то да сам упознао потомка једног од ликова којим сам се у књизи бавио. Наиме, у књизи сам доста писао о славном боровском боксеру Тикану Павловићу, прваку Краљевине Југославије у Боксу чији живот и каријера су трагично завршили под точковима воза у насељу Јана Бате. У Даљу сам упознао Александру Милић којој је Тикан био дједа стриц. Она је у Даљ дошла са Дејаном Оцић из Београда. Дејана је на овој књизи радила као уредник издања. Рекла јој је, ево он пише о твом дједа стрицу. Александра је била одушевљена јер ни сама о свом претку није много знала. Заиста, било је то једно јако необично искуство и сада још више вјерујем у то да се ништа на овом свијету не догађа случајно, него да за све постоји вријеме и мјесто када треба да се догоди.
* Књига је промовисана у Вуковару. Планираш ли још промоција на истоку Хрватске?
– Наравно. Већ сам на почетку рекао да је интересовање за њу, поготово након ове прве промоције, велико. Слиједећа промоција је у Борову насељу 25. октобра, а онда слиједе промоције у Борову, Осијеку, Даљу. То је оно што је планирано, а за даље ћемо видјети.
* Имаш ли план да књигу промовишеш у Србији гдје живи знатан број бивших радника комбината?
– Добио сам понуду за промоцију у Сомбору где има велики број радника Комбината јер је Борово и тамо изградило погон, Борели. Нема разлога да то не прихватим, у ствари, биће ми то право задовољство.
* Је ли био проблем сакупити средства за штампање?
– Никада лакше их нисам сакупио. И по томе се види да је тема свима занимљива. Помогле су ми општине Борово, Ердут, Негославци и Шодоловци, затим Самостална демократска српска странка, Заједничко вијеће општина, боровско и вуковарско Веће српске националне мањине, моје колеге новинари са радио Борова и Дунава, затим Пољопривредна задруга „Брестове међе“ из Борова и Трговачки обрт „Легенде“ из Борова насеља, на чему сам им веома захвалан.
* Како доћи до књиге?
– До књиге је најлакше доћи преко Српског културног центра у Вуковару или преко Заједничког вијећа општина где и сам радим.
Славко Бубало је дугогодишњи вуковарски више пута награђивани новинар. Запослен је у листу „Извор“ којег издаје Заједничко-веће општина из Вуковара. Осим најновије књиге аутор је више књига и других публикација из сфере борилачких вјештина, а о његовој свестраности свједочи и чињеница да је успјешан музичар и витруоз на гитари са посебним сензибилитетом за интерпретацију старих српских духовних пјесама.
Разговарао: Боро РКМАН
