Са Чакора поручено премијеру Црне Горе: Чакор је вишевјековни посјед српског народа

У организацији савеза удружења Васојевића и Лимске долине, под називом „Српска народна одбрана“, чији је предсједник историчар Горан Киковић, а које чине удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“ –Беране и Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању -Андријевица, на Чакору је у недјељу 1.септембра 2019. Године,одржан пети по реду меморијал поводом стравичне Из трагичне погибије Бранке Радеве Ђукић, коју су на том историјском превоју 2. септембра 1975. године свирепо убила двојица Шиптарских зликоваца са Космета. Док је њен отац Раде једног зликовца убио у судници други је пуким случајем остао жив јер се метак заглавио у тетејцу.

У програму комеморације учествовали су: проф. др Славољуб Ђукић, брат од стрица покојне Бранке, и друга ужа њена родбина, те историчар Горан Киковић, књижевник Бранислав Оташевић, пјесници: Давид Лалић, Бранко Бато Крковић, Радослав Раде Петричевић, Жарко Бојић ,мр Слободан Чуровић, Радојица Булатовић, Борислав Голубовић, Мишо Кубуровић, Никола Ненезић који су говорили своје стихове. Јек са гусларских струна уприличили су народни гуслар Миленко Калезић и млађани гуслар из Васојевића Синиша Петрић.

Проф. др Славољуб Ђукић је у својој бесједи истакао сљедеће:

Свевишњи Боже, отвори и данас чакорска небеса, а ви анђели Божји што већ пету деценију чувате Бранку Радеву у Христу, пренесите јој – да ми, поштоваоци њеног лика и дјела дођосмо и ове године код њена мрамора на Чакору. Дођосмо да се поклонимо њеним сјенима, да елегично словимо и Богу се молимо за покој њене бесмртне душе, да се присјетимо њеног свијетлог и племенита лика, и да и овог пута с презиром осудимо шиптарско дивљаштво које одузе њен живот у цвијету њене младости.

Поштовани скупе, отварајући овај пети заредом Бранкин меморијал, желим да вас поздравим и да вам се у своје име и у име братства Ђукића из Метеха – захвалим што дођосте на ово свето Бранкино мјесто. Посебну захвалност с наше стране упућујемо организатору Чакорског меморијала удружењима у саставу СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ, са историчарем и публицистом господином Гораном Киковићем на челу и његовим замјеником, књижевником и публицистом господином Браниславом Браном Оташевићем.

Родоначелник огранка братства Ђукућа из Метеха је Павић Владимиров Ђукић, који се са својом супругом и сином у колијевци из Цецуна код Андријевице доселио у Метех крајем 18. вијека. У новој животној средини Павићеви потомци су имадоше много тешких искушења, међу којима је једно слично овом што се десило са Бранком. Била је то Александра Лечка Лабудова (унука Павићева) коју, док је напајала своје стадо оваца у Радунцима, покуша обесчастити извјесни Устреф Коцјан, Арбанас. Али, Лечка бијаше снажна Брђанка попут Бранке, те успје да се отргне и сачува дјевојачку част. Због тог насртаја, следећег дана Лечкин брат Милош сачека Устрефаја и каменом му смрска главу. А затим је услиједио ланац крвних освета са губицима на обје стране. Последње жртве тих освета била су двојица Ђукића из Метеха, Милован Милићев и Милета Ђоков, који из Метеха дођоше у Стреоц код Пећи, домогоше се куће Коцијана и осветише Сава Лабудова Ђукића, а потом се привремено склонише у суседно село Бело Поље код одивића Церовића. Међутим, одмах се организовала потјера од стране Коцијана и других Шиптара из Стреоца, те пронађоше и ликвидираше Милована и Милету Ђукића, а затим њихова тијела везана коноцима коњима вукоше по калдрми до Пећи. Чувши за овај свирепи чин, монахиње дохиташе, покупише њихова унакажена тијела и сахранише у кругу Пећке Патријаршије.

Ђукићи као и остали Срби на овом простору одвајкада су били изложени насиљу од стране Шиптара за којим, нажалост, нијесу много заостајали ни не баш тако малобројни они чији преци бијаху православци који пређоше у ислам, данашњи Бошњаци. А овдје на Чакору српском крвљу је натопљена свака стопа. И не само на Чакору. Велика је 28, јула 1944. године била највеће стратиште невиног и нејаког становништва у Црној Гори, то је био својеврсно хорор страве и ужаса, у Велици се тог дана десио црногорски Јасеноавац, и то у једном дану и за свега два сата масакрирано је или и спаљено скоро цјелокупно становништво у Велици које се задесило у кућама. Смрт је избјегли само појединци бјекством које злочиначки куршуми не стрефише.

Споменици и мрамори, знани и незнани – су свједоци наше крваве историје. Они су овдје на Чакору, крај пута којима се придржи и овај Бранкин мрамор 1975. године, а ту под Чакором на Папратишту је споменик величким жртвама крај цркве веломученика Кирика и Јудите. У Горњој Ржанеци је споменук обезглављеним борцима из Куча и Братоношића који погибоше у Новшићком боју 1789. године. Ту је и споменик петорици родољуба и бораца НОП-а које убише плавско-гусињси вулентари 1944. године. На плавском православном гробљу је монументални споменик четрдесетак стрељаних Срба 1941. на којем је приказано како отац држи сина и унука на својим крилима (симболика стрељања три узастопна паса). А двадесетак км одавде, у самом центру Мурине је и споменик страдалима у НАТО бомбардовању 1999. године… Има их још много и скоро на сваком мјесту – споменици су свједоци нашег страдања.

Ја сам се прошле године у свом обраћању овдје само дотакао споменика и мрамора, а данас је моје читаво словљење управо у том знаку. Ево зашто. И даље су у политичком тренду закулисни разговори око разграничења између Црне Горе и Косова. И даље Шиптари свим снагама теже да помјере постојеђу границу из Котолова код Кућишта до Бјелухе, па чак и до самог Чакора. Као реакцију на то ја бих за ову прилику цитирао Ђуру Јакшића. “И само дотле, до тог камена, до тог бедема, ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?…Чућеш громове, како тишину земље слободне… Са грмљавином страшно кидају… „

А ми са овог данашњег меморијала можемо поручити – Стоп шиптарским ногама са Косова, ни педаљ даље од устаљене поратне границе између Србије и Црне Горе. Али, стоп и челницимаа актуелне власти Црне Горе са трговином ове чакорске груде земље, бедема који је натопљен крвљу православних предака овог поднебља. И подсјећамо их – да ову груду Муринског Полимља (нова синтагма и истоименба књига проф. др Марка Кнежевића) са околином чувају гробови знаних и незнаних ратника у прошлим ратовима, чије кости вјечито форсфорецирају слободарску светлост. Тим свијетлим гробовима спремни су се придржити увијек кад затреба православни житељи овог поднебља, јер од својих предака наслиједише нарав „мријет навикнути“ за слободу и светосавско православље. Нажалост, од ове године православним житељима у Црној Гори „мријет“ се намеће и од актуелне власти која је најавила одузимање Божјих храмова Црногорско-приморске митрополије. И тако, нажалост, и у мирнодопском времену – за српске православце нема мира и спокоја.

Пети Чакорски меморијал у спомен Бранки може да почне. Како је то већ устаљено из претходне четири године – прво ће словити организатори меморијала, а потом пјесници и књижевници, а на чакорском превоју и гуслари где настављамо програм уз дружење.

Потом је историчар Горан Киковић, предсједник савеза удружења Васојевића и Лимске долине Српска Народна Одбрана поздравио скуп и истакао сљедеће:

Поштовани Ђукићи, уважени скупе, драга браћо и сестре

Ево по пети пут окуписмо се данас овдје на Чакору гдје су кроз вјекове сијевали мачеви, ханџари, муње и громови који су остављали своје трагове на овој прелијепој планини.

На овом мјесту је постардала Бранка Радева Ђукић и отишла у легенду, у пјесму – о којој су испјеване многе пјесме, писане многе књиге, а гуслари протеклих 44 године пјевали о њеној трагичној смрти и њеној борби која се преселила у вјечност.

Увијек када се овдје окупимо око Бранкиног мрамора саопштимо да ово није само помен Бранки него свакој нашој невино погинулој жртви које су гинуле на овим планинама и горама од злотвора који су од далеке Азије долазили да нас покоре, али не успјевши у потпуности добијали су често по зубима и враћали се одакле су дошли.

Већина оних који су се борили је издржала као што је и Бранка издржала и зато њој овај помен чинимо као хероини нашој, с поносом сјећајући се ње.

Ти зликовци наши вјечити, уз помоћ великих свјетских сила, окупираше наше свето Косово и Метохију са чим се никад помирити нећемо, као што се нијесу помирили ни наши преци него су 500 година који су у овим врлетима и шумама одолијевали тој турској најезди, а остали чиста чела и образа.

Ових дана нам саопштише да је влада на челу са Душком Марковићем била коперативна, када шиптарској влади са окупираног Косова и Метохије Рамуша Харадинаја предала дио територије на којој и данас стојимо. Нека Душко уступи своју очевину и дједовину у Мојковцу своме пријатељу Рамушу Харадинају освједоченом ратном злочинцу са Косова а наш српски Чакор, гдје је сваки педаљ натопљен крвљу му нећемо дати да са њиме тргује.

Али не саопштише куда води граница, коју ми не признајемо јер, нема границе између Косова и Црне Горе, никад је и није било, и никад је неће ни бити. Јер, ми не желимо никакве подјеле међу браћом и одавде са Чакора шаљемо сваке године поруке мира и слоге и то чинимо и ове године.

Никад српски народ није убијао, само се бранио и није окупирао туђе територије, а неки данас кажу да је њихов Чакор. Па није њихово ни Косово и Метохија, а камоли Чакор! А кад окупатор оде са Косова и они ће отићи, јер они су ту дојавили с овцама и говедима из Албаније, а како су дојавили тако ће и одјавити, и то уз помоћ Русије, и у догледно вријеме, како и отац Тадеј предвиђа.

Поштовани Ђукићи, поред тога шта данас помињемо нашу Бранку. Данас поменимо и сјетимо се и њеног оца Рада, који је осветио своју мезимицу и увијек треба тако да раде људи и јунаци. Данас се такође кроз причу и поезију кроз гусле, сјећамо и великих јунака из минулих времена! Сјећамо се и Радомира Вешовића, који је прије 107 година ослободио Дечане и запалио ону свијећу за коју је царица Милица рекла да је запали онај ко ослободи Косово и Метохију. Наравно, вратиће се и наћи поново неки Вешовић који ће поново запалити свијећу у нашим слободним Дечанима, а Комови и Метохија, које је Чакор вјековима повезивао, увијек су били једно и заједно, и ако Бог да убрзо ће поново . Живјели и хвала вам!

На крају, Удружење књижевника „Сјеверац“ из Подгорице, новинару и публицисти Новаку Вујачићу, за неизмјерни учинак у очувању српске традиције, додијелило је захвалницу, коју јој је у име удружења уручио Бранко Крковић.

Нема коментара

Напишите коментар