Сан о Косову и Метохији претворен у јаву

Шеснаести март 1995. године. Стојим на Газиместану, код Споменика косовским јунацима. Док ангажовани професор из Приштине објашњава догађаје на Косову на Видовдан 1389. године, поглед ми лута по пољу Косову и тражи разцветале божуре, по легенди црвене од крви изгинулих бранилаца српског народа. Наравно, божура нема јер тек почиње пролеће.

Мој дугогодишњи сан се остварио. Посетио сам Косово, легендарно поље на коме се одиграла битка која надахњује наш народ већ више од шест векова.

Тешко је описати сан Србина ван Србије, сан о Србији, Косову… Покушавао сам то неколико пута да напишем или објасним овом народу који и не схвата да један део њега живи у још недосањаном сну. Чини ми се да је то најбоље учинио Добрица Ћосић у свом роману ”Време смрти” кроз уста Митра Славонца – српског добровољца и рањеника приликом повлачења српске војске преко Косова 1915. године на путу ка Голготи кроз Албанију:

”… Подигни ме, сестро, да видим Косове поље и Ситницу.
Ти се зато дерњаш два сата? Забога Митре?
Па ја сам Србин што знам за Косово. Откад памтим, слушам о њему и сад да га не видим. А оно око мене.
Ништа се не види, Митре. Пусто је, Око нас је поплављено.
Не може бити пусто. мора да се још зелене божури. Божур је јака биљка и тек под снегом сатруне…
.

.. Откуд ти, човече, да смо ми сада у некаквом божурњаку?
Како откуд? Па мој је ћаћа са неколицином Вуковарћана, ризикујући главу, тајно прешао у Србију 1913. године и ишао на Косово на прву прославу Видовдана. И после пред целим селом причао да се Косово поље, докле год очима видиш, црвенело од расветалог божура. Усред тог божура – црква Грачаница.
Лепа ти је та шарена лажа, Митре. Косово је пусто и смркава се. Види се само неко голо шибље на ветру.
Ма није сестро. Како може бити пусто! Подигни ме, молим те, сестро. Можда нећу да осванем.
Измотаваш се Митре, и само ме мучиш.

Не измотавам се, деце ми. Знаш ли ти да смо се ми Срби из западног Срема и Славоније пели на Фрушку гору да би преко Саве гледали Србију, нашу свету земљу, наш Јерусалим.
Да ниси добровољац, не бих се с тобом гњавила, па кукај док не сване. Баш ме брига за твој Јерусалим.
Он јечи до бола, зури у вејавицу и искидано говори:
Косово… Види се божур. Како да се не види толики божур. Само се смрз’о на леденој киши. А густ је к’о расад, из јуначке крви расте. А оно је та река Ситница… Коју је Милош Обилић прегазио да распори Мурата… Их, како смо ми на славама по сву ноћ гуслали… И сви смо носили ушивене тробојке, а у кућама слика краља Петра…

Прокрвариће ти рана, Митре. Морам да те спустим.
Нека прокрвари. Држ’ме још мало, очију ти… Много ми лепо и слатко што гледам Косово под црвеним божурима… Причао сам ти, кад нас Швабо мобилиса и наћера у рат на Србију, сви смо ми Срби, у поставама копарана и на дну торби имали ушивене српске шајкаче. Да их ставимо на главе чим се предамо…
Ова шајкача коју носим, то је моја, од куће сам је понео. Ако умрем, ја те заклињем да је сачуваш мом сину.

Ко зна колико је оваквих заљубљеника у Косово умрло не дочекавши да види поље црвених божура? Колико ли их је умрло на путу да оствари свој сан и види Косово? Митар је умро, али је са шајкачом свом сину оставио и недосањан сан о Косову, о Србији…
Сан српски о Косову никада није престао и осамдесет година касније тако сања и девојчица Горана Деспот пишући писмени рад на Конкурсу за часопис “Српска војска” (број 21. од 15. августа 1994. године) под насловом “Молитва Виду светом”:

“И кад нам мушке узмете животе
Гробови наши бориће се с вама…
Народ небески, непобедиви, војска силна, оклопници страха, легенда која корача са животом. Нису ли ријечи мале да те опишу, народе, да војску твоју опјевају, истину изговоре.
Лутам мислима својим по Косову равном, газећи тепих од божура. Око ми гледа плаве таласе мора и бацам цвијет у воду, да ти до душе дође уснуле, војниче мој, у плавој гробници.
Гдје је Косово равно, гдје је поље крви, гдје су зарђали окови турски, гдје су француске лађе и брда Кајмакчалана, паде ли церов лист у колубарску воду, да ли тамо далеко још цвета крин?!
Гдје су путеви мира за војску славну, о Виде свети? Повео си нас давно из шума Карпата и провео нас преко Дунава плавог, помози нам спаситељу.
Твоје смо име изговорили гинући. У бајку смо одлазили с тобом, царевине рушили на твој дан. Дрину газили црвену од наше крви. Водиш ове јунаке у легенду, помози им да вид очињи отвори путеве према себи, да разбраћену браћу препознају, да овај пут на своја врата не куцају. Буди уз њих када крену напријед, кад свом огњишту дођу, спријечи оне који нашом крвљу перу своју издају. Виде свети, дај им снаге да освете крвави снијег хладног Игмана и Плитвица, да опоју мртве своје, да опјевају јунаке. Помози новим витезовима да имају срца Обилића, да им на небеском своду засија душа Карађорђа, да им путеве покаже звијезда Принципова. Помози војсци да ослободи небо, и ријеку, и њиву, да на пољима њиховим зажути пшеница, да рукама црним од вјетра и барута према Сунцу подигну синове. Помози, светитељу, да једном за свагда далеко од војника оду небеске мрачне силе, отјерај неправду, уклони сотону, врати плавом чуперку момачке снове.
Уз припаљену свијећу, уз кандило, док гори, молим се теби за спас дјечака са пушком на рамену, за вид граничара, за свјетлост рањенику.
Молим се теби, светитељу, у побједу их одведи, младост моју испуни смијехом, да уберем божур без крви. Молим се теби, док са иконе оца светитеља шапћу – са Видом напријед – побједа је ваша.
Молим се, обасјај ми живот, врати ми плави чуперак, да имам храбрости прстима дјевојчице замрсити косу и одрасти:.

И поглед на поље Косово, на Лаб и Ситницу, док погледом тражим цркву Грачаницу, и овакве речи враћају ме у дечје снове, у време када сам слушајући тату како гусла поред прозора, док ватра пуцкета у лименој пећи, и пева о Косову, витезовима кнеза Лазара и Косовци девојци, о Милошу Обилићу и мајци Југовића. Замишљам Бошка Југовића, по ком сам и добио име, како последњи остаје на Косову и разгони ”Турке на буљуке” док му се ”крсташ барјак по Косову вије”. Сетим се ноћи када је моја баба Јелка долазила са Планинице да јој читам јуначке народне песме, а она је то све доживљавала као стварност и са сузама пропраћала стихове о смрти кнеза Лазара, о мајци која држи одсечену руку и кнегињи Милици која моли бар једног брата да остане поред ње, а они одлазе у битку из које се неће вратити.

Одрастао сам и васпитан у породици и крају где се није рађало, женило, умирало и крсну славу славило без гусала и песме о Косову, где се сањало о Србији. Све епске песме сам знао напамет, а многе и данас знам и колико сам пута изненадио синове Горана и Дејана када сам им за њихову лектиру одрецитовао стихове неких песама.
С таквим васпитањем и схватањем нације и српства, васпитан да волим и поштујем и све друге људе и народе, отишао сам у Југословенску народну армију и свакако био изненађен да има људи који у себи не носе љубав него мржњу.
Путовање на Косово и Метохију са Школом националне одбране је можда и реализовано из жеље да видим тај део наше земље. И био сам у праву, слушаоци су задовољни и много шта сам доживео за два дана боравка.
На аеродром у Приштини смо слетели авионима Ратног ваздухопловства. Од тада па све до поновног узлетања за Београд доживели смо праву поплаву гостопримства припадника Приштинског корпуса и Треће армије. Била су то два незаборавна дана и вредело је доћи само због ових људи који се налазе на најтежем месту отаџбине. Све су то дивни људи, што ће косовско-метохијски Срби и Црногорци видети да је њихова војска са њима и што ће се ставити до знања шиптарским сепаратистима да Срби нису сами, иако их има мало.
Од Приштине до Ђаковице возилима смо путовали правецем Аеродром ”Приштина” – Штимље – Сува Река – Призрен – Жур (Чеја – 422 м) – Призрен – Ђаковица. Успут све препознатљива места из српске историје. Шофер, добар познавалац овог подручја, даје нам, посебно за мене, веома драгоцене информације. Све сам то некако другачије замишљао, све сам мислио да је много веће, али ипак све је упечатљиво. Видео сам реку Неродимку, која утиче у три слива (црноморски, егејски и јадрански – чинећи тако јединствену бифуркацију у свету.

Град Призрен ме посебно интересовао. Некада је то била престоница Цара Душана, а данас на улицама видим само Шиптаре, а како их можемо препознати објаснио нам је шофер – стално држе отворена уста када се загледају у возила. Иначе, показују потпуну незаинтересованост за колону возила која пролази кроз град, а тај дан је био пазарни дан. Склањају се са пута, возила стају са стране, а, како нам објаснише пратиоци, све је то њихов менталитет, јер само сила и страх их може држати у стању пристојног понашања. Свакако да међу њима има и коректних, а покажу се само када их сусрећемо или престижемо саме, јер тада машу, што никада не чине када их има двојица заједно или их неко гледа. На улицама нигде жена, само мушкарци и када иду су у гомили, збијени као овце – малтене се додирују. И српске куће се лако могу препознати, нису ограђене, много су мање и око њих је воћњак – Шиптари немају обичај да саде воће око кућа, а ако га и има то су остаци око српских кућа које су купили.

Изнад села Жур налази се кота 422 (Чеја), са које се види граница према Албанији. Висови Паштрика и Коритника затварају поглед према овој најзаосталијој европској држави. Долина Белог Дрима је испод нас. Да, то је тај део земље које су наши политичари препустили Албанцима да је поплаве изграђујући брану код Кукса. На видику се у реци виде гранични стубови. Испред нас је гранични прелаз Врбница, у даљини познати превоји Прушит и једини пут за Драгаш. У брду, изнад десне обале Дрима, види се караула Горожуп.
На путу за Ђаковицу иста слика, само неми погледи пролазника, понеки поздрав усамљених Шиптара и само ретко весело махање групе мештана, посебно деце, када пролазимо кроз српско село или поред усамљених српских кућа. Свуда обезбеђење, чини ми се да се то ради мало ради демонстрације спремности. Међутим, велика је то одговорност повести овакав састав у немирне крајеве. Мораће Срби коначно учинити ове крајеве онаквим какви су били кроз историју – српски, уз сва поштовања оних који поштују земљу Србију, а српски војник мора слободно ићи кроз своју земљу.

Са брда Чабрат, изнад Ђаковице, посматрамо Метохију. Ту су косовски руководиоци подигли огроман маузолеј за себе (Фадиљ Хоџа и други), а споменик се требао видети из Албаније. Како је све то било мегаломански и за сву срећу је спречено, а докле видећено – надам се заувек.

После ручка у Ђаковици идемо у Високе Дечане и Пећку патријаршију. То су толико грандиозни споменици да је тешко било шта речи о њима. Са дужним поштовањем и узбуђеношћу улазим у ове светиње српског народа, манастире у којима је сачувана српска култура, манастире који представљају непроцењиву вредност.
У Високим Дечанима сачекују нас два монаха, једног од њих ословљвају са отац Сава и он је игуман манастира. Оба су млада. Упознају нас са историјом манастира, али најкраће јер имамо мало времена, а било би потребно дане провести и само делимично упознати овај споменик. Препознајем многе фреске на зидовима. Ту је 10.000 насликаних фигура, 20 сцена из Старог и Новог завета, цео црквени календар од 365 дана и догађаји из живота светаца. Десно од олтара је велика фреска са лозом Немањића, а лево икона са ликом Стефана Дечанског на којој је илустрована битка код Велбужда. У ризници се налази мноштво вредних уметничких дела. Ту је и камени ћивот Стефана Дечанског, светог краља, оснивача манастира.
Високе Дечане је градио протомајстор Вита из Дубровника по налогу краља Срефана Уроша Трећег. То је највеће дело које је оставило наше приморско градитељство у унутрашњости земље. Никада овај манастир није оштећен, а монаси кажу да га штити свети краљ – његов ктитор, па тако легенда каже да су Турци хтели да га претворе у џамију, али је на муфтију који је клањао на улазу пао лав са зида и убио га. Турци су се разбежали и нису дирали овај храм. Не чине то ни Шиптари, опет из страха од светог краља, али не остављају на миру монахе ван њега – кажу да се намерно купају голи у Дечанској Бистрици, поред зидова манастира.
Као што је и обичај, монаси нас свраћају у конак и госте скатким и вином. У сумрак напуштамо Високе Дечане, около је зимзелена шума, све је тајанствено и утисак је баш онакав какав сам и очекивао када смо планирали да ту свратимо.

Пећка патријаршија је двадесеатак километара даље. Већ је мрак и тамо нас дочекују монахиње. Не иде се овако у посете манастирима, али оне нас љубазно примају. једна од њих нам показује цркве. И овде је све као и за време претходне посете. Почетак овог здања је црква Светог апостола, коју је градио архиепископ Арсеније Сремски у 13. веку. То је наследник Светог Саве. Касније су дограђене још две цркве – Светог Димитрија и Свете Богорице. Ту се крунишу (црква то не каже тако) српски патријарси – до сада 44. Скроман је део за ту церемонију. Овде нема, као у Дечанима, посебне столице за краља или цара.

Испраћа нас игуманија са жестоком манастирском ракијом. Нисам баш расположен за пиће, али таква част се не одбија, а и доживљај је то. У већ мркли мрак напуштамо ово здање, у даљини је Руговска клисура, из које још увек једно племе Руговаца штити Патријаршију, као што ју је некада штитио Мехмед-паша Соколовић поставивши свог брата Макарија за српског архиепископа. Пећка Бистрица шуми поред улаза у манастир, још увек се виде остаци недавно изгорелог конака. За нама се затварају врата и Пећка патријаршија са својим монахињама урања поново у мрак и мир кога смо само привремено нарушили, настојећи да се што додтојанственије односимо према овој српској светињи.

Као и у Дечанима, и у Патријаршији нам кажу да никада толико официра није ступило у манастир. Сви су запалили свеће за своје мртве и живе, многи су купили понеки сувенир. Ми наставници једногласно кажемо да ћемо идуће године доћи поново.

Ноћ у Ђаковици. Вечера у Клубу Војске Југослаије. Богата као и данашњи ручак. Присутни су сви општински руководиоци, али и из осталих косовско-метохијских општина. Такво гостопримство још до сада нисам доживео. На лицу сваког од домаћина је одсјај задовољства због нашег присуства. Председник општине Ђокица Станојевић, млад човек, је домаћин какав може бити само човек који живи у оваквим условима. Хотел ”Паштрик”, у коме спавамо, потпуно је обезбеђен. Ујутро када сам устао пред вратима војни полицајац с пушком. Дивна беше претходна Југославија док је политичари не разбише по оном народном ”великаши проклете им душе, на комаде разделише царство”. Некада сам могао спавати на железничкој станици у било ком месту, а сада ме чува стража.

Планина Милановац, заједно са Жар-планином, Црнољевом и Гребничком планином, раздваја Метохију од Косова. На њен врх Дела (1.042 м) стигли смо возилима преко Ораховца. Од асфалтираног пута Ђаковица-Ораховац-Приштина одваја се планински пут који води на врх. Ретке су куће. Сусрећемо Шиптаре и опет стара слика – појединачно машу, а групно не. Дуж пута процветао жути шафран – што би моја Томка уживала у овоме? Покушавам да неки извадим, али не иде јер расту између два камена који се додирују. Горе на брду дува хладан ветар, видљивост је добра и готово сва Метохија је као на длану. Свуда около је војска, хладно је, напорно им је, али не видим ни једно смркнуто лице, већ су сви весели и расположени и види се висок морал и да све раде са задовољством. Када их неко нешто приупита одговарају слободно и отворено, оштро и војнички. Ред и дисциплина, висок морал и задовољство, а услови о којима они који су у Београду и не сањају. Заиста, Приштински корпус нема премца у Војсци Југославије – елитна јединица.

На планини Голеш нас је посетио начелник Генералштаба генерал-пуковник Момчило Перишић. Он је мој школски друг из Друге класе Командно-штабне школе оператике. Били смо стално заједно. Остао ми је у добром сећању по ведром духу. Зближили смо се из разлога што је он био командант артиљеријског пука у Кисељаку. Сада ми се чини некако чудан, надмен и набусит. Постројио сам класу у наставнике и предао му је рапорт генерал-мајор Саво Ковачевић, с њим је и разговарао, није се самном ни поздравио нити је шта рекао слушаоцима. Изненађен сам, јер је то неуобичајен поступак.

Надомак Приштине је Газиместан. Ту је споменик косовским јунацима. То је центар Косовске битке. Изграђен је 1853. године, а реконструисан 1989. године за 600-годишњицу Косовске битке, од вишебојног камена у облику средњовековне куле. У његовој унутрашњости су бронзаним словима на каменим плочама исписани стихови из народних песама посвећени Косовској битци. На врху споменика, до којег воде степенице и одакле се пружа диван поглед на Косово поље, израђен је план битке у бронзи. На челу споменика су познати стихови кнежеве клетве: ”Ко не дошо у бој на Косово…”. Док ангажовани професор даје податке о околини, мисли ми и поглед лутају тражећи Лаб и Ситницу, Самодрежу и Грачаницу (оне се одавде не виде), а видим Муратово турбе и Гази Местан турбе. Једног дана морам поново доћи и све ово детаљније разгледати. Мало је ово времена да би се доживело све што треба доживети.

Поново нас је посетио генерал-пуковник Перишић. Веома коректно се обратио слушаоцима. Пријатна атмосфера. Војска са својим командантом. Посматрам га и по његовом понашању нико не би знао ни да ме познаје. У његовом наступу постоји нека крутост и као да то није онај човек који је самном био у школи. Знам да он има много проблема, а и рат је учинио своје, можда је и ”оболео” од тзв. Наполеоновог синдрома. После службеног дела, када су се слушаоци упутили ка аутобусима, слика се сасвим мења и разговара самном и генерал-мајором Ковачевићем као са другарима и баш тако ми се обраћа “другар”, уз похвале и задовољство са оним што је видео и чуо о стању у школи које сам створио за ово кратко време. За кратко време је много шта рекао, посебно за министра одбране, који је добар човек, али његова дужност тражи много већу оперативност. Међутим, све то треба примити са резервом, јер се лако уочава суревњивост између Министарства одбране и Генералштаба, коју подстичу представници Војске у Министарству.

Са Газиместана, кроз Подујево, стижемо на Преполац, превој преко кога се избија ка Куршумлији. Опет препуна падина изниклог шафрана. То је и последња радна тачка нашег путовања. Било је лепо. Одатле у Приштину на ручак, па на аеродром и правац Батајница и Београд.

То је био мој сан о Косову. Видео сам га уживо, али стално иза прозора аутобуса или пухова (теренско возило) незнам његову душу, јер у народ нисам ишао, а народ је душа Косова.

Покушали су да ми разбију тај мој сан о Косову (о томе касније), али нико то не може и идем сада да, по ко зна којих пут, гледам филм ”Бој на Косову”. Кад год хоћу да се опустим ја гледам тај филм и због тог филма сам 1989. године, у време прославе 600 година Косовске битке, и купио телевизор у боји.

Бошко Антић, из рукописа «Војник чизмом земљу упознаје»,