Сандра Благић: Часни крст на Динари

Tог крвавог љета на Огњену Марију 30. jула 1941. године мјештани села Доњи и Горњи Рујани, нису ни слутили да ће њихове прве комшије Хрвати, усташе, починити стравичан Покољ.

Тог врелог љетњег дана комшије Xрвати, врата до врата, са којима су до јуче дијелили хљеб, своје комшије Србе одвели на клање.
Наивне мајке, баке и дјеца, повјеровали су својим комшијама како их воде на присилни рад у Далмацију.
Гонили их уз Динару, без капи воде и корице хљеба.

Недалеко од саме јаме налази се Сајдина пећина одакле су прозивали породице и водили их над јаму. Неке су ударали, гурали а неке мајке су саме скакале са својом дјецом у понор.

218 жена, дјеце и мушкарацa завршили су на дну јаме. Многи нису преживјели 48 метара дубок пад.

Послије тог мучког, свирепог злодјела, усташе су бацале бомбе и камење да који свједок не остане жив. Данима су долазили послије и говорили како су дошли да их избаве, а на несрећу неки су повјеровали. Извучени су и поново бачени у јаму.
Након шест недеља и три дана извучено је њих четрнаесторо.

Како то Господ уреди, остави будућим поколењима живе свједоке тог стравичног Покоља.

1991. године породице, тим спелеолога и са њима Будо Симоновић, аутор књиге „Огњена Марија Ливањска“, сишли су у гротло јаме и извадили кости мученика.

Умили их, осунчали и кости мученика похранили у новоизграђену крипту покрај цркве Успенија Пресвете Богородице у Ливну.

За вријеме отаџбинског рата, младе усташе кољачи, гледајући од својих старијих, крипту су уништили а кости мученика расули. Чак су и мале дјечије лобање стављали на хаубе аутомобила и возили се тако до Сплита. Безумње једног народа и послије оволико година не може се описати. Звијер у тијелу човјека, чека неки будући рат да све понови испочетка.

Данас, послије 28 година, када су кости наших мученика извадили из те страшне јаме, Равни Долац, ми потомци и поштоваоци, кренусмо пут својих предака.

Динара, сва од камена, надвила се над Ливањско поље. Гледа ко јој то долази.

Нас дванаесторо, из удружења Огњена Марија Ливањска и УГ Јадовно 1941, кренули стопама мученика који пострадаше, јер су били Срби православци.
Упекла звијезда, а сваки корак треба добро одмјерити, прије него станеш на камен или се ухватиш за грану. Усјеке, јаруге Динара скрива. Тако и дан данас, скрива од погледа јаму гдје су Срби те 1941. године бачени.

Ми потомци и поштоваоци послије 28. година узнијели смо Часни крст тим козијим стазама и одржали помен за пострадале тог крвавог дана на Огњену Марију.

Преживјели из јаме Равни Долац , светили су се женидбом и рађањем дјеце.

Одлазак у крипту покрај цркве Успенија Пресвете Богородице у Ливну и видјевши кости мученика и мале дјечије лобање обузме вас туга, љутња, бол.
Али знајући да су мученици са Господом и да се моле за нас потомке, буде лакше.
Ми православни хришћани славимо Bаскрсење!

Преузето са: jadovno.com
Аутор: САНДРА БЛАГИЋ