Сећање на „Олују“: Злочин на Петровачкој цести 1995. године

Војник са песмарицом

„Морао сам да пишем стихове. Као дете које после плача наставља да се игра и прстићима оставља траг у прашини, моја душа је остављала траг у стиховима о нечовештву, о бесмислу рата, о мом бесмисли и постојању у бесмисли.“

Стихови пуковника у пензији Слободана Перића, избеглице из Кордуна, песника и хуманисте, говоре уместо њега. Када говори уз широк осмех, срдачно и топло, то је Слободан ослобођен своје рањене душе; када говори Слободанова душа – то је стих.

Ја сам војник погођен у душу

„Ја сам подвојен човек. То је мој усуд. Браним се смехом а бележницу носим као седатив. Моја најинтимнија размишљања, емоције, сећања, морам да „изнесем“ из душе јер … боли ме. Ја сам војник погођен у душу“, прича Слободан Перић повлачећи нежно шаку преко корица своје збирке песама „Рањене душе“.

Доласком у Стару Пазову Слободан се определио за живот – пун и несебичан. Не занемарујући породичне обавеза, вишеструко је друштвено ангажован. Као члан Удружења за помоћ избеглицама из Хрватске помогао је преко 670 породица из Хрватске да остваре права на основу погибије својих чланова.
„На срцу носим сваку жртву. Морално су ме задужили и доживљавам као да су моја породица“, каже Слободан.

Моја Срна је персонификација све деце

„Прочитајте песму „Смрт на цести“. То је моје страдање. Моја Срна је персонификација све деце… Када сам прихватио малено беживотно тело, у очају сам помислио да је то моја унука Срна. Крваво мртво дете… Не, то није Срна…и Срнина коса је плава али није права. Ветар косом покрива лице девојчице… Зашто сам видео моју Срну? Како ли се звала девојчица, нечија Срна?

Увече, у полумраку, моја бележница је примила још један запис Апокалипсе:

Заједно с мајком,
на цести смрти,
затекла их ова
патња и јад.
На постељи
дрхтаво црвеној
само се препознаје
плави шал.

И са ове временске дистанце питања ме гуше, а одговора се плашим. Добровољно сам из ЈНА ангажован као пуковник Војске Републике Српске Крајине. Породица је остала у Славонији. Сваки контакт је био немогућ. Страховао сам за њих. У хрватским новинама је изашао чланак да је пуковник Слободан Перић погинуо, а у ствари био сам рањен. Тако је моја породица сазнала да сам мртав. Мене обавштавају да ми је породица страдала у војној акцији „Бљесак“. Био сам очајан. У тренуцима затишја или предаха, или једноставно на војничкој торби или у „Компањоли“ морао сам да пишем стихове. Као дете које после плача наставља да се игра и прстићима оставља траг у прашини, моја душа је остављала траг у стиховима о нечовештву, о бесмислу рата, о мом бесмисли и постојању у бесмисли.

Улазимо у село… Смрад паљевине, смрти. Дечак држи гранату у руци. Поред њега весело куче и његов мртви брат. Прекинуо сам их у игри. Дечак ме гледа без страха. Тај поглед нећу никада заборавити. С таквим презиром нико ме никада нија погледао… Ето, то је моје страдање! Да ли само моје?… Прилазим му. Он у одбрану узима куче. У очима мржња.

Приђох му мало ближе
себи га хтедох узети,
он само пригрли куцу
и погледом ми запрети.

Презрено гледа у мене,
погледом као да се чуди:
Зар у нечовештву овом
још има људи?

Тог магловитог јутра схватио сам да сам залутао у животу. Зашто сам овде – питао сам се. Зашто сам овде – ако све има разлог?“

Залутао сам у војску – због сиротиње

Слободан нервозно листа књигу, као да нешто тражи, у ствари прибира мисли… смирује душу, а онда ме шеретски погледа:
„Знате, ја сам залутао у војску – због сиротиње. У оно време, када сиромашан младић оде на војну академију стиче многе привилегије, добар животни стандард, културу. Родитељи су ме послали. А ја сам желео да се бавим књижевношћу, да не излазим из библиотеке, да пишем романе…“

Забранио бих рат

„Војни занат је најсуровија делатност. Да ли је понос бити војник? Наш српски етнос слави Смрт а не Живот. Рађају се деца – Срби кажу: „Једно за плуг, друго за пушку.“ Или: „Часно је погинути“, „Боље гроб него роб“. Ти рецидиви прошлости нас прате и данас. „Сви ћемо до задњег изгинути за Србију“. Па, коме онда Србија! „Храбра мајка сузу није пустила“. Не! Храбра мајка сада плаче… Укинуо бих војску, забранио рат. После свега што сам преживео, верујем само у храбро срце да изнедри топлу људску реч и оштрину ума која ће да сасече неправду и зло.

Питам се и данас да ли сам неком убио сина. Пуцао сам. Видео сам цев и ватру. Лица нисам видео. Ни они моје лице… Где су нам била срца?

У Бањалуци, у колони избеглица угледах моју супругу Миру, кћерку Слободанку и Срну. Прилазим им као у сну. Грлим их и плачем… А војник Слободан Перић никада није плакао! И још једном Вам кажем: забранио бих рат.“

Страдање је рањена душа

Слободан одлаже књигу песама „Рањене душе“. Гледа у празне руке. На лицу грч.
„Имам орах на Кордуну. Када се сестра оданде недавно вратила, каже ми: „Орах се суши“. А ја њој: „Он за мном тугује“.

Не жалим за изгубљеном имовином. И не треба ми. Немам ни кола. Све је остало у Славонији. Баш све… и албуми са дечјим фотографијама. У Пазову сам дошао са крвавом униформом и мојом песмарицом… Страдање није губитак имовине. Страдање је рањена душа. Када се читавом народу рани душа – то је масовна патња.“

Аутор: Надица Јанић
Фото: Петровачка цеста 1995.
Извор: www.zlocininadsrbima.com

Преузето са: Банија.онлајн