Село Полача код Книна – Мјесто у ком живота има највише у сјећањима
У селу Полача код Книна данас је само осморо деце, а становника десет пута мање него пре тридесет година. Таква је судбина не само Полаче, него и свих већински српских села у овом делу Далмације.
Полача је од Книна удаљена неких петнаестак километара. Село је велико и дели се на Малу и Велику Полачу, Подинарје и Турић. Налази се југоисточно од Книна, у подножју планине Динаре. У њеном окружењу на истоку је Кијево, на југу Марковац, Риђане и Орлић, на западу Бискупија и Топоље, на северозападу Браловци и Голубић, а на северу су босанска села.
У овом селу или скупу полачких села, подно планине Динаре, пре последњег рата, према резултатима званичног пописа, живело је 1577 православних Срба.
– Ово село је, можемо рећи, састављено из више села. Од последњег рата број становника је десет пута мањи. Данас је на Полачи свега 160 људи, који живе у седамдесетак домова. Неко је ту пола године па зимује код деце, а неко читаву годину. Људи се већином баве сточарством. Село нажалост нема воду иако се налази на магистралном путу који Книн спаја са Сплитом. У суседном селу Кијеву има водовод, у Книну има водовод, али на Полачи, која је између Книна и Кијева, нема воде, тако да то у многоме отежава живот овдашњег становништва – каже нам свештеник Станко Антић.
Бака Марица Радуловић има осамдесет и осам година. Упамтила је ова крепка старица много тога, и добра и зла.
– Када сам ја била дете било је наопако. Било је много глади, било смо боси. Све се правило и носило од вуне, и џемпери и чарапе. Али, овце су тада биле слабе, не као ове данас. Овде су увек током лета биле велике врућине, па када роди кукуруз ми оживимо. Јели смо сво шумско воће, дрењине, мурве, купине или вињике. Нисмо гледали ни да ли је зелено или зрело. По цео дан смо били напољу, радили, помагали. У свакој кући било је пуно чељади, а свако је имао свој посао. Деца нису била поштеђена рада. У нашој кући било је више од тридесет чланова, па су се поделили тек касније. После су деца била у једној кући, а одрасли у другој. Ипак, иако нас је тада било много, људи су се међусобно далеко више поштовали, лепо су се слагали. Онда је у свакој кући био старешина, па како он нареди тако сви раде. Старешина је бринуо о свему, не запостављајући интересе дома којег је водио. Нико му није противречио, сви су га поштовали. Тако је то тада било, а данас је сасвим другачије. У Полачи је увек био проблем што нисмо имали воде, нисмо имали дрва. По воду се ишло неколико километара, у кањон Крчића. Људи су тада вукли воду на леђима, у вучијама – прича бака Марица, пребирајући своја још увек жива сећања на Полачу њеног детињства, на време које је претходило Другом светском рату, у којем су страдали бројни Полачани.
Тек после 1945. године у селу се почео осећати напредак, живот је постао подношљивији.
– После рата је било боље, иако је у почетку сав тај напредак ишао доста споро, нарочито због тога што је било много сирочади, јер су им очеви током рата погинули. Гладна деца ходала су по селу, тражила било какву воћку да поједу не би ли утолили глад. Било је тешко. Просјака је било пуно, а ми смо гледали да им дамо колико можемо. Није то било довољно, али нисмо дали да оду празних руку. Тада је и шака брашна била много. Било је много сиротиње и сирочади, али временом је постало боље. Отварале су се фабрике, кроз село је прошао пут, почели су аутобуси ићи кроз село, касније је уведена струја, па се живело неупоредиво лакше и боље – присећа се бака Марица.
Изградња пута и долазак струје прекретница у развоју села
Слична сећања има Ковиљка Радуловић из Мале Полаче, чије успомене на негдашњи живот на Полачи не бледе упркос протоку времена, које је у ово село донело и однело много тога.
– Када сам је била дете, а то је било време након Другог светског рата, могу рећи да се живело не скромно, него сиромашно. Такво стање се одржало до седамдесетих година. У то време мало ко је ишао у средњу школу, већ се образовање завршавало, најчешће, завршетком осмог разреда. Живело се од пољопривреде и сточарства, а евентуално је неко одлазио у иностранство, или је неко од грађевинских радника повремено одлазио из села. Почетак седамдесетих година у село је донео извесни напредак. Дошла је струја, почео се градити пут Книн – Сплит, који данас пролази кроз село. Тако је Полача почела да оживљава. Тада је понеки мушкарац из села одлазио на школовање у Загреб и Београд, а потом и у Словенију, али се и они, након завршетка изградње магистралног пута, враћају у родно село. Тада су се у селу, поред старих камених кућа, градиле и новије куће, чиме је село добило и неки новији изглед. Отварале су се фабрике у Книну, па је велики број мештана, углавном мушкараца, добио прилику за посао у непосредној близини. Није се зависило само од пољопривреде и сточарства, већ су то заправо биле само допунске делатности, које су ипак представљале додатан извор прихода. Било је такво време у којем није било уобичајено да женска деца, након основне школе, настављају средњошколско образовање – прича Ковиљка Радуловић која је међу првима у селу завршила средњу школу и то у Сплиту, што је тада био велики искорак.
Изградњу пута и довођење електричне енергије у село Ковиљка сматра прекретницом у животу Полаче и Полачана. До тада је, како сама каже, све било готово исто као у минулим вековима. Од тада сељани Полаче живе сасвим другим животом, иако сећање на живот пре тога још увек живи у полачким причама, које и она данас препричава, да би се и сама подсетила на сву муку ондашњег живота, када готово ничега није било довољно.
– Живело се од мало земље и мало стоке, јер овакав кршки крај није човеку могао ништа више ни пружити, новца тада нико није ни имао, јер нико нигде није радио да би новац могао донети кући. Живело се само од онога што се, тешком муком, произведе. То је било све. Најтеже је било за воду, јер је поток Крчић подалеко, па су се махом, док се могло, користили отворени бунари, такозване локве. Нарочито је било тешко женама, јер је обавеза било много, деце је свако имао доста, а услови су били јако тешки – објашњава Ковиљка, сећајући се својих женских предака, чији је живот, од рођења до гроба, био изузетно суров.
Школа и црква сведоци богате историје
Полачани су и у последњем рату избегли са својих вековних огњишта. Ипак, вођени носталгијом, жељом да наставе живот тамо где су стали 1995. године, неки од њих су се и вратили, али ово село не личи на оно пре рата. У селу је данас само осморо деце, а становника је десет пута мање него пре тридесет година. Таква је судба не само Полаче, него свих већински српских села у овом делу Далмације.
Школа у Полачи је саграђена 1800. године, када почиње и њен рад. У овој школи и селу, све до 1941. године помињала се „буквица“, односно буквар Доситеја Обрадовића. Школа у почетку није била обавезна. Прво је имала четири разреда, а између 1920. и 1941. имала је шест разреда. До тада је школовање ученика у овој школи трајало четири године, а од 1920. године настава је за сваку генерацију трајала шест година. Почетна добровољна школа постала је обавезна од 1927. године. Међутим, на молбу и захтев родитеља, и после 1927. године ученик је бивао ослобођен од школовања. Одлуку о непохађању доносио је учитељ.
У периоду од 1925. до 1941. школа је имала до 180 ученика. Саграђена је од камена, имала је једну учионицу, ходник и двособан стан са кухињом, за учитеље. Све под једним кровом. Клупе у учионици биле су у два реда. У клупи је седело по шест ученика. У почетку, школа је имала само једног, а после 1930. године, два учитеља. Настава је била мешовита. За први и други разред у једној, а за трећи и четврти разред у другој смени. У школи су одржавани и часови веронауке. Имала је два школска дворишта, међусобно спојена, велика око један хектар, са више ораха, засађених у редове. У школском дворишту се налазила и школска густјерна питке воде за децу, учитеља и свештеника. После 1955. године у Полачи је отворена још једна школа за децу Мале Полаче у Радуловићима, а једна у Подинарју и у засеоку Мирковићи.
Гаврило Принцип пореклом је из овог села
Полачки Срби нарочито су поносни на храм Светих Апостола Петра и Павла, који је саграђен давне 1458. године, а у којем се и дан данас окупљају овдашњи православни верници, нарочито на Петровдан. Храм Светих Апостола Петра и Павла у Полачи један је од најстаријих православних храмова на подручју Книнске Крајине.
Полачу су у раном средњем веку населили Срби, и то још пре него што су цар Душан и српски краљ Твртко Котроманић проширили своје царство до Трогира, Шибеника и Бенковца. Део средњовековне српске покрајине Травуније својим ободом допирао је до Книна. Доласком Османлија, српско становништво се на ове просторе досељава у већем броју.
– Предачки завет полачких Срба јесте да они, који су данас расејани широм света, не забораве шта су, ко су, одакле долазе и ко су им преци. То је дужност свих, без обзира где се данас налазе – каже Станко Антић.
У Полачи се и данас с поносом помиње да је Гаврило Принцип пореклом управо из овег села. Кућа Принципових у Полачи била је у засеоку Чека. Гаврилов деда, Ђуро Принцип, је убио млетачког провидура, па се из Полаче одселио у Обљај код Грахова, испод планине Обљај, далеко од Полаче око 25 километара.
Иако је Срба у Полачи из године у годину све мање, још увек ће на нека боља и срећнија времена подсећати приче, којих бар у овом селу не недостаје, а које мештани једни другима, али и њима драгим гостима, још увек радо препричавају.
*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.
Преузето са: srbi.hr
