Сјећање на Јовицу Бекића (1956-2025) учитеља и новинара

У понедељак 17. фебруара 2025. године у Кљајићеву је сахрањен учитељ и новинар Јовица Бекић. Рођен је на Кордуну 29. октобра 1956. године у селу Козарац, општина Вргинмост. Послије основне и средње школе које је завршио на Кордуну, школовао се у Загребу гдје је дипломирао на Педагошкој академији.

Прво запослење му је било везано за родни Кордун. Прихватио се да буде учитаљ у Основној школи „Сава Мркаљ“ у Ласинском Сјеничаку. Из Козарца је свакодневно, преко Вргинмоста, у Сјеничак путовао кроз запуштена кордунашка села, макадамским путем и једином аутобуском везом. Поред педагошког рада у Сјеничаку покреће школску извиђачку организацију. Управо су га извиђаћи „одвели“ и у „новинарске воде“. Прве вијести објављене у карловачком издању „Вечерњег листа“ биле су о активностима те организације. У Сјеничаку је ишколовао једну генерацију ученика нижих разреда, након чега прелази у Карловац, најпре „Драгојлу“, а потом у тек завршену основну школу у новом насељу Грабрик. Нова средина дала је и више могућности за бављење новинарским радом, а најчешће теме о којима је писао биле су о школксим и образовним активностима у карловачкој регији.

Онако благ, сталожен, стрпљив са ђацима и са људима, који никада никоме није ништа нажао учинио, ратне 1991. годину остаје у Карловцу. Међутим и за њега токовог, само зато што је препознат као Србин, у граду није било мјеста. Почетком 1992. у комбију са погребном опремом, у време једног примирја, успава да се „прошверцује“ у Словенију, па преко Мађарске долази на родни Кордун.

Сведочио је о свим страхотама које су те јесени 1991. године проживљавали карловачки Срби: Истјеривању са посла и из станова, минирању кућа и локалла, означавању станова од стране комшија, ноћним упадима у домове и тражењу „снајпериста“ и „локатора“, одвођењу без повратка, објављивњу „спискова четника“ у локланим новинама, присилној мобилизацији, убиствима на улици и многим другим злочинима.

На Кордуну је у рату од 1992. до 1995. године био и новинар на Српском радију Глас Петрове горе (под псеудонимом Дражен Митровић), и учитељ у основним и средњим школама, и психолог у Ратној болници, а највежније пријатељ свима нама.

Колона га 1995. године односи међу своје у Кљајићево и Сомбор.

Учитељског посла у новој средини за њега није било, а од нечега се требало и живјети. Уз помоћ сомборских новинара и дописника успјева да се укључи у рад дописништва Вечерњих новости за Сјеверну Бачку. Био је дописник све ове године док га болест у томе није прекинула. Писао је и за избјегличке новине „Одговор“ и „Прави одговор“, „Сомборске новине“ и друга локлана гласила.

Остаће упамћен као аутор бројних вијести и репортажа из Сомбора, Суботице и околних мјеста.

Како су, опраштајући се од омиљеног колеге, истакли у „ Сомборским новинама“ Јовица Бекић је био новинар умерен у ставовима, али доследан истини. Био је патриота, објективан, одмерен у критици, редакција га је ценила, а читаоци поштовали.

Скоро три деценије живио је своју и нашу избјегличку причу. Без сталног запослења и адекватног стамбеног решења. На приједлоге пријатеља да му помогну на конкурсима за „избјегличке“ станове Јовица је одговарао да има угроженијих и породица којима су станови потребнији. Када је требало да коначно буде у заслуженој пензији отварају се нови проблеми око стажа којег у Хрватској није било добољно а у Србији се није имао са чим спојити.

Изгубљен у лавиринту српског (не)признања и хрватске конвалидације оних неколико година стажа из рата. Нажалост заказала су републичка и покрајинска новинарска удружења која су могла докупити тих неколико неопходних година. Остаће и питање зашто у новинској кући којој је био вијеран три деценије нису имали слуха да му „уплате“ барем те три недостајаће године.

Јовица Бекић је живио живот малог човјека према којем, морамо признати, обје државе нису имале милости.

Послије више године Јовицу Бекића сам овога љета срео у Кљајићеву. Расположен, насмејан, пријатељски причљив, ненеметљив, срећан што смо се срели, али и даље посвећен послу. Није ми причао о својој болести иако је више година боловао, вјеројатно „да ме не оптерећује“ . Своје проблеме остављао је само за себе и са њима се сам носио, како је могао и умио?

Његови ученици и њихови родидетљи, његови читаоци, пријатељи, комшије и колеге учитељи и новинари памти ће га као великог ЧОВЈЕКА!

Светозар Данчуо