Сјећање на страдале на Коранском мосту: Помен који чува истину о једном од најтежих дана Кордуна
На Коранском мосту код Карловца 21. септембра 1991. године страдали су припадници Територијалне одбране и полиције Републике Српске Крајине. Године које су прошле нису избрисале сјећање на њих, а породице, саборци и завичајна удружења и данас настоје да се њихова имена и околности страдања не изгубе у забораву.
На обиљежавању годишњице страдања коју су и ове године организовали Удружење бораца Кордуна и Завичајни клуб Кордунаша окупили су се представници удружења ветерана и бораца, завичајних организација, институција и локалних самоуправа, као и потомци и пријатељи Кордуна. Помен је био прилика да се говори о жртвама, свједочењима преживјелих, али и о значају памћења за генерације које долазе.
Обиљежавање је почело у Храму Светих Ћирила и Методија који су служили прота Недјељко Марјановић и протојереј Славко Стевановић.
Прота Недјељко Марјановић сјетио се дана када су сахрањивани страдали у Крњаку.
– То је био заиста један тужан дан, просјек је био 33 године. Сјетимо се да је и сам Христос са 33 године страдао. Кордун је пропатио много кроз цијели 20. вијек. Тешко је било срести жену без црне мараме. Тешко ми је говорити о том дану, сви су они били моји парохијани. Моја парохија је дала највише жртава у овом рату. У Другом свјетском рату је мало које мјесто да није доживјело масовно клање. Питам се како човјек који вјерује у Бога, може да убије другог човјека. Неће сваки да уђе у царство небеско, него само онај који живи по Јеванђељу.
Отац Неђо присјетио се одласка у родни крај 1994. године, када је наишао на патријарха Павла, са којим је обишао гробље Шушњар код Санског Моста.
– Пронашао сам име мог брата по оцу. Отац ми о његовом страдању није говорио због братства и јединства. Док смо ми заговарали мир, они су ковали планове како ће се ријешити Срба из Хрватске.
Подсјетио је и на пјесму „На Кордуну гроб до гроба“, истичући да је сваки педаљ Кордуна натопљен страдањем.
– И сва крв која је текла те вечери, дошла и довде. Та крв треба да нас јача, зато живимо у љубави и говоримо нашој дјеци о нашим жртвама. Тако ћемо сачувати успомене на њих и научити да се морамо борити.
Отац Недјељко апеловао је и да се једна улица на Бусијама назове по борцима са моста Коране, што је код присутних изазвало одушевљење.
Након помена присутни су положили вијенсце на споменик страдалима у ратовима деведесетих.
Вијенце су положили представници Удружења ветерана „Црвене беретке“, Министарства за рад, социјална и борачка питања, Покрајинског фонд за избјегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону, Градске општина Земун, представници Удружења бораца Кордуна, представници Завичајног клуба Кордунаша, СУБНОР-а Зрењанин и Удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна, „Славоније у срцу“, Отаџбинског покрета из Новог Сада, Културне заједнице Срба „Шамарица“, Удружења „Завичај“ и Удружења бораца Кордуна из Кљајићева.
Предсједник Удружења бораца Кордуна Ђуро Шкаљац захвалио се свима на присуству и рекао да је 21. септембар 1991. године био један од најтежих дана у историји Кордуна.
Шкаљац је прочитао имена страдалих и навео да и, када бисмо их спомињали сваки дан, не би било довољно.
– Иза сваког тог имена остала је породица која их је чекала да се вратие Четворица њихових сабораца преживјели су тај догађај, њихова свједочења остала су важна како би се сачувало сјећање на оно што се догодило. Наша је обавеза да се њихове жртве не забораве, да њихова дјеца и потомци знају како и гдје су страдали њихови најмилији. Нисмо се окупили због мржње према било коме, окупили смо се због поштовања према жртвама. Народ који заборави своје жртве ризикује да изгуби дио себе.
Женска пјевачка група „Чуваркуће“ отпјевала је пјесму „На Кордуну гроб до гроба“.
Предсједница Завичајног клуба Кордунаша Бојана Вучић подсјетила је да иза сваког страдалог човјека није остао само празан гроб, већ читав један свијет.
– Највећа трагедија сваког злочина је у томе што не страда само онај који је убијен, са њим одлази и дио живота њихових породица. Године пролазе, мијењају се државе, границе, генерације, али бол породице се не мјери календаром. Она је без краја и увијек је присутна и не пролази, само се човјек навикне да живи са њом. За нас који смо са Кордуна, остаје завјет који не смијемо да заборавимо и никада да не дозволимо да ови људи постану фуснота историје. Трудићемо се да уђу у историју и да уђу у школске уџбенике.
Замјеник предсједника Удружења бораца Кордуна Слободан Благојевић рекао је да је злочин на Коранском мосту Кордунашима отворио очи и показао да не смију да дозволе да им се понови 1941. година.
– Ојачао нас је да станемо у одбрану својих вијековних огњишта. Датум 21. септембар 1991. црним словима би требало да буде уписан у савремену историју човјечанства. Нажалост, то није тако. Као што обично бива, овај злочин је остао без казне. Молим вас да никада не заборавимо овај дан и да се бар на овај симболичан начин одужимо невиним жртвама са Коранског моста.
Предсједница Скупштине града Новог Сада Дина Вучинић, поријеклом са Кордуна, заједно са својом породицом је 1992. године морала да напусти Кордун.
– За мене која сам са Кордуна догађаји на Коранском мосту нису одвојене странице историје онога што ће се догодити наредних година на Банији, Лици, Далмацији, Западној Славонији. Није одвојено од Бљеска, није одвојено од Олује. Од стотине хиљада породица које су ратне године провеле између страха, одласка, губитка и покушаја да негдје другдје поново започну живот. Зато је данас важно како говоримо о прошлости, ми немамо право да је преправљамо, али немамо право ни да је прећуткујемо. Не можемо градити мир тако што ћемо од једних тражити да се сјећају, а од других да забораве.
Навела је да народ који зна да чува сјећање не мора да живи у прошлости, већ да управо тако може мирније да иде напријед.
– Нека је вјечан помен страдалима, нека сјећање на њих остане наша обавеза према истини, према миру и према будућности.
Државни секретар Никола Вукелић напоменуо је да овај злочин, како је рекао, показује двоструке стандарде међународне заједнице.
– У вријеме када је овај злочин почињен Хрватска није била међународно апсолутно призната, тако да су они побили регуларне припаднике тадашње државе Југославије. И нико за то није одговарао. Касније је био један процес, али боље да није јер је осуђен само један човјек и то на мизерну казну.
Вукелић каже да, учећи на грешкама из Другог свјетског рата, Крајишници су се организовали како би се одбранили, па жртве нису биле у толикој мјери као од 1941. до 1945.
– И сада смо ојачали Србију, и драго ми је када сам данас видио и пуну цркву, и пуну салу, и има нас у сваком мјесту. Многе крајишке породице су успјеле, читава насеља су подигнута, доприносимо привредном, економском и сваком другом напретку Србије.
Предсједник Отаџбинског покрета Драгомир Лалић рекао је да је крајишки народ међу најтрагичнијим у српском народу у 20. вијеку.
– Није поштено да наши уџбеници немају довољно података, и што наша дјеца не уче историју, онако како се догодило. Јако је битно рећи да смо у прошлости много гријешили, не смијемо да гријешимо, морамо да памтимо и зато овај догађај који су организовали Удружење бораца Кордуна и Завичајни клуб Кордунаша заслужује све комплименте јер нас упозорава на све што може доћи.
Представник Удружења ветерана Црвене беретке Кнежевић рекао је да је са 20 година отишао у рат и поручио да ће, док је Крајишника, живјети и Република Српска Крајина.
– Никако нико да каже ко је учинио тај злочин. То су биле усташе, то су потомци оних који су нас у јаме бацали за вријеме Другог свјетског рата. Било би добро када бисмо имали спомен-дом за наше погинуле борце, мученике.
Протојереј Славко Стевановић који је некада служио у Војнићу рекао је да су страдали на Коранском мосту дали најврједније што су имали – своје животе.
– Колико сам само испратио наших браће и сестара, очева, дјеце, недужних, само зато што су Срби. Оно што смо и ми, и што треба да будемо убудуће – не, Југословени. Не заборавимо оно што је било, јер ако није записано и сликано, сутра ће казати да то није истина.
У току програма пуштен је пригодан и веома потресан филм.
Пригодне стихове читао је Милош Крнета.
Програм је водила Драгана Смиљанић.
Рјечни ток као преносилац туге и сјећања: Пошто се Корана улива у Мрежницу, она у Купу, а Купа у Саву, вода која је текла испод Коранског моста у тренутку када се 21. септембра 1991. године десио ратни злочин, физички је допутовала до Саве. Полагање вијенца у Саву симболизује да та иста вода доноси сјећање на жртве низводно, повезујући мјесто страдања са мјестом гдје се данас одаје почаст. Вијенац су симболично положили Слободан Шарац и Мирко Карталија.
Текст и фото: Драгана Бокун
