Слава јунацима Видовдана – Милошу Обилићу и Гаврилу Принципу

Није важно каква сила нас напада, већ колику светињу бранимо.

Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају Видовдан када црква вјековима даје помен кнезу Лазару ГрбљановићуМилошу Обилићу и српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године.

Видовдан је прилика и да се сјетимо Гаврила Принципа који је на данашњи дан 1914. године убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, што је Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију и почетак Првог свјетског рата, који се, поред осталог, окончао нестанком Аустро-угарског царства.

За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дио српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.
Народни пјесник биљежи истовремено и ријечи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“.
Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју ријека Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем.

Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видјело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.

У народно сјећању остале су и ријечи кнеза Лазара: „Није важно каква сила нас напада, већ колику светињу бранимо“.

Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небеског бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка дјевојка је новозавјетна жена мироносница.

Након битке тијело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренијето у фрушкогорски манастир Врдник.

Сјећајући се једне од највећих погибји српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, српски народ слави моралну побједу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.

На мјесту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном вјеровању у поноћ, уочи Видовдана, ријеке постану црвене и потеку узводно.

Дан када је пуцањ Гаврила Принципа отворио пут слободи

На данашњи дан прије 105 година Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, што је Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију.

Од шест атентатора пет је било млађих од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малољетним. Осуђени су 29. октобра на дугогодишње затворске казне и смрт вјешањем. Гаврило, који је био малољетан, осуђен је на 20 година затвора.

У затвору у тврђави Терезијан, у данашњој Чешкој, одсјечене руке, мучен поодмаклом туберкулозом, умро је 28. априла 1918. године Гаврило Принцип.

Гаврило Принцип је умро седам мјесеци и три дана прије него што је могао да види како се његов сан остварио – како се 1. децембра 1918. године створила земља за коју је и узео и жртвовао живот: Југославија.

На зиду ћелије у Терезину Принцип је написао: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.

Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена је у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена.

Живот Гаврила Принципа требало би да нас подсјети да је слобода врховна и једина незаменљива вриједност.

Ерик Хобсбаум, вјероватно најзначајнији историчар прошлог вијека, написао је у књизи „Скраћена историја 20. вијека, од Првог свјетског рата до хладног рата“ да је то вријеме „протекло у знаку Гаврила Принципа.

Хитлер и Ђукановић на истом задатку

Убијени надвојвода Франц Фердинанд, познат по својој изразито антисрпској и антијужнословенској политици, одгајивач ружа и страствени ловац, а по мишљењу његовог оца, цара Фрање Јосифа, „сасвим неспособан и без икаквих државничких вриједности“, није био ни изблиза толико важан да би се због њега свијет нашао у рату.

Атентат није био ни повод ни узрок рата, а још мање је био нешто нечувено, нешто страшно и сасвим неразумљиво. У то вријеме Европа је навикла на атентате. Сав континент је већ неколико деценија буктао од немира, стријепње и чежње за ускраћеном и скоро доживљеном промјеном.

У Европи тог времена, Европи која зна да хоће да сруши себе саму, да измијени своју слику, патетично окамењену царствима и феудалним односима који су постали препрека и терет неком другом свету, атентат је био природно, скоро па и легитимно средство борбе.

Ревизију историје прво су почели њемачки војници који су 1941. године уклонили спомен-плочу Гаврилу Принципу и понијели је на дар Адолфу Хитлеру. Спомен плочу поново су 1992. године уклониле власти у Сарајеву.

Нажалост, ревизији историје и ставовима Хитлера и Алије Изетбеговића придружила се и званична Црна Гора у лику предсједника Мила Ђукановића, који је Гаврила Принципа сврстао у „терористе“.

Преузето са: in4s.net

Нема коментара

Напишите коментар