Смилчић – село плодне земље, вредних људи и бројних презимена

Смилчић, једно од села у Равним Котарима, смештено једанаест километара северозападно од Бенковца и двадесет километара источно од Задра, одувек је било синоним за вредне људе и плодну земљу у Далмацији.

Инфраструктуром развијено, саобраћајницама повезано са приморјем и свим већим градовима овога краја, а богато народом некада је, кажу данас његови малобројни мештани, било идеално место за живот. Све оно што је Смилчић имао раније, не може се поредити са данашњим приликама, јер првенствено људи па и свега осталог данас је неупоредиво мање.

– Још у оно време када сам овде долазио као дечак, Смилчић је имао све што је и данашњем човеку потребно за нормалан живот. Село је имало своју школу, вртић, Пошту, амбуланту, станицу полиције, зграду општине, две цркве, три продавнице, месницу и пекару, добру саобраћајну повезаност са Задром, Бенковцем, Обровцем и слободно могу рећи да се живело више него лепо. Људи из овог краја су познати по својој марљивости. Бавили су се пољопривредом, уз друге послове које су обављали, и од тог посла у пољима, односно захваљујући ономе што су производили, могли су себи обезбедити пристојну егзистенцију. Овај део Равних Котара погодан је за узгој готово свих врста воћа и поврћа, па чак и оних егзотичних врста попут кивија, мандарина или какија, и све што се овде производило пласирало се дуж јадранске обале, од Сплита, Шибеника, Задра, Ријеке и Пуле па све до Загреба – присећа се Горан Алавања који је, како сам  каже, добар део детињства проводио управо у Смилчићу, боравећи код рођака.

Није то било село већ град, центар наспрамдругих села па чак и оног у којем је рођена, прича Софија Ардалић. Она се са седамнаест година удала за свог супруга Михајла и дошла живети у Смилчић, а на лепше место за живот није се било тешко навикнути. Са задовољством се тада ишло радити, а сваки посао био је исплатив и вредан труда.

– Обрађивали смо воћњаке и винограде. На сваком комадићу земље нешто се узгајало. Шлепери су у поље долазили по лубенице, парадајз, паприке, кромпир, грожђе, а да не помињем бадеме, маслиново уље, вино, све оно што су сељаци својим радом производили. Непресушно врело воде имамо у селу, па се ноћу чекао ред да навратимо воду у своју њиву. Ни са сточарством нисмо заостајали у односу на друге, иако је пољопривреда увек била примарна делатност – појашњава нам Софија.

Нема младости, нема ни живота

Све оно што нам Горан и Софија причају о Смилчићу, најчешће се ставља у прошло време. Након последњег рата, живот овде није ни налик некадашњем. Нису нестала ни поља ни земља ни вода, али нема младости, нема ко да ради и производи, а и они који ту, упркос својим позним годинама, још увек покушавају. Истичу како се од пољопривреде, у ово време, не може више лагодно живети.

– Супруг и ја смо навикли да радимо, никада нам посао није тешко падао. Радни век смо провели у Задру, али се села и пољопривреде никада нисмо одреки. Након рата поново смо дошли живети у Смилчић, опет се окренули послу са маслинама, виноградом, бадемима, али ево данас, бачве у коноби су пуне вина и маслиновог уља, очишћених бадема и то немамо коме продати. Маслине смо једва обрали, нема више ко да помогне када је сезона тих послова. Било шта да се производи то се нема коме продати, нема сигурног откупа, немамо тржиште за своју робу. За све што нам треба морамо у Задар, сада нас за неке ствари примају у Бенковац или Земуник али до тамо нема ни аутобуса. Ако немаш своје возило или неког млађег у комшилуку да те одвезе, можеш умрети а да никога није брига. Мало се људи вратило, а већина њих живи од осам стотина куна социјалне помоћи – жали нам се Софија.

И поред тога она и супруг не одустају од посла. Двеста стабала маслина, сто тридесет стабала бадема, хиљаду чокота винограда, само су део онога што још увек сами обрађују. Обновили су породичну кућу, здравље их још добро служи, имају свој мир и слободу и то им је, каже, у овим годинама најважније.

У Смилчић се више нико и не враћа. Таквом начину живота новије генерације тешко би се могле привићи. И њихова деца су далеко, пате и ониза својим крајем, каже Софија, али боље да пате од носталгије него од живота какав је данас на селу.

Странци гледају и чуде се неискориштеним потенцијалима

Та носталгија о којој нам Софија прича, управо је и Горана повукла селу. Иако са породицом живи у Аустрији, добар део године проводи у овим крајевима, улажући у породично имање, не мирећи се с тим како је и колико све овде занемарено.

– Свуда пођи а својој кући дођи, па сам се тиме и ја водио. Ту ми је дедовина, стотинама годинама су моји преци живели овде, и то ме је вукло да долазим. Моја кућа је била порушена, све зарасло у коров, али сам поново све то обновио. Некако сам се већ и навикао на то да је све пусто, напуштено и запуштено. Ипак, када са собом овде поведем некога од пријатеља из Аустрије, они буду запрепашћени оним што виде. Како је Хрватска чланица Европске уније, они очекују да долазе у неко уређено, европско село, а овде нема ни уличне расвете, инфраструктура је у катастрофалном стању, бројна села немају воду, тако да је пуно тих недостатака на којима би се требало радити да живот овде буде пристојан. Замислите како је ноћу, светла на улици нема, дивље звери прилазе кућама, проваљује се и пљачка по затвореним кућама а то, признаћете, ни мало није цивилизацијски – каже Горан.

Има ту потенцијала, могућности су бројне, али је штета што то нико не препознаје, што боље виде странци него домаћи. Без улагања нема напретка, нема добити ни перспективе, а без људи нема ни села ни живота, слажу се наши саговорници.

– Могућности има, само их треба препознати. Овај део је окружен морем, туризам и пољопривреда имају огроман потенцијал. Послом сам обишао читаву Европу, и могу рећи како је ово један од здравијих крајева за живот. Нема индустрије, зрак је чист, све што се произведе у старту је еколошки и здраво, а мир и тишина су оно што људима посебно треба у ово време стреса, гужве, брзог темпа живота. Равни Котари су Богом дани за све то што наводим, али су се многи разочарали односом према селу. Породице су се расејале, нове генерације одрастају у неким другачијим условима, и како ви онда неког млађег да мотивишете да дође живети тамо где нема или струје, или воде, а о интернету да и не говорим, и када човек све то заокружи, реалност је таква каква јесте – појашњава нам Горан.

У девет села само 48 деце

Радним даном улице Смилчића најчешће су пусте. Иоле способно становништво дане проводи на њивама, у пољу. Доминантнији су ту звукови трактора него аутомобила. Сезона је радова, саде се баште, орезују маслине, а бадеми и трешње већ су увелико у цвату. Ни куће, чини се, бар у односу на друга села нису тако запуштене и порушене. Корона још не попушта па је мање и оних који долазе макар сезонски.

Није да живота нема, али би било боље да га је више, каже нам парох из Смилчића Немања Мијатовић. Ово му је прва парохија у служби, и ево трећу годину са породицом живи у овом далматинском селу.

Његова парохија обухвата девет села. Ту је пет храмова и једна капела који су оспособљени за богослужења. Постоји и три храма који још увек нису обновљени, али се надају да ће уз Божију помоћ и то једнога дана доћи на ред.

– Најтеже нам је ипак што је људи мало, и то нам је свима заједничка, болна рана. Најчешће се враћају људи који желе да овде проживе старост и овде се упокоје, на својој земљи и својој очевини. У периоду мог боравка овде имали смо близу педесет сахрана, два крштења и два венчања, и то је неко реално стање ствари. То ми и као човеку и као свештенику тешко пада. У 286 домаћинстава на парохији живи мање од четири стотине становника, али су то најчешће људи у позним годинама и они који живе сами. Чак и оно мало деце што је било, након завршетка школе је отишло одавде. Прошле године сам затворио шест домаћинстава, а када се деца не рађају онда се то додатно осети и у селу и у цркви. У девет села имамо око четрдесет и осморо деце, док је у Смилчићу тек једно дете које долази на православни веронаук. Богослужења се обављају редовно, колико је то физички изводљиво, дакле сваке недеље у другом селу, али се трудимо да одржавамо и храмове и гробља. Моја служба је таква да не гледам оне лоше ствари, већ верујем да ће бити боље, да својим примером покажем да се може и мора живети, а оно што је мој примарни задатак јесте да ми народ није гладан и да ми ни једна црква не прокишњава – каже нам свештеник Немања.

Иако рођени Бањалучанин, са завршеним факултетом у Београду, отац Немања каже како носити крст у ово време и у овим крајевима нимало није лако, али љубав према ономе што човек ради, према крају и људима, увек надилази све препреке и искушења.

– Бог ће уредити оно што човек не може, а на нама је да дамо себе колико можемо, да се не заборављају ни гробови ни домови предака, јер је све ту муком стечено, чак и онда када је бивало теже.

Храм у Смилчићу посвећен Светом Архангелу Михајлу, новијег је датума, изграђен 1984. године. Ратне околности и зуб времена довели су до његовог оштећења, али је временом обновљен, зидови поправљени а кров саниран. Остало је још много посла како би заблистао пуним сјајем, али свештеник Немања не сумња да ће једном доћи и то време. Колико обнови цркве, његова обавеза је да се посвети и бризи о људима, хуманитарним радом, на било који начин, само да сви имају најосновније услове за живот, да нико није гладан, да нико не живи без струје и воде, напушетен или заборављен.

Према попису становништва из 1991. године, у Смилчићу је живело 641 становника, 439 Срба, 192 Хрвата, 1 Југословен и 9 осталих. Десет година касније та бројка била је знатно мања, њих око 250. Попис који тек предстоји показаће, кажу наши саговорници, знатно другачију и донекле поражавајућу реалну ситуацију.

Уз римокатоличка презимена Арбанас, Батур и Милковић, у Смилчићу је некада живело и двадесет и шест православних презимена па, за оне мање упућене, треба рећи да су управо у овом селу живели Ардалићи, Бјелановићи, Боровићи, Врцељи, Вујковићи, Гагићи, Граовци, Дражићи, Дуброје, Дукићи, Ђого, Иваниши, Куриџе, Мрдељи, Млинари, Муцељи, Нонковићи, Пуповци, Радмановићи, Релићи, Скокна, Стјепановићи, Цебаре, Црнобрње, Шапоње и Шушци.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Извор: srbi.hr