Snažna pleća petoro Plećaša

U selu Bruvno u opštini Gračac živi petočlana porodica Plećaš. Veliko seosko imanje, kuća , pedesetak krava, konji, ovce, koze, svinje, kokoške, psi i mačke deo su njihove svakodnevice. Mnogo je tu posla i obaveza i za muška pleća, ali ne i za ženu koja je samohrana majka, domaćica, poljoprivrednik, stočar i primer prave borbene Ličanke.

Bruvno je malo ličko selo smešteno uz magistralni put između Gračaca i Udbine. Bilo na jednu ili na drugu stranu, od grada je udaljeno petnaest ili dvadeset kilometara. Do pre rata u selu je živelo blizu tri stotine stanovnika, a danas se, kao i svuda, vrlo lako mogu izbrojati. Podaci su to koji suvoparno daju prikaz jednog od ličkih sela, ali ono što Bruvno izdvaja od drugih, „ušuškano“ je dalje od svih radoznalih pogleda, analiza i statistika, pitanja i čuđenja.

Na samom kraju neasfaltiranog puta, u oazi gotovo netaknute prirode, među brdima koja svojim obručom kao da štite selo, smeštena je kuća Plećaša. Ljudi naokolo nema, ni vozila zvuk se ne čuje iz daljine, ali tu, naizgled sumornu tišinu razbija radost života koja dopire sa imanja Plećaša. Milena je, nakon prerane smrti supruga, ostala da živi u Bruvnu, sama sa četiri ćerke. Pre toga, šest godina živeli su u Atini, u Grčkoj, a u Liku se se vratili da završe kuću te tu otpočeli novi život, svoji na svome.

– I suprug i ja smo rođeni u ovom kraju. Posle rata oboje smo, baš kao i svi, otišli u Srbiju. On je iz Srbije otišao u Grčku, a ja sam često dolazila ovamo. Ovde smo se i upoznali i nakon par godina zajedno otišli u Atinu. Tamo su rođene dve starije devojčice, dok su druge dve rođene nakon našeg povratka ovde, u Zadru. Šest godina smo proveli u Atini, ali smo i on i ja imali želju da se vratimo u svoj kraj. Nostalgija nas je stalno vukla.Tako je i bilo. Vratili smo se 2010. godine, završili kuću i krenuli da nabavljamo stoku – ukratko pokušava da pojasni Milena.

Kupili su, za početak, četiri krave i jedan stariji traktor, kako bi sebi omogućili ono najosnovnije za život. U tom periodu dobili su još dve devojčice, i taman kada su trebali da uživaju u porodičnoj sreći, zadovoljni što su ostvarili ono što im je bila želja, Milenin suprug je preminuo, a ona ostala sama sa četiri ćerke.

– Nisam bila u situaciji da odustanem niti sam smela posustati. Morala sam nastaviti dalje, boriti se za svoju decu i njima pružiti sve što je u mojoj moći. Nastavila sam da se bavim stočarstvom, uvećavala broj grla stoke i formirala svoju farmu. Danas imam pedeset goveda, četiri kobile, nešto koza i ovčica, ali nisam sama. Moje cure su tu, one mi pomažu koliko mogu – energično i odlučno prepričava Milena.

 

Sve je važno, ali deca su najvažnija


Sve to što navodi, kao svoju dužnost i obavezu, iz njenih usta zvuči vrlo jednostavno. Briga o kući, deci, domaćinstvu, polju i senu, životinjama, ogrevu za zimu i svim ostalim obavezama koje zahtevaju i volju i snagu, i izdržljivost i odricanje, i upornost ali i ljubav iznad svega, za Milenu su samo sastavni deo života, nešto čime se ponosi i što joj, kako kaže, nikada ne pada teško. Priskoče tu i tamo u pomoć rođaci, prijatelji i komšije, ali svaka odluka i svaki posao do kraja su isključivo njeni.

– Posla u domaćinstvu uvek ima. Leti je najviše obaveza oko košenja i sakupljanja sena, i to uglavnom radim sama. Nađe se uvek neko da priskoči malo u pomoć, ali ne mogu se osloniti na druge kad u to vreme svako ima svoga posla. Nije to tako teško kao što se misli – sa osmehom će ova hrabra žena.

Pokositi toliku letinu, izbalirati par hiljada bala sena, sve to dovesti i složiti u štale, svakom ko iole poznaje seoske prilike ne zvuči jednostavno kao što Milena tvrdi da jeste. Njen radni dan počinje u zoru i završava se zalaskom sunca, ali sve, kaže, stiže i za sve vremena ima.

– Prestala sam sa mužom krava i pravljenjem sira pa mi je mnogo lakše. Deca su prioritet, pa uvek prvo obavim ono što je vezano za njih. Ujutro prvo spremim njima doručak, ispratim ih u školu, a peglanje, pranje, čišćenje, spremanje ručka obavljam kasnije, u hodu. Bitno mi je da njih ispratim i dočekam, da su uvek uredne i da im ništa ne nedostaje, a sve drugo lako uskladim. Svako godišnje doba ima svoje prednosti i nedostatke. Leti je mnogo obaveza oko sena, dok je zima nezgodnija zbog hladnoće. Životinje su tada uglavnom unutra, treba ih dobro hraniti i pojiti, često čistiti objekte, pa i sneg kada izlaze na hranila. Iskustvom se čovek nadograđuje i tako pokušava sam sebi olakšati ono što radi. Dok je lepo vreme, sve je ipak lakše. Životinje su ograđene pastirima, imaju hranilice, pojila, sve se to lakše reguliše nego kad je zima – objašnjava Milena.

Dok Milena priča o obavezama i imanju, njene cure je ponosno slušaju. Sve je to deo njihovog svakodnevnog života. Sada su već i one velike, pa mami priskoče u pomoć kad god su kući. Nikolina je najmlađa i tek je krenula u školu, Jelena je četvrti razred, Milica šesti i Jovana osmi razred osnovne škole. Svaki dan, rano ujutro, kombi dolazi po njih i vozi ih u školu u Gračac. Kada se dve vraćaju, druge dve odlaze pa Milena nikada nije sama. Samoća je ono što, posebno u ovakvim uslovima, čoveku najčešće bude i najveći problem. Zato se, kaže Milena, uvek trudi da one to ne osete, čak ni onda kada je umor od posla savlada.

– Nismo mi baš zarobljene u ovoj šumi što bi neko pomislio ili rekao. Ja se trudim da moja deca ni u čemu ne oskudevaju, ni za šta da ne budu uskraćene u odnosu na svoje vršnjake. Nas pet, kada završimo sve obaveze, odemo do Zadra u kupovinu, leti na more, vozim ih na rođendane kod njihovih prijatelja. Sve ono što nisam ja imala želim da one imaju, a ujedno im je to i nagrada za njihovo učenje, sve ono što rade u selu. Zimi je malo nezgodno kad zapada sneg, ali nama nikada nije dosadno jer smo zajedno i uživamo u vremenu koje provodimo zajedno – zadovoljno će Milena.

 

„Ne nedostaje nam ništa, samo tata“


Ličke zime umeju da budu surove i duge, valja se unapred pripremiti i osigurati ono najosnovnije. Zna to Milena najbolje. Kada isprati svoje cure u školu, nahrani stoku i pristavi ručak, vremena nađe za pripremu ogreva i zimnice. Pred zimu su i vukovi bliže kućama, pa valja dodatno pripaziti na stoku. No, život na selu je nešto što čoveku opet nudi mir i sigurnost.

– Ko hoće da radi, ko je spreman radom sticati nešto za svoju porodicu, taj može živeti na selu. Posla je mnogo, ali ima selo i brojne prednosti. Život u prirodi i s prirodom, hrana koju sami proizvedete, zarada od onoga što prodajete, sve su to neke od prednosti života u selu, a to što ste sami svoj gazda nema cenu. Kada imate dobru „robu“ onda proizvod nije teško prodati, kupaca uvek bude – sa osmehom će Milena.

Sa svakom njenom rečenicom slažu se i njene devojčice. Jedanaestogodišnja Milica ide u šesti razred u Gračacu, ali kaže kako selo nikada ne bi menjala za grad. Dok najstarija Jovana više pomaže majci oko kuće, ona je posvećena brizi oko životinja.

– Zajedno sa mamom čistimo štale, hranimo teliće, male janjce, pse, konje. Meni je ovde lepo, mnogo lepše nego u gradu – iskreno će Milica.

Njihovu dečiju, iskrenu radost, radost kojom kupe pri prvom susretu i ubede vas u istinsku sreću kojom zrače, poremeti samo jedno pitanje: „Šta to njima nedostaje u Bruvnu?“

– Samo naš tata nam nedostaje, i ništa više – teško izusti Milica.

I svako drugo pitanje tu nestaje, sve drugo pada u neki treći plan. Samo da je još Milena, još Milica, još Jovana, Nikolina i Jelena u drugim polupustim selima Like i Dalmacije. Samo da je još hrabrih i odlučnih žena, uzorne dece koje bi, baš poput njih pet, živele život učeći nas onim najvažnijim životnim lekcijama, svojim primerom, hrabrošću i radošću vrednih svakog poštovanja i divljenja.

Preuzeto sa: srbi.hr

Nema komentara

Napišite komentar