Снажна плећа петоро Плећаша

У селу Брувно у општини Грачац живи петочлана породица Плећаш. Велико сеоско имање, кућа , педесетак крава, коњи, овце, козе, свиње, кокошке, пси и мачке део су њихове свакодневице. Много је ту посла и обавеза и за мушка плећа, али не и за жену која је самохрана мајка, домаћица, пољопривредник, сточар и пример праве борбене Личанке.

Брувно је мало личко село смештено уз магистрални пут између Грачаца и Удбине. Било на једну или на другу страну, од града је удаљено петнаест или двадесет километара. До пре рата у селу је живело близу три стотине становника, а данас се, као и свуда, врло лако могу избројати. Подаци су то који сувопарно дају приказ једног од личких села, али оно што Брувно издваја од других, „ушушкано“ је даље од свих радозналих погледа, анализа и статистика, питања и чуђења.

На самом крају неасфалтираног пута, у оази готово нетакнуте природе, међу брдима која својим обручом као да штите село, смештена је кућа Плећаша. Људи наоколо нема, ни возила звук се не чује из даљине, али ту, наизглед суморну тишину разбија радост живота која допире са имања Плећаша. Милена је, након преране смрти супруга, остала да живи у Брувну, сама са четири ћерке. Пре тога, шест година живели су у Атини, у Грчкој, а у Лику се се вратили да заврше кућу те ту отпочели нови живот, своји на своме.

– И супруг и ја смо рођени у овом крају. После рата обоје смо, баш као и сви, отишли у Србију. Он је из Србије отишао у Грчку, а ја сам често долазила овамо. Овде смо се и упознали и након пар година заједно отишли у Атину. Тамо су рођене две старије девојчице, док су друге две рођене након нашег повратка овде, у Задру. Шест година смо провели у Атини, али смо и он и ја имали жељу да се вратимо у свој крај. Носталгија нас је стално вукла.Тако је и било. Вратили смо се 2010. године, завршили кућу и кренули да набављамо стоку – укратко покушава да појасни Милена.

Купили су, за почетак, четири краве и један старији трактор, како би себи омогућили оно најосновније за живот. У том периоду добили су још две девојчице, и таман када су требали да уживају у породичној срећи, задовољни што су остварили оно што им је била жеља, Миленин супруг је преминуо, а она остала сама са четири ћерке.

– Нисам била у ситуацији да одустанем нити сам смела посустати. Морала сам наставити даље, борити се за своју децу и њима пружити све што је у мојој моћи. Наставила сам да се бавим сточарством, увећавала број грла стоке и формирала своју фарму. Данас имам педесет говеда, четири кобиле, нешто коза и овчица, али нисам сама. Моје цуре су ту, оне ми помажу колико могу – енергично и одлучно препричава Милена.

 

Све је важно, али деца су најважнија


Све то што наводи, као своју дужност и обавезу, из њених уста звучи врло једноставно. Брига о кући, деци, домаћинству, пољу и сену, животињама, огреву за зиму и свим осталим обавезама које захтевају и вољу и снагу, и издржљивост и одрицање, и упорност али и љубав изнад свега, за Милену су само саставни део живота, нешто чиме се поноси и што јој, како каже, никада не пада тешко. Прискоче ту и тамо у помоћ рођаци, пријатељи и комшије, али свака одлука и сваки посао до краја су искључиво њени.

– Посла у домаћинству увек има. Лети је највише обавеза око кошења и сакупљања сена, и то углавном радим сама. Нађе се увек неко да прискочи мало у помоћ, али не могу се ослонити на друге кад у то време свако има свога посла. Није то тако тешко као што се мисли – са осмехом ће ова храбра жена.

Покосити толику летину, избалирати пар хиљада бала сена, све то довести и сложити у штале, сваком ко иоле познаје сеоске прилике не звучи једноставно као што Милена тврди да јесте. Њен радни дан почиње у зору и завршава се заласком сунца, али све, каже, стиже и за све времена има.

– Престала сам са мужом крава и прављењем сира па ми је много лакше. Деца су приоритет, па увек прво обавим оно што је везано за њих. Ујутро прво спремим њима доручак, испратим их у школу, а пеглање, прање, чишћење, спремање ручка обављам касније, у ходу. Битно ми је да њих испратим и дочекам, да су увек уредне и да им ништа не недостаје, а све друго лако ускладим. Свако годишње доба има своје предности и недостатке. Лети је много обавеза око сена, док је зима незгоднија због хладноће. Животиње су тада углавном унутра, треба их добро хранити и појити, често чистити објекте, па и снег када излазе на хранила. Искуством се човек надограђује и тако покушава сам себи олакшати оно што ради. Док је лепо време, све је ипак лакше. Животиње су ограђене пастирима, имају хранилице, појила, све се то лакше регулише него кад је зима – објашњава Милена.

Док Милена прича о обавезама и имању, њене цуре је поносно слушају. Све је то део њиховог свакодневног живота. Сада су већ и оне велике, па мами прискоче у помоћ кад год су кући. Николина је најмлађа и тек је кренула у школу, Јелена је четврти разред, Милица шести и Јована осми разред основне школе. Сваки дан, рано ујутро, комби долази по њих и вози их у школу у Грачац. Када се две враћају, друге две одлазе па Милена никада није сама. Самоћа је оно што, посебно у оваквим условима, човеку најчешће буде и највећи проблем. Зато се, каже Милена, увек труди да оне то не осете, чак ни онда када је умор од посла савлада.

– Нисмо ми баш заробљене у овој шуми што би неко помислио или рекао. Ја се трудим да моја деца ни у чему не оскудевају, ни за шта да не буду ускраћене у односу на своје вршњаке. Нас пет, када завршимо све обавезе, одемо до Задра у куповину, лети на море, возим их на рођендане код њихових пријатеља. Све оно што нисам ја имала желим да оне имају, а уједно им је то и награда за њихово учење, све оно што раде у селу. Зими је мало незгодно кад запада снег, али нама никада није досадно јер смо заједно и уживамо у времену које проводимо заједно – задовољно ће Милена.

 

„Не недостаје нам ништа, само тата“


Личке зиме умеју да буду сурове и дуге, ваља се унапред припремити и осигурати оно најосновније. Зна то Милена најбоље. Када испрати своје цуре у школу, нахрани стоку и пристави ручак, времена нађе за припрему огрева и зимнице. Пред зиму су и вукови ближе кућама, па ваља додатно припазити на стоку. Но, живот на селу је нешто што човеку опет нуди мир и сигурност.

– Ко хоће да ради, ко је спреман радом стицати нешто за своју породицу, тај може живети на селу. Посла је много, али има село и бројне предности. Живот у природи и с природом, храна коју сами произведете, зарада од онога што продајете, све су то неке од предности живота у селу, а то што сте сами свој газда нема цену. Када имате добру „робу“ онда производ није тешко продати, купаца увек буде – са осмехом ће Милена.

Са сваком њеном реченицом слажу се и њене девојчице. Једанаестогодишња Милица иде у шести разред у Грачацу, али каже како село никада не би мењала за град. Док најстарија Јована више помаже мајци око куће, она је посвећена бризи око животиња.

– Заједно са мамом чистимо штале, хранимо телиће, мале јањце, псе, коње. Мени је овде лепо, много лепше него у граду – искрено ће Милица.

Њихову дечију, искрену радост, радост којом купе при првом сусрету и убеде вас у истинску срећу којом зраче, поремети само једно питање: „Шта то њима недостаје у Брувну?“

– Само наш тата нам недостаје, и ништа више – тешко изусти Милица.

И свако друго питање ту нестаје, све друго пада у неки трећи план. Само да је још Милена, још Милица, још Јована, Николина и Јелена у другим полупустим селима Лике и Далмације. Само да је још храбрих и одлучних жена, узорне деце које би, баш попут њих пет, живеле живот учећи нас оним најважнијим животним лекцијама, својим примером, храброшћу и радошћу вредних сваког поштовања и дивљења.

Преузето са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар