Србе се у хрватским уџбеницима најчешће прећуткује

Објављена анализа о представљању националних мањина у образовним документима и школским уџбеницима у Хрватској.

У школским уџбеницима у Хрватској на Италијане, Роме и Мађаре се најчешће гледа неутрално док се Србима најчешче на спомиње националност. Мађари су негативно приказани у 28 одсто случајева, Италијани у 23 одсто, а Срби у 15 одсто док се на Роме не гледа ни најмање негативно, али им се у 42 одсто случајева не спомиње национални идентитет.

Све ово су резултати недавног истраживања „Анализа представљања националних мањина у уџбеницима и курикуларним документима Републике Хрватске” којег је у оквиру Оперативних програма националних мањина Владе РХ урадио тим на челу са Дејаном Стјепановићем са Универзитета у Дандију у Шкотској.

Студија је обухватила курикулуме Хрватског језика, Политике и господарства, Музичке културе, Географије, Историје, Етике, Ликовне културе те Природе и друштва за наставу на хрватском језику уз још 115 уџбеника који се користе у настави већинског народа. Представљање националних мањина у овим документима анализирано је и кванитативно и квалитативно.

– У сарадњи са националним мањинама добили смо листе релевантних људи и догађаја од важности за те националне мањине и након тога смо прочешљали сваки од анализираних уџбеника и гледали на који начин се представници тих мањина појављују у уџбеницима те спомињу ли се они позитивно, негативно или неутрално. Уз то смо гледали и да ли се спомиње име националне мањине људи као што је на пример Никола Тесла па смо гледали да ли се спомиње и његова национална припадност. Прво смо кренули са анализом Срба, Италијана и Рома, али смо током истраживања додали и Мађаре као контролну групу са којом смо хтели да потврдимо неке тврдње – каже аутор анализе Дејан Стјепановић.

Колективно именовање мањина доводи до стереотипа

Представљање ове публикације одржано је у Загребу 14. марта у Кући Европе, а у организацији канцеларије потпредседнице Владе РХ Ање Шимпраге. Догађају су присуствовали бројни представници мањинских организација, као и Владиних тела задужених за односе са мањинама те за мањинско образовање.

Резултати истраживања, речено је на представљању, су полазна тачка којом Влада жели да подстакне расправу о мањинским садржајима у хрватском образовном систему, укаже на поједине изазове, али и примере добре праксе на којима је пожељно развијати моделе образовања.

– Србе и Роме се у великом постотку не спомиње, док код Италијана и Мађара немамо таквих случајева. То нам доноси закључке да се сами аутори уџбеника не усуђују споменути национални идентитет зато што га, а то је наша претпоставка, сматрају проблематичним. Индикативно је да је то случај код српске и ромске националне мањине где можда постоји највећа етничка дистанца. Када говоримо о позитивном и негативном представљању у већини случајева се ради о неутралном представљању, али код неких група постоји и одређени степен негативног представљања. Код ромске мањине нема негативног представљања што говори да постоји сензибилитет аутора да ни у ком случају Роме не стављају у негативно светло, али код друге три групе које имају националну државу те се ствари повезују са колективом. На то да се не користе колективне именице када се спомиње неки режим треба обратити пажњу јер то доводи до негативних стереотипа – истиче Дејан Стјепановић.

– С једне стране то је и разумљиво јер је аутору уџбеника, а поготово историчару, лакше рећи Италија или италијанска држава него Мусолинијев режим или држава. Лакше се тако пише и чита, али то баш и није у реду због те заједнице која живи у Хрватској, а не представља тај режим – додаје професор Стјепановић.

Још једна занимљивост коју је истраживање показало је да су припадници српске заједнице у 8 одсто случајева приказани као припадници већинског народа, а у 3 одсто случајева као Хрвати у уџбеницима су приказани и Италијани.

– Мађаре смо, као што сам и рекао, обрађивали на мањем узорку, а претпоствљам да би и ту, да смо мало дубље загребали, било таквих случајева. Код Срба те примере имамо најчешће са Петром Прерадовићем, Владаном Десницом и Григором Витезом. Петру Прерадовићу се етницитет или не спомиње или се он спомиње као Хрват. Реч је дакле о људима за које припадници мањине тврде да припадају њиховом народу, али званична историографија тврди да су то припадници већинског народа – наводи аутор ове студије.

Борис Милошевић: „Резултати скоро поразни”

Дан након представљања ове анализе на њу је у свом говору у Сабору указао и заступник СДСС-а Борис Милошевић који је истакао да су Срби најзаступљенија заједница у истраживању као највећа заједница, а да би резултати били поразни да се у уџбеницима не спомињу Никола Тесла и Петар Прерадовић.

– Научник светског гласа Милутин Миланковић чија је родна кућа у Даљу обновљена у прекрасан центар се спомиње само једном. Писца Војина Јелића нема иако је неупитно хрватски писац који је нажалост неправедно нападнут и са ове говорнице деведесетих. Симе Матавуља исто нема, не спомиње се нигде ни једном што заправо није ни чудно јер је означен да није хрватски писац, избрисан је из родног града и сада га нема ни у уџбеницима. Некада је обележавање Симина рођендана у његовом родном граду трајало три дана, али ни Никола Тесла није одувек био добро прихваћен као што је данас. У сваком случају студија је показала да су мањине позитивно приказане од 1 до 6 одсто, како која мањина, а доминанта је негативна слика и ситуација гдје се прећуткује националност када је реч о истакнутим личностима. Резултати нису неочекивани и они нису добри. Колико год храбри констатација у студији да су видљиви помаци према бољем представљању, још више постоји и велики простор за напредак – истакао је у свом говору саборски заступник.

Има и позитивних примера

У анализи уџбеника није све тако негативно па тако аутори наводе и неколико позитивних примера као што је уџбеник историје за осми разред и којем се говори о култури сећања, а аутори на том месту цитирају један документ владе РХ из 2020. године у којем се наводи да је „победа у Олуји била трауматична за многе хрватске Србе који је понајпре повезују с одласком дела српског становништва из њихових домова и завичаја на дотад окупираним подручјима”. У истом уџбенику може се видети и колона српских избеглица из лета 1995. године уз питање ученицима „Што мислиш, зашто исти догађај две стране тумаче на посве супротан начин?”. У оба случаја, сматрају аутори анализе, имамо елементе мултиперспективности и инклузивности, али позитивних примера има још.

– Приказују се примери у којима се историографије не слажу око неких питања што је јако позитивно. У тој књизи имамо и статуу Николе Тесле из Хрватске, али и фотографију аеродрома у Београду који се зове по њему. Од ученика се тражи да објасне зашто је то тако па се разматра проблематика српске националне мањине и начина на који су дефинисани у Уставу. То је у контексту мањина изузетно похвално те добар начин како се може причати о мањинама. Таквих примера би требало да буде више. Уџбеници би у будућности требало да теже различитим перспективама, али и да укључе више, не само мањине него и друге групе, жене или људе других социјалних статуса. Не треба деца да уче само о људима светског гласа као што је Никола Тесла или о неком славном војсковођи већ и о обичним људима. То је нажалост проблем свугде, није само у Хрватској – закључује аутор Дејан Стјепановић.

С обзиром на то да је ова студија настала у оквиру Оперативних програма за националне мањине те да је изазвала пажњу, за сада, само код мањинских представника и медија, видећемо у будућности када се буду писали нови уџбеници хоће ли је аутори уважити те хоће ли у израду укључити и представнике мањина како би положај мањина у образовном систему био бољи, а њихов допринос друштву истакнутији него што је то био до сада.

Извор: срби.HR