Срби у Хрватској популарној култури (2)

Серијал текстова Срби у хрватској популарној култури покушаће да проговори о утицају припадника српске заједнице у масовној култури некад и сад, као и да одговори на питања могу ли културни и естрадни садржаји мењати стереотипе и предрасуде.

Славонски одметник, друмски разбојник и убица Јован Станисављевић Чаруга осуђен је на смртну казну и обешен у Осијеку, 27. фебруара 1925. године. У то време писањем о њему и његовим делима новине су подизале тираж, о њему су објављиване бројне књиге, а његова биографија била је „тражена роба” и у годинама које су следиле. Јавност је често склона да романтизује негативце, па и не чуди што су издавачи случај Јове Чаруге вешто користили.Тако ће остати записано да је Фрањо Бабић, уредник Хрватског листа, неколико година пре Другог светског рата објавио 167 књига о Чаруги а од хонорара купио и опремио кућу. Легенда о Чаруги доспела је и на позоришне даске, у комедију Ивана Кушана, а почетком деведесетих година прошлог века редитељ Рајко Грлић снимио је играни филм у којем је славонског одметника играо великан хрватског глумишта Иво Грегуревић, којем ће то бити једна од најзначајнијих улога у каријери.

Загребачки новинар и публициста Борис Рашета објавио је 2019. године књигу Чаруга – легенда о Робину Худу, а у свом фељтону у новинама 24 сата, у августу 2020, наводи да је Чаруга „од властитог вешања направио ријалити шоу”. Јово Станисављевић је имао харизму и знао како да привуче пажњу, па и не чуди да је његовој егзекуцији у Осијеку присуствовало око 3.000 људи. У Чаругино време, као и годинама након његове смрти, није се знало за појам популарне културе, али данас се са сигурношћу може рећи да је Чаруга можда и прва икона поп културе на подручју данашње Републике Хрватске. О њему се говори и сто година касније, а чињеница да је Јово Чаруга био Србин учинила се згодном и за почетак приче о утицају Срба у популарној култури данашње Хрватске.

Познати Срби пре и после Другог светског рата

Глумица Мила Димитријевић рођена у Крагујевцу 1877. године из путујућих дружина дошла је у Загреб у којем је наступала више од седамдесет година и постала легендом хрватског позоришта. Умрла је 1972. године, а двадесетак година касније по њој је названа и награда за најбоља остварења у драмским представама. Говорећи о Србима рођеним на подручју данашње Републике Хрватске, а који су оставили траг, не само у локалној већ и у глобалној популарној култури никако се не сме заборавити Никола Тесла. Препознатљивост лика и бренда славног Личанина и данас превазилази научне оквире. Довољно је рећи само да је Теслу у филму Престиж Кристофера Нолана из 2006. године глумио Дејвид Боуви који је и сам био глобална поп-културна икона.

Писање о Србима у популарној култури Хрватске прилично је клизав терен, било да је реч о периоду пре рата или периоду након рата. Срби су некада имали знатан удео у становништву, где је сваки седми или осми становник Хрватске био српске националности, па је и логично да су многе јавне личности и особе са естраде били припадници српске заједнице, али тада се то није сматрало важним јер се живело у једној заједничкој држави. У том смислу, многи су Срби из Хрватске, несумњиво допринели развоју популарне културе и постали препознатљива лица у новинама, филму, музици или спорту.

Нема овде потребе за неким претераним набрајањем имена јер „бројање крвних зрнаца“ није интенција овог серијала текстова. Ипак, са поп-културне стране, а када је у питању период социјалистичке Југославије, можда би требало споменути Бошка Буху, младог партизана српског порекла из Вировитице, који ће кроз филмове и штампу у годинама након Другог светског рата у бившој држави доћи до статуса иконе масовне културе.

Рат је променио све

Деведесете године прошлог века донеле су крвави распад те државе, за који су Срби проглашени јединим и искључивим кривцима, па је припадност тој етничкој структури од неважне постала непожељна. У ратним годинама, а таква ће ситуација остати и до данас, реч Србин у јавности користи се најчешће у негативном облику. Ратна пропаганда (коју су користиле све ратом сукобљене нације) дехуманизовала је припаднике друге заједнице и приказивала их искључиво као негативце. Обриси тих активности у Хрватској могу се свакодневно видети и данас, сматра филмски режисер Предраг Личина.

– Ово је специфична држава на просторима распарчане бивше државе, јер се овде свакодневно спомињу речи Срби, Југославија и комунисти. Готово сваког дана може се чути о аветима комунизма, југочетницима, Србима и тако даље. На дневном нивоу тиме нас бомбардују од 1991. године, што некоме може бити заиста напорно, па доста људи из Загреба оде у Словенију или Србију да се од тога одмори. Та опседнутост је невероватна, али је с друге стране и добра, ако је желиш искористити у маркетиншке сврхе. Одређени део Хрвата је опседнут Србима, и да Срби нестану њима би живот био досадан и бесмислен. Ако хоћеш да неко од таквих загризе удицу, само споменеш Србе и дигне се бука – говори Личина.

Многима са јавне сцене ипак није до подизања буке те врсте, па у јавности прећуткују своје порекло, а неки од њих су променили име или презиме. Није то небично јер је асимилациони процес погодио и подручја изван естраде, а данас је неумесно сврставати некога у заједницу у коју та особа из било ког разлога не жели да буде сврстана.

Овај текст је написан уз финанцијску потпору Агенције за електроничке медије темељем Програма уговарања новинарских радова у електроничким публикацијама.

Извор: srbi.hr