Српски добровољци у Првом свјетском рату (2) | Раскид са Аустроугарском
Године 1914. Аустроугарска није само објавила рат краљевинама Србији и Црној Гори, већ је обзнанила колективну кривицу српског народа за чин Сарајевског атентата. Зато је ратни поход Аустроугарске против Србије у љето 1914. године био чин „освете” за догађај од 28. јуна и „казнене експедиције” против Србије, што је у стварности значило око 3.500 убијених цивила на простору вођења ратних операција у љето-јесен 1914. од стране аустроугарских трупа. Прије него што је аустроугарска војска напала Србију штампа под државном контролом, а нарочито она клерикална, да би распирила енергију рата међу масама, ширила је мржњу према Србији и српском народу. Многи негативни стереотипи о Србији и Србима створени у љето 1914. године усљед ратнопропагандних потреба Аустроугарске остали су у сљедећих сто година присутни у колективној свијести европског човјека, а у појединим епохама постали су и доминантни.
Руски цар Николај II Романов обилази Прву српску добровољачку дивизију маја 1916. године у Одеси
Прије напада на Србију, у љето 1914. године, аустроугарска држава дио својих поданика српске националности изузела је ван сваког правног, друштвеног и моралног поретка и према њима усмјерила оштрицу своје репресије.
Срби у БиХ – први на удару
Посебно су били на удару Срби у Босни и Херцеговини, простору гдје је било чвориште српско-аустроугарског сукоба и гдје српски народ за три и по деценије своје власти аустроугарска држава није успјела интегрисати у свој државни систем. Организовање демонстрација против Срба од стране аустроугарских полицијских и војних служби у којима су учествовали декласирани елементи из редова католичког и муслиманског живља у босанско-херцеговачким градовима, већ у данима послије Сарајевског атентата, показали су да су Срби – аустроугарски држављани у Босни и Херцеговини стављени у простор дозвољених насртаја на њихове животе и имовину. Виђени Срби, али и обичан свијет, у љето 1914. године узимани су за таоце, пребијани, дио њих је убијен, а отворен је и процес интернације у логоре широм Аустроугарске; посебни одреди створени од дијела локалних муслимана – „шуцкори” – подстицани и организовани од стране војних власти вршили су терор над српским живљем, нарочито на простору рата, пограничним подручјима према Србији и Црној Гори. У Далмацији хапшени су и интернирани виђени Срби и дио хрватске интелигенције пројугословенске оријентације; у Хрватској интерниране су политичке вође Срба; у Банату, Бачкој и Барањи хапшени су српски политички прваци и интелектуалци, као и сви Срби који су чинили основу српских организација и друштава. Српска штампа у Аустроугарској престала је да излази; сва друштва са српским обиљежјима у имену и раду забрањена су. Године 1914. трајно се разилазила аустроугарска држава и српски народ у њој. Масовна појава добровољства у српској и црногорској војсци од стране Срба из Аустроугарске у Великом рату (1914–1918) управо је показивала да је историјски разлаз дубок и трајан, да идеја „лојалности цару Фрањи Јосифу” као персонификацији аустроугарске државе код знатног дијела аустроугарских Срба више није постојала, али да је постојала идеја српског ослобођења и уједињења. Добровољци српске војске из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Барање, Срема, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Далмације, Боке Которске својим чином добровољства исказивали су потребу и жељу крајева из којих су потицали да се уједине са Краљевином Србијом у једну државну цјелину.
Источна Херцеговина, Источна Босна, Срем, подручје око Будве, били су простор рата у љето-јесен 1914. године у који је повремено улазила српска и црногорска војска, а према чијем становништву српске националности аустроугарска војска је поступала као према становништву непријатељске стране у сукобу. Зато је са овог подручја сукоба двије војске дио српског становништва бјежао у Србију и Црну Гору, а мушкарци, који нису били захваћени мобилизацијом, ступали су добровољно у српску и црногорску војску. Од пребјеглица из Херцеговине и Боке Которске и добровољаца из ових крајева, који су гравитирали ка Црној Гори као српској држави, а који су дошли из САД 1914–1915. године, формирана су четири добровољачка батаљона у црногорској војсци: Бокељски, Билећки, Гатачки и Требињски, који су у јануару 1916. године бројали око 1.800 људи. Током акције црногорске војске у љето 1914. године и у октобру исте године у Источној Босни, када је ова војска дошла до Гласинца, прикључивали су се црногорским трупама добровољци из овог дијела Босне. Српске трупе, а међу њима посебно Златиборски и Горњачки четнички одред састављен од добровољаца, у љето-јесен 1914. године долазиле су до Романије и Хан Пијеска, продирале до Сребренице и у подручје Вишеграда. Дио младића из ових крајева тада се добровољно укључивао у редове српске војске.
„Лаки заробљеници”
Септембра 1914. године српске јединице ушле су на подручје Срема, у његовом доњем дијелу, уз ријеку Саву, и по повлачењу дио становништва повукле су са собом, па и мушкараца који су се добровољно јавили у српску војску. Добровољци из Источне Босне и Срема који су се у јесен 1914. године прикључили српској војсци распоређивани су у њене четничке одреде састављене од добровољаца (Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки) и појединачно у регуларне јединице српске војске, а 1915. године чинили су интегрални дио посебне добровољачке јединице: Добровољачког одреда Војводе Вука.
Излазак Срба, који су се у Великом рату опредијелили да ратују на српској страни, из простора контроле аустроугарске државе и прелазак на српску страну, представљао је сложену и контраврезну појаву. Срби мобилисани у аустроугарску војску били су „под пуном пажњом” унутар својих јединица. У поразима које су трпјеле аустроугарске трупе против руске војске на Галицијском фронту 1914–1916. године Срби у аустроугарским униформама били су „лаки заробљеници” и масовно су се предавали Русима. У заробљеничким логорима широм Русије приликом пријављивања Срба аустроугарских заробљеника у добровољце српске војске рефлекс вјерности аустроугарској држави дјеловао је преко заробљеника других националности да тај чин спријечи. Идеја „лојалности цару” масовно је била присутна код заробљеника других националности, изузев Чеха, који су били врло бројни у српским добровољачким јединицама у Русији, а од 1917. године формирали су своју добровољачку формацију – Чехословачку легију.
– Господине потпоручниче, ти све што кажеш да ја имам – све имам, али кад се ја упишем данас каво српски добровољац и ступим под српску заставу, ја би’ се волијо убити нег је жив напуштити. А ја кад сам дочекô жив у моје најљевше доба живота да могу узети пушку у руку и да се могу борити против вјечити непријатеља нашега народа, ја сам најсретнији чојек на свјету, а што кажеш да Босна више неће бити аустријска, кад би она била но сва, ја у њу нећу жив никада. Ето, то је моје мишљење. Тако и ја се пишем у добровољце. Он ми пружи руку и рече: „Ја Вам желим сваку срећу.” И тако се наш говор заврши. Кад је било с нами све готово, ми изађошмо из канцеларије. Изађе и он. Старши Рус стоји пред вратима и иђмо сви заједно до капије. А она руља, само нас гледају ко вуци. Само Нијемци ни главу не окрећу, Чеси исто, само наши Хрвати и Мађари реко би да ће нас појести” – описао је свој чин ступања у добровољце српске војске и реакцију других заробљеника у логору у Вороњежу на тај чин Илија Шуњка, из Врбице, код Ливна.
Шта са „вамилијом”?
Срби – аустроугарски заробљеници пријављени у добровољце у Русији суочавали су се са контрапропагандом унутар заробљеничких логора, која је позивала на обавезност заклетве владару, чин велеиздаје и могућу одмазду према њиховим породицама у случају њиховог одласка у српску војску. Носиоци контрапропаганде били су аустроугарски официри и војници који су остали лојални Хабсбушкој монархији, међу којима је запажену улогу због језичке истовјетности имао и дио Хрвата, који су такође били обухваћени пропагандом пријављивања у српску војску, а чији је одзив био незнатан.
По записима Јосипа Хорвата у официрском логору у Тетјушима, у Русији, др Мирко Пук, франковачки политичар из Глине, на Банији, каснији усташки министар у Другом свјетском рату, организовао је ухођењe, биљежење изговорених ријечи, чак и неку врсту пријеког суда.
– Шта ће бити с вама и вашом вамилијом? Послије рата вами ће судити војни суд – биле су прве реакције од стране заробљених аустроугарских војника Хрвата када се у логору у Вороњежу октобра 1915. године неколицина Срба пријавила добровољно у српску војску. Касније током ратних операција у Добруџи септембра–октобра 1916. године и током покушаја формирања 2. српске добровољачке дивизије октобра–новембра исте године аустроугарска пропаганда дјеловала је међу добровољцима ширењем гласина о могућој одмазди над њиховим породицама. Зато су у борбама у Добруџи борци Прве српске добровољачке дивизије у јесен 1916. године вршили самоубиства да би заштитили своје породице.
Печалба као рјешење
Заробљене добровољце српске или црногорске војске чекао је аустроугарски војни суд и смртна пресуда која је била извјесна. Зато је српска војска Србе – аустроугарске војнике, који су учествовали 1914. године у походу на Србију, а који су се предали српској војсци и пријавили у добровољце, слала у Македонију, гдје су они обављали жандарску службу или учествовали и противкомитским акцијама и на тај начин извукла их из могућег додира са аустроугарском војском, што је био чин бриге о њиховим животима, али и могућег неповјерења према добровољцима који су били бивши аустроугарски војници. Добровољци црногорске војске који су заостали у Црној Гори и нису евакуисани на острво Крф похватани су од стране окупаторске власти и убијени у Автовцу, Требињу и Зеници током 1916. године пресудама аустроугарског војног суда.
Oдвајање српског исељеништва у САД и добровољаца српске и црногорске војске у Првом свјетском рату од аустроугарске државе било је мање видљиво и мање радикално у односу на добровољце аустроугарске држављане ратне заробљеника или пребјеге на српску или црногорску територију. Одласком у печалбу у САД Срби из Аустроугарске стварали су дистанцу у односу на државу чији су грађани били, одвајали су се од ње, излазили из поља контроле аустроугарске државе, постајали дио живота и подкултуре америчких индустријских и рударских градова и преко својих завичајних организација и великих савеза (Слога и Србобран) и појавно и формално постајали дио српског националног корпуса, који је његовао српско национално осјећање и посебну врсту емоције ка српским државама – Србији и Црној Гори.
Зато са избијањем великог европског рата 1914. године позив аустроугарског амбасадора у САД Констатина Думбе исељеницима да се пријаве у аустроугарске конзулате ради евендентирања у циљу упућивања „под војну заставу” није дотакао српске исељеничке заједнице јер у њима већ принцип „лојалности цару” није постојао, али је постојао принцип лојалности идеји српског ослобођења и уједињења.
Активности аустроугарске државе током Првог свјетског рата у САД, преко својих конзулата, агената и штампе под њиховом контролом да спријече прикуљање добровољаца за српску војску није у већој мјери дотицало српску исељеничку заједницу у САД, састављену углавном од аустроугарских држављана, из чијих редова је око 10.000 добровољаца током Великог рата дошло у српску и црногорску војску.
(наставиће се)
