Све док је у Стрмици „Сијела“ трајаће ојкан и крајишка прела
У Стрмици надомак Книна одржана је традиционална манифестација “Сијело тромеђе”. Овогодишње, јубиларно, 25. „Сијело“ поново је окупило пар стотина Срба расељених по свету, љубитеља изворне ојкачке песме и чувара народних обичаја.
Сабор народног стваралаштва Срба на тромеђи Босне, Лике и Далмације 25. „Сијело Тромеђе“ одржано је у порти два православна храма посвећена Рођењу Пресвете Богородице и Светом Јовану Претечи у селу Стрмица. У два дана одржавања „Сијела“ Стрмица је била централно место окупљања чувара традиције, љубитеља и поштовалаца крајишке изворне песме, обичаја и ношњи једног народа, којима се диче и које чувају од заборава.
Овогодишње „Сијело Тромеђе“ званично је отворио кнински градоначелник Марко Јелић поручивши да су игра и песма одувек у овом крају били и остали симбол културног богатства и разноликости, истовремено подсећајући на лик и дело покојног Раде Матијаша, идејног творца овог крајишког саборовања.
Организатори су се потрудили да и овај пут посетиоцима приреде богат програм, са наступима више од двадесет певачких група изворне музике, фолклорним друштвима, вокалним солистима и низом активности којима су увеличали ову, за Србе у Далмацији, најзначајнију манифестацију.
– Од обновитељског „Сијела“ у Стрмици дошли смо до јубиларног. Сакупили смо велики број извођача, првенствено ојкача, из свих крајева почевши од Хрватске, Босне, Србије до Словеније. Са нама су групе из Коренице, Грачаца, Стрмице, Сплита, Дрвара, по први пут из Грахова и Јелићке у РС, Бачког Јарка, Крања, Загреба, Београда, Кистања, Полаче, Невесиња…Оно што је био мотив оснивања овакве једне манифестације настојимо одржати и данас а то је, пре свега, очување фолклора и традиције. Временом се „Сијело“ искристалисало у фолклорну манифестацију која промовише ојкачку песму као посебан израз емоција народа овог краја. Првобитне пошалице испеваване кроз десетерац, касније су замениле тужније и избегличке приче, а ми се надамо да је данас, коначно, опет дошло време да се вратимо тим веселијим, лепшим песмама које су осликавале некадашњи живот и обичаје наших предака – каже Игор Матијаш, један од организатора „Сијела“ на тромеђи и наследник његовог оснивача, Раде Матијаша.
Временом је „Сијело“ постало једна међа, једна вертикала око које се окупљају сва културна збивања народа са све три стране границе. Не само Стрмичани, већ и бројни поштоваоци овог изворног начина певања, већ одавно своје годишње одморе организују према датуму окупљања у Стрмици, а то је само један од показатеља његовог значаја, сматрају организатори.
– Сви ми који више не живимо у Стрмици срцем смо везани за свој крај, свој народ, своје обичаје, зато нам је ова манифестација изразито важна. Чим се оконча једно, почињемо припреме за наредно окупљање. Годину дана је пред нама, физички смо сви раштркани на све стране света, али је изазов велики јер се у само два дана овде акумулирају батерије, толико је позитивне енергије, радости због сусрета и дружења да се сваки напор увек више него исплати – додаје Матијаш.
У част оснивача „Сијела тромеђе“, човека који је, у неку руку, живео за ове дане и ову манифестацију, човека који је после рата поново обновио „Сијело“ у Стрмици, Раде Матијаша, ове године по први пут је додељена повеља која носи његово име, а као велико признање за промоцију и очување традиције српског народа на тромеђи додељена је сталном, али и најстаријем, учеснику „Сијела“ диплару Обраду Милићу.
– Обрад Милић је човек који је традицију диплања пронео по целом региону али и шире. Сваке године он је наш редовни учесник и неко кога на „Сијело“ не требамо звати. Иако је увелико загазио у осму деценију живота, није му тешко да превали пут из Жегара, обуче своју народну ношњу, задене за појас своје дипле и свирале и цело вече проведе дружећи се и певајући са окупљеним тромеђашима. То је израз љубави и поштовања према свему што се трудимо сачувати, зато нам је част да баш Обре добије ту прву повељу – закључује Матијаш.
На Сијелу као код куће
Сијело се, слажу се и организатори и посетиоци, тешко може замислити без редовних гостију из Србије, истакнутих чувара традиције Светлане Спајић и Милана Вашалића. Иако често имају прилику да своју љубав према обичајима и стваралаштву народа којем припадају презентују широм света, ни једно ни друго Стрмицу не пропуштају. Ту су, увек истичу, и срцем и душом, поносни на то када их назову Тромеђашима.
– Ја сам сада код куће јер се овде више не осећам као гост, а ако сам гост онда сам као рођени брат. Ове године сам и преноћио у Стрмици, баш тамо где осећам да припадам. Дошао сам по своје батерије, по своју љубав, по своју енергију која ме носи даље. Вукући претежак кофер ка Стрмици, учинио ми се лаганим, јер ово је посебно место, посебна манифестација, али и посебан јубилеј јер је енергија, коју ови људи међусобно размењују, заиста посебна. Долазак овде је обавезујући. Знате, лако је свирати дипле у Барселони или Мадриду, било где у свету, али доћи тамо где су оне никле и израсле, и поделити то са осећањима људи који су уз њих одрастали, е то онда инспирише али и улива осећај одговорности. Мени је Стрмица љубав и обавеза и сваки пут кад долазим то је долазак испуњен радошћу и надом, а одлазим увек богатији него што сам дошао – искрено ће Вашалић.
Понео је, за ову прилику, Вашалић са собом тамбурицу, дипле и мешине које сам прави али је у Стрмици, после много година, срео и доброг пријатеља па није одолео прилици и да заједно запевају. Милан је, каже, од свог деде научио песму, а пријатељ му од свог, па су сматрали да нема бољег места од Стрмице да грла удруже и заједно је запевају. Иако ни сам не зна колико је пута у Стрмици наступио, колико земаља широм света обишао, пред колико људи поносно засвирао, изласком на бину, признао је, опет су му колена заклецала а грло, понето емоцијама, само задрхтало.
Све више људи се окреће изворном стваралаштву
Баш као ни њему, ни гостима из Словеније долазак у Стрмицу није био по први пут. Мушка певачка група српског просветног и културног друштва Свети Сава из Крања, поново се састала са већ старим зналцима, учесницима „Сијела“. Значи им то, кажу, пуно, јер се виде и окупе, заиграју и запевају, али и наздраве вином из букаре и једни другима упуте најлепше здравице.
– Наше друштво је најстарије српско друштво у Словенији и увек смо певали али се изворном ојкачком песмом бавимо једанаест година. Тај начин певања је део традиције наших предака, ту нема инструмената, нема намештања и штимања гласова већ само чист глас који ти да Бог. Онај ко зна да цени, препознаће и овај начин певања и овакве манифестације. Ми смо обишли целу Европу, наступали у много држава, и морам рећи да примећујем да се велики број људи опет окреће оном изворном, да то људи воле и слушају, иако им се данас нуди толико тога различитог, модерног. Нама је и радост и част што смо поново овде и рекли смо да ћемо долазити сваке године, све док је Стрмице и Книна, док је нас који волимо овај народ и овај кра – каже Младен Врањеш из Крања.
Поносни на своје ојкалице
А кад толико значи гостима, како онда не би значило онима који су поникли баш у крајевима из којих је ојкање корене давно пустило. Жељко Кесић годинама је био извођач и члан мушке певачке групе „Голубић“. Због познатих околности, ситуације да у селу више нема пуно људи који могу запевати, недавно се прикључио КУД-у Буковица из Кистања. Песма и певање су му, каже, фалили, баш као кад ти неко узме нешто што својим осећаш. Зато се и придружио пријатељима из другог места.
– Сада наступамо под именом Капи Завичаја из Буковице и има нас око десетак ојкача. Дужни смо да својој деци оставимо траг о некадашњем животу, песми и обичајима, а не само куће, пусте њиве и старе винограде. Љубав према оваквом певању потиче од најранијег детињства. Тридесет година, пре рата, био сам члан КУД-а Голубић са којим сам обишао пола света. Не могу свој живот, ни у овим годинама, замислити без добре, старе, изворне песме која се, у она добра времена, певала у свакој прилици. Драго ми је да сам ту љубав пренео на своју ћерку, сина, па и своје унуке које су вечерас у Стрмицу дошле у народним ношњама. Лика има ојкан, Славонци бећарац, Далмација при мору клапе, а ми имамо наше ојкалице са којима се поносимо. Наши преци би, у своје време, окупивши се на свадби или слави рекли:“’оћемо ли једну на ћирилици“, е то је та наша ојкалица – каже Кесић.
Да је Стрмица слика онога што је народ некада свакодневно живео, показали су стихови који су се на бини смењивали, богатство и раскош народних ношњи, звуци дрвених букара из којих се вином наздрављало, ткане торбе и прегаче, вунене чарапе и опанци, свирале и дипле које се све ређе виђају. Док су се једни на бини распевавали, други поред бине распевавали, трећи поздрављали са родбином и пријатељима које, ето, силом прилика од године до године виђају, они највеселији, понети емоцијама и којом чашицом вишка, певали своје не обазирући се на друге до ситних сати када је увелико било време да се поздрављају.
Свежи зрак са Тромеђе додатно је разгалио грла, па се ником није одлазило. Одзвањала је стрмичка порта изворном крајишком песмом, орила се на све стране химна тромеђе:“ Волим Босну, у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“ како на почетку, тако и у ситне сате. Држаће их ово, кажу, до наредне године и следећег „Сијела“, на којем ће опет запевати, обећавши :“Где ове године, ту и догодине“.
Јубиларно „Сијело тромеђе“ и ове је године организовано од стране Културно-уметничког удружења Стрмица из Стрмице, Одбора Стрмичана у Швајцарској и Завичајног удружења Стрмичка парохија из Београда.
*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.
Преузето са: srbi.hr
