Svečano uručena međunarodna nagrada „Branko Radičević“ Budimiru Dubaku iz Crne Gore

U najstarijoj srpskoj, čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, danas je u podne svečano zatvoreno 48. Brankovo kolo koje je proticalo u znaku 195. godišnjice rođenja Aleksija Branka Radičevića. Od 6 – 16. septembra u deset različitih ambijenata Sremskih Karlovaca, Stražilova i Novog Sada izvedeno je dvadeset raznovrsnih programa iz oblasti poezije, dramske i muzičke umetnosti, filozofije i duhovnosti. Pred mnogobrojnom mladom i kroz vreme odnegovanom publikom Brankovog kola, nastupilo je nekoliko stotina izvođača počev od najmlađe preko srednje do najstarije generacije.

Centralni događaj današnjeg Svečanog zatvaranja 48. Brankovog kola bilo je svečano uručenje međunarodne nagrade „Branko Radičević“ srpskom pesniku Budimiru Dubaku iz Crne Gore. Među dosadašnjim dobitnicima međunarodne nagrade „Branko Radičević“ nalaze se istaknuti pesnici iz sveta: Filip Tanselen (Francuska), Vjačeslav Kuprijanov (Švajcarska-Rusija), Naso Vajena (Grčka), Nikita Danilov (Rumunija), Kerol En Dafi (Velika Britanija), Valerij Latinjin (Rusija), Slavomir Gvozdenović (Rumunija), Babken Simonjan (Jermenija), Petar Milošević (Mađarska), Enes Kišević (Hrvatska), Jirgen Izrael (Nemačka) i Olga Martinova (Rusija-Nemačka).

Uručujući nagradu Budimiru Dubaku, a sa „Statutetom Branka Radičevića“ u rukama, Nenad Grujičić, predsednik Brankovog kola, istakao je značaj međunarodne nagrade sa imenom Branka Radičevića, velikog pesnika srpskog i evropskog romantizma: „Sa zrelim grozdom pesničkih imena dosadašnjih svetskih laureata, a u susret Evropskoj prestonici kulture u Novom Sadu i Sremskim karlovcima 2021. godine, nanovo se budi i otvara stara ideja Brankovoga kola, potekla od vajara Jovana Soldatovića, da se od podnožja do vrha Stražilova podigne „Aleja pesnika“ koja bi obuhvatala svetske, evropske i naše pesnike. Na svakih pedesetak metara do vrha Stražilova, do spomenika Branku podignutog 1885. godine, dva leta posle čuvenog prenosa pesnikovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo“, bile bi postavljene biste inostranih i naših pesnika, uz klupe sa kratkim biografijama i antologijskim stihovima. Biste evropskih pesnika bilo bi veoma jednostavno dobiti i uraditi uz pomoć ambasada Rusije, Nemačke, Italije, Poljske, Francuske, Mađarske, Rumunije, Potugalije, Španije i drugih, te bismo tako došli do Puškina, Getea, Petrarke, Mickjeviča, Bodlera, Petefija, Emineskua, Fernanda Pesoe, Lope de Vege i drugih. A iz našeg balkanskog miljea lako bismo postavili i biste Njegoša, Laze, Zmaja, Disa, Dučića, Ujevića, Crnjanskog, Desanke, Antića i drugih. To bi bio poduhvat koji bi, za razliku od jednokratnih projekata nalik peni od sapunice, ostao za sva vremena novim generacijama koje u velikom broju iz svih krajeva i dan-danas pohode, i još bi više pohodile Brankovo Stražilovo kao srpski Parnas.“

Primajući visoku međunarodnu nagradu sa imenom Branka Radičevića, novi laureat Budimir Dubak je pored ostaloga rekao: „Branko je imao poseban odnos prema Crnoj Gori, kao svom prazavičaju. U pjesmi Put opisuje stvaranje svijeta, kad iz Božje vreće ispadoše brda svekolika, / Načini se jedina gomila, / Načini se ona srpska dika, / Dika srpska, Crna Gora mila. Pa nastavlja svoju apoteozu: Crna Goro, ponosito stenje, / Krune srpske ti drago kamenje, / Uspomeno prebeloga danka, / Kog se seća Srbin kao sanka! / … Jera ovde poslije Kosova / Sunce srpsko granulo iznova. Kao što vidimo, kod Branka kontrast između Kosova, gdje je srpska slava ugašena i Crne Gore, u kojoj je granulo iznova na Kosovu srpsko sunce, tako se taj kontrast pokazuje i u Proglasu Beogradskog odbora za prenos Brankovih posmrtnih ostataka, iz Beča na Stražilovo, 1883. godine. U njemu piše: Njeguš je sretniji od Branka, jer njegove kosti počivaju na vrhu ponositog Lovćena, odakle se daleko unaokolo vide srpske zemlje. Branko leži u Beču, daleko od Stražilova, daleko od Fruške gore, vrela poezije njegove. Ali, sreća je promjenljiva. Njegoš se posle smrti sedam puta selio. Grob su mu rušili Austrijanci, Italijani i naši komunisti, da bi ga najzad zatočili u onom crnom zindanu na Lovćenu. Tako najveći srpski pjesnik i mitropolit crnogorski kao sužanj boravi u tamnici, bez krsnog obilježja. A Branko je trideset godina posle smrti dočekao da se vrati na stanište muza, kako naziva Stražilovo u pjesmi Oproštaj od Karlovaca.“

U današnjem svečanom programu učestvovali su horovi Karlovačke gimnazije i Karlovačke bogoslovije „Sveti Arsenije Sremac“, koji su uz dirigentsko vođenje Ivane Punoševac, izveli „Himnu karlovačkih đaka“ i „Srpkinju“ Isidora Bajića. Mlada dramska umetnica Danica Petrović nadahnuto je govorila čuvenu Brankovu pesmu „Ukor“. Operska umetnica Silvia Minea, u klavirskoj pratnji Maje Grujić, otpevala je kompoziciju Stanislava Biničkog „Kad ja viđeh oči tvoje“. U slavu poezije, Sremskih Karlovaca, Stražilova, Branka i novog laureata, nastupili su pesnici Dragoslav Pavlov, Julija Kapornjai, Miloš Janković, Lidija Đogo i drugi. Program je vodila Tatjana Miražić.

Preuzeto sa: banija.rs

Nema komentara

Napišite komentar