Tatjana Sikima: Banija, nebeska đedovina

Mog đeda Peru, od starine prezimenom Lazarev’ća, a po austrougarskom popisu Jasenovčanin, zvali su Šajzin. Taj je špicnamet doneo iz partizana. Kazivala je Starabaka, majka mu, da su ga tako prozvali Nemci kojih je pobio otprilike koliko i Bata Živojinović u nekoliko ključnih glumačkih ostvarenja.

Deda je ranjen kod Prozora u nogu pa nije stigao da lično ispraši svakog kog je naumeo, ali je Prozor morao pasti.

Njegov otac Miloš uputio se, dvadesetih godina prošlog veka, brodom u Ameriku. Preko njujorške luke ušao je u Novi Svet i promenio ime u Mike Jasen. Tako se potpisivao kad su stizala prekookeanska pisma. Na kraju puta je završio u Vankuveru gde je držao mali motel za naše iseljenike koji su svi bili samci. Većina ih se nikad nije vratila. Decu su poslednji put videli u kolevkama, a ženama bi ostala kanadska penzija ili nasledstvo. Tako je i sa njim bilo, ostao je da počiva na Victoria Islandu, a đed Pero je dobio nasledstvo.

Kad su nas devedesetih godina prošlog veka u Kanadskoj ambasadi razbacivali po indijanskim rezervatima i saskačevanskim pustarama, dobri konzul Leo Cooper koji je, vele, namlatio grdnu lovu udarajaći kanadske vize prekodrinskim Srbima, ipak je mene, Miloševu praunuku, poslao za Vankuver. Tako se zatvorio naš krug večnih putnika.

A Petar, tako mu je bilo rođeno ime, bio je kao banijski jablan; tanak, visok, istaknutih jagodica. Babe u selu su bile lude za njim. Stari šarmer je svakoj kupovao rubac za Osmi mart, donosio im iz grada šekera i kave i šampon od koprive. Letele su na tarabe kad bi prošao biciklom i mahale do iznemoglosti. Sećam se kako sam dugo mislila da me sve te babe vole zbog mene.

Rodila ga je Ana, Starabaka, sitna, mala, od sušice i teškog rada pogrbljena. Odškolavala ga je za šumara. U Drugi svetski rat je otišao sa 18 godina. Prodorno plavih očiju, uvek je nosio tamni šešir i sivo odelo i mirisao na Filter Jugoslaviju.

U njegovom ogromnom dvorištu smo vozili bicikle. Radnike sa pilane je dovodio u podne na žganjce sa skorupom, pod lozu, a mi smo trčkarali oko njih.

Svako tele u štali koje je hteo da proda ja sam, normalno, oplakala. Đed bi rekao – neka, Glum’ce, nemoj plakat’. Nije tele čojek, plakaćemo kad umremo.

Pero je imao najmekšu bradu na svetu o koju su se češkali moji dečji obrazi, grleći ga. Letela sam mu u zagrljaj kao izgubljeno lane, u te žuljevite dlanove, u to grubo krilo koje me grlilo kao da sam od stakla.

Seo bi na stepenice i čekao me da dođem sa autobusa. Kraj nogu mu je ležala Indira, crno-bela mačka. Đed je voleo Nesvrstane.

– Glumice, govorio mi je, de ti đedu izrecituj jednu svoju!

A ja sam, đedova Glumica, recitovala i recitovala.

Pesme o bratstvu i jedinstvu, partizanima, Kozari, Sedmoj banijskoj. Stojanku majku Knežopoljku.

Otare đed suze rupčićem iz sakoa pa kaže – deder još jednu!

A ja jopet.

– Pišeš li šta o sebi, Glum’ce?
– Pišem, al’ me sramota da ti kažem.
– Zapiši tu neđe i mene, da me se sjetiš. Ja tvoje djece neću viđet, ali ću ti ih gledat kroz te tvoje oči. Ja sam ti dao te oči, Glum’ce. To na tebi su moje oči.

Iz Perine se kuće odnosilo ko šta je hteo.
Plaćao je samo onaj koji je imao viška.
Sa sebe je skidao ako nije imao ono što je neko tražio.
Odrastao bez oca, bio je otac selu, glava naših porodica, naš um, snaga, onaj koji je uvek znao šta i kako treba.

Umro je davno, u ovom ratu.

Toliko davno da se sećam mirisa Pitralona na njegovom licu, ukusa kupina koje mi je ubrao, hlada vinove loze pod kojom sam mu recitovala i njegovog hrapavog smeha.

– Stander pod banderu, Glum’ce, da vas vidi autobus, đe skakućeš, lane đedovo…

U toj hladnoj banijskoj večeri, dok mu je sneg topio prosedu kosu, sa visoko podignutim šeširom u pozdrav, ostao je stajati moj đed Pero. Heroj svih naših života, junak iz svih ratova, moja riznica nežnosti i stub na kom je podignuta zastava mog života.

-Glum’ce, one će se sve poudavat’ i ćutjeti. Samo se ti nemoj dati, ti si đedova! Kad daš riječ, ne smiješ je pogazit’, jes čula? Moraš uvijek bit’ čojek, uvijek! Kad padneš, moraš ustat’. I kad ti se plače, moraš se smijat’.

I nikad ne smiješ dat na sebe, čuješ li me, Glum’ce?

Čuješ li me, Glumice…

Preuzeto sa: Banija onlajn

Komentari
  • Avatar

    Prelijep opis nasih djedova, nasih Banijaca uvijek cemo ih se sjecati….

    subota, 12. oktobar 2019.

Napišite komentar