Tatjana Sikima: Kaži mi, zašto trešnje?

Kad bih ovako, gledajući unazad preko svega što sam uglavnom silom posla i ponekad vlastitom nakanom pročitala o tom našem nesrećnom ratu, morala sve sabrati u jednu rečenicu, čini mi se, bila bi to baš ova.
Kaži mi, zašto trešnje…
Zapravo, to nije neka obična rečenica, to je pesma, ljubavna, jednostavna, četrnaest redova nečijeg osećaja.
Čulnosti, kaže.

U njoj su i neke moje trešnje, valjda.

Kad je čovek mlad, onako bezobrazno mlad, i kad mu se ove sadašnje godine učine kao daleka starost, za njega vreme stoji.
Čini mu se, mladost je večnost, neprolazna.
Ne oseća umor, ne bruje mu ljudi, ne nose ga kiše, ne leti u sunce kao da je svaki dan nagrada.
Misli, ima vremena.
Snovi su mu veliki, ali želje ograničene neiskustvom.
Ko sa 16 godina razmišlja o tome kako će izgledati kuhinja u kojoj će spremati doručak svojoj deci?
Hoće li slušati istu muziku i šta će mu, godinama kasnije, značiti reči koje tada izgovara, misleći da to što govori ima trajnog smisla?
Ko je onda mislio o tome kom oboru pripada, kom bi jatu izmakao i u koji kavez sleteo, prekrižen ili prekršten u kojoj će crkvi paliti sveću ili sabirati koji je Badnji dan?
Šta nas u životu određuje – prostor u kome su se geni vekovima oblikovali u istovetnost sa onima do nas ili ono što nam je neko negde upisao da je naše?
Šta izdajemo, a šta dobijamo?
Šta ostavljamo, a šta osvajamo?
Ko smo?
I ko bi pomislio da će čovek ikada misliti o trešnjama, ukusima, boji trave i porediti ih sa danas?

U Griniču, onom londonskom, ima drvored japanskih trešanja.
Jednom sam, šetajući sa mojim tada malim sinom, sela na neku klupu, umorna. Ima tome naramak godina, to od kada volim London, a volim ga zbog onih mojih ljudi tamo, sa kojima sam saplela život kao taj cvet – nežno i meko.
U punom cvatu, ružičaste, pravile su hlad na tom suncu za koje kažu da je u Londonu škrto.
A nije, baš nije.
U Londonu, meni, sunce uvek sija žuto i veliko.
Tako to ljubav učini.

Sin je trčkarao stazom, ja sam utonula u misli, u to kasno proleće, i otplovila do japanske trešnje u Aoristu.
Sad mislim, ni ne znam gde je bila.
Možda u onom parku, iza mesta gde mi je tata radio.
Ili možda tamo gde je nekad bio oguljeni tobogan na kom sam, jednog maja, zaboravila školsku kutu, kecelju, pa me mama grdila kad sam došla kući. Tamo je sad veliki bazen, nema tog tobogana, odavno.
Ili tamo, kod vrtića.
Ko zna, negde je bila, jedna ista takva trešnja.
Kaži mi, zašto trešnje…
Lako se naučiti novom životu, mlad.
Prkosna mladost, punih pluća, zgrabi nove adrese, pretumba po sećanju samo uspele fotografije i složi sebi raspored u kome više ne napravi mesta za ono što ne može biti.
I tako protutnji vek.

Jutros, kroz prozor, vidim da preko puta ulice blista u oktobarskom suncu japanska trešnja.
Nisam je dosad ni primetila.
Tako se valjda podvuče linija između onog što smo mislili da će biti i onog što na kraju uvek bude – baš kako treba.

Milan Milišić bio je prva žrtva pucanja na Dubrovnik.
Granata je pala na njegovu kuću i ubila ga.

Milan Milišić je bio pesnik. Rođen i odrastao u Dubrovniku, tragična figura onog što smo nekad zvali Jugoslavija, studij književnosti je završio ovde, u Beogradu.
Dramaturg, književnik, pesnik, svašta je bio Milišić.
Najviše prkosan.
Preveo je Tolkinovog Hobita sa Meri, prvom ženom.
Posle je bio sa Jelenom Trpković, slikarkom, ako me sećanje dobro više služi.
Prevodio je i druge pisce, poeziju, bio gostujući predavač na jednom američkom univerzitetu, član Udruženja književnika Srbije i Društva književnika Hrvatske.
Vanredan dar.
Osuđivan zbog svog Života za slobodu, slobodarskog duha, trubadur, poeta, po mnogo čemu jednistvena pojava u našoj savremenoj književnosti.

Otkud meni Milišić?
Pa njega sam se setila, tamo ispod te japanske trešnje, u tom Londonu. Misleći o onoj mojoj trešnji.
Lutajući po glavi gradom kog odavno ne prepoznajem kao svoj, onim Aoristom, pokušavala sam da nađem, mislima, svoju izgubljenu trešnju.
Je li bila tamo? Ili onamo? Od ove ili one vrste?
Ko se setio da je tamo posadi, u onoj klimi, onim godinama, onim prolećima?
Zašto?
Zašto ne mogu da se setim?
Kojim sam hirurškim rezom sećanja to presekla, odstranila, kao trulo tkivo koje me izjedalo ili kao izraslinu koja ničemu više ne služi, samo smeta?
Ili onako kako se otkidaju bivše ljubavi, ljutnjom?
Ono kad dugo tražimo povrat osećaja u sebi, pa namah otkinemo?
Jesam li trebala ožaliti?
Je li dovoljno otkinuti, samo tako?
Kaži mi, zašto trešnje…to sam, na tren, pomislila.
Tu, u tom Londonu, u kom je Milišić nekoć živeo, nekoliko godina.
Tako su se valjda poklopile misli – i ta trešnja, i taj London, i taj rat, i ta čulnost.
I taj trenutak kad su tih 16 godina, mojih, tako daleko, i kad je Zemlja nastavila da se okreće.

I onda iskrsne, odnekud, Milišić – metafora tog rata i svih tih naših godina.
I sve mi se čini, možda da je mogao da bira, možda bi baš izabrao tako. Da mu život stane tu gde onog što je smatrao svojim svetom više nije bilo. I nema.

* * *
Kaži mi, zašto trešnje?

Veoma te slabo poznajem
veoma nesigurno sudim
o tebi.
Gradovi u kojima obitavaš poprimaju nešto
od tvoje čulnosti.
Krajolici koje u prolazu dopunjuješ…
Grane zatrepere od predosjećanja skorog vjetra…

Ime ti je od velikih kamenih slova
i gledano iskosa liči na tornjeve starih crkvi,
a izgovoreno, ono je svjetlije od lepršavih
golubova zvonjave!

Ulazi noć u moju utrobu, nestrpljiva kao vrisak djeteta.

Što da ti kažem u trenutku kad Zemlja
prestane da se okreće?

Milan Milišić

Preuzeto sa: Banija onlajn

Nema komentara

Napišite komentar