Татјана Сикима: Кажи ми, зашто трешње?

Кад бих овако, гледајући уназад преко свега што сам углавном силом посла и понекад властитом наканом прочитала о том нашем несрећном рату, морала све сабрати у једну реченицу, чини ми се, била би то баш ова.
Кажи ми, зашто трешње…
Заправо, то није нека обична реченица, то је песма, љубавна, једноставна, четрнаест редова нечијег осећаја.
Чулности, каже.

У њој су и неке моје трешње, ваљда.

Кад је човек млад, онако безобразно млад, и кад му се ове садашње године учине као далека старост, за њега време стоји.
Чини му се, младост је вечност, непролазна.
Не осећа умор, не брује му људи, не носе га кише, не лети у сунце као да је сваки дан награда.
Мисли, има времена.
Снови су му велики, али жеље ограничене неискуством.
Ко са 16 година размишља о томе како ће изгледати кухиња у којој ће спремати доручак својој деци?
Хоће ли слушати исту музику и шта ће му, годинама касније, значити речи које тада изговара, мислећи да то што говори има трајног смисла?
Ко је онда мислио о томе ком обору припада, ком би јату измакао и у који кавез слетео, прекрижен или прекрштен у којој ће цркви палити свећу или сабирати који је Бадњи дан?
Шта нас у животу одређује – простор у коме су се гени вековима обликовали у истоветност са онима до нас или оно што нам је неко негде уписао да је наше?
Шта издајемо, а шта добијамо?
Шта остављамо, а шта освајамо?
Ко смо?
И ко би помислио да ће човек икада мислити о трешњама, укусима, боји траве и поредити их са данас?

У Гриничу, оном лондонском, има дрворед јапанских трешања.
Једном сам, шетајући са мојим тада малим сином, села на неку клупу, уморна. Има томе нарамак година, то од када волим Лондон, а волим га због оних мојих људи тамо, са којима сам саплела живот као тај цвет – нежно и меко.
У пуном цвату, ружичасте, правиле су хлад на том сунцу за које кажу да је у Лондону шкрто.
А није, баш није.
У Лондону, мени, сунце увек сија жуто и велико.
Тако то љубав учини.

Син је трчкарао стазом, ја сам утонула у мисли, у то касно пролеће, и отпловила до јапанске трешње у Аористу.
Сад мислим, ни не знам где је била.
Можда у оном парку, иза места где ми је тата радио.
Или можда тамо где је некад био огуљени тобоган на ком сам, једног маја, заборавила школску куту, кецељу, па ме мама грдила кад сам дошла кући. Тамо је сад велики базен, нема тог тобогана, одавно.
Или тамо, код вртића.
Ко зна, негде је била, једна иста таква трешња.
Кажи ми, зашто трешње…
Лако се научити новом животу, млад.
Пркосна младост, пуних плућа, зграби нове адресе, претумба по сећању само успеле фотографије и сложи себи распоред у коме више не направи места за оно што не може бити.
И тако протутњи век.

Јутрос, кроз прозор, видим да преко пута улице блиста у октобарском сунцу јапанска трешња.
Нисам је досад ни приметила.
Тако се ваљда подвуче линија између оног што смо мислили да ће бити и оног што на крају увек буде – баш како треба.

Милан Милишић био је прва жртва пуцања на Дубровник.
Граната је пала на његову кућу и убила га.

Милан Милишић је био песник. Рођен и одрастао у Дубровнику, трагична фигура оног што смо некад звали Југославија, студиј књижевности је завршио овде, у Београду.
Драматург, књижевник, песник, свашта је био Милишић.
Највише пркосан.
Превео је Толкиновог Хобита са Мери, првом женом.
После је био са Јеленом Трпковић, сликарком, ако ме сећање добро више служи.
Преводио је и друге писце, поезију, био гостујући предавач на једном америчком универзитету, члан Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Хрватске.
Ванредан дар.
Осуђиван због свог Живота за слободу, слободарског духа, трубадур, поета, по много чему једниствена појава у нашој савременој књижевности.

Откуд мени Милишић?
Па њега сам се сетила, тамо испод те јапанске трешње, у том Лондону. Мислећи о оној мојој трешњи.
Лутајући по глави градом ког одавно не препознајем као свој, оним Аористом, покушавала сам да нађем, мислима, своју изгубљену трешњу.
Је ли била тамо? Или онамо? Од ове или оне врсте?
Ко се сетио да је тамо посади, у оној клими, оним годинама, оним пролећима?
Зашто?
Зашто не могу да се сетим?
Којим сам хируршким резом сећања то пресекла, одстранила, као труло ткиво које ме изједало или као израслину која ничему више не служи, само смета?
Или онако како се откидају бивше љубави, љутњом?
Оно кад дуго тражимо поврат осећаја у себи, па намах откинемо?
Јесам ли требала ожалити?
Је ли довољно откинути, само тако?
Кажи ми, зашто трешње…то сам, на трен, помислила.
Ту, у том Лондону, у ком је Милишић некоћ живео, неколико година.
Тако су се ваљда поклопиле мисли – и та трешња, и тај Лондон, и тај рат, и та чулност.
И тај тренутак кад су тих 16 година, мојих, тако далеко, и кад је Земља наставила да се окреће.

И онда искрсне, однекуд, Милишић – метафора тог рата и свих тих наших година.
И све ми се чини, можда да је могао да бира, можда би баш изабрао тако. Да му живот стане ту где оног што је сматрао својим светом више није било. И нема.

* * *
Кажи ми, зашто трешње?

Веома те слабо познајем
веома несигурно судим
о теби.
Градови у којима обитаваш попримају нешто
од твоје чулности.
Крајолици које у пролазу допуњујеш…
Гране затрепере од предосјећања скорог вјетра…

Име ти је од великих камених слова
и гледано искоса личи на торњеве старих цркви,
а изговорено, оно је свјетлије од лепршавих
голубова звоњаве!

Улази ноћ у моју утробу, нестрпљива као врисак дјетета.

Што да ти кажем у тренутку кад Земља
престане да се окреће?

Милан Милишић

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар