Татјана Сикима: В.Д. Београђани
Диван јун овог петог новембра.
Док јездим кроз један од жарковачких паркова, у сусрет ми долази дедица од неких 80-ак година, са штапом.
Учини ми се да је мало затетурао.
– Је ли Вам добро, господине?
– Као да ми се мало завртело у глави.
– Хоћете ли да седнете овде на клупу, сешћу мало ја са Вама.
– Дајте Ви мени руку да се на њу ослоним, ту сам ја близу, два-три улаза одавде па ако Вам није тешко да ме отпратите.
– Ма како би ми било тешко, дајте само.
И тако руку под руку шетамо лагано кроз парк непознати деда и ја.
А у парку, као да је пролеће грануло, лете кесе од чипсева, кикрикија и понека стидљива кесетина из лажне Макси производње „еколошке кесе“.
Видите, каже декица, то Вам је та провинција, то они раде.
Ћутим, шта ћу, глумим Београђанку, ипак има штап.
– Они Вам дођу из тих својих, да тако кажем паланки и само разбацују ђубре наоколо. И деца су им иста таква, неваспитана.
– Ма нема то толико баш везе са паланком, више са кућним одгојем.
– Васпитањем, каже декица.
– Васпитањем, исправим се брзо.
Ћутимо, шушти лишће, и с ноге на ногу идемо декица и ја, Београђани.
– И гледајте сад и ове што су раскопали пола парка и наравно у два поподне, шлус. Побегли својим кућама! Све Вам је то нерадничка багра. Дођу у Београд и мисле ово је рај, нико се не хвата посла, само траже леба преко погаче. А ми сад једемо тај вештачки парадајз, због њих.
– А добро, кажем помирљиво, тешка су времена, није лако ни пољопривредницима. Мученички раде, а кад треба да се изнесе на пијацу, продају будзашто.
Мало и отежем, на београдски.
– Некад је ово био град, центар оног света, ако ме разумете, каже деда.
– И сад је метропола, пробам да се додворим.
– Метропола, метропола, само декламујете те неке празне речи, а све лењштина до лењштине.
Застанемо на тренутак, мало се задихао.
– Ако живите са неким, можда би добро било да их позовемо па да сиђу пред Вас испред хаустора.
– Не треба, већ мене Живка чека доле, сад кад дођемо. Живка, Живка. Каже Вам она мени неки дан, ишла би назад на своје, неко јој имање доле оставио. У Куршумлији, знате ли Ви где је Куршумлија?! На своје! Као да ја знам живети мимо Београда. Мене би та провинција и ти провинцијалци у гроб стрпали, не могу ја то да гледам – љут је већ деда.
– А што да не, зеленило, природа, можда би Вам то продужило век, лупим ја.
– Продужило век?! Мислиш, ја сам за умрети? – зацрвени се у лицу.
– Извините, нисам тако мислила, већ само што ми сузе не кренуше.
И опет ногу пред ногу, ћутке.
Да пребацим тему, кажем, ипак ово Жарково има неку своју чар. Близу је града, а некако се човек осећа топло, има ту неку присност.
– Близу града?! Па Жарково је град, ово је Београд!
Ту сам се већ изнервирала, баш ме брига и за штап и што ми све јаче стиска руку.
– Па не знам баш да је град, тамо деведест прве-друге дала бих се заклети да сам још виђала краве како пасу по Жаркову, испалим љуто.
– Е па неће да бидне, ја сам са Кордуна дошао ’62. године и нити једне једине краве није било!!
И у том тренутку погледасмо се.
Ја запрепаштена.
Он љут.
– Шта је, вели он, па ја сам дуже Београђанин него што ти имаш година – моментално се прелази на ти.
Заустих нешто, кад ето Живке, са ехотоном сређеном ладном трајном, млађа добрих 15 година, весела, насмејана.
– Па где си ти, Љубане, досад, жива сам се појела због тебе – широко се насмејала.
Прозборисмо још неку лепу реч нас две и поздрависмо се.
– Ја сам из Хрватске као и Ви, добацих му у одласку, са Баније.
– Јака ствар, вели деда. Такви само смеће разбацују по Београду.
И тако.
Одосмо свако својим путем.
Ми, Београђани, нулто колено.
Текст преузет са: banija.rs
