Tatjana Sikima: V.D. Beograđani

Divan jun ovog petog novembra.
Dok jezdim kroz jedan od žarkovačkih parkova, u susret mi dolazi dedica od nekih 80-ak godina, sa štapom.
Učini mi se da je malo zateturao.

– Je li Vam dobro, gospodine?
– Kao da mi se malo zavrtelo u glavi.
– Hoćete li da sednete ovde na klupu, sešću malo ja sa Vama.
– Dajte Vi meni ruku da se na nju oslonim, tu sam ja blizu, dva-tri ulaza odavde pa ako Vam nije teško da me otpratite.
– Ma kako bi mi bilo teško, dajte samo.

I tako ruku pod ruku šetamo lagano kroz park nepoznati deda i ja.
A u parku, kao da je proleće granulo, lete kese od čipseva, kikrikija i poneka stidljiva kesetina iz lažne Maksi proizvodnje “ekološke kese”.
Vidite, kaže dekica, to Vam je ta provincija, to oni rade.
Ćutim, šta ću, glumim Beograđanku, ipak ima štap.
– Oni Vam dođu iz tih svojih, da tako kažem palanki i samo razbacuju đubre naokolo. I deca su im ista takva, nevaspitana.
– Ma nema to toliko baš veze sa palankom, više sa kućnim odgojem.
– Vaspitanjem, kaže dekica.
– Vaspitanjem, ispravim se brzo.
Ćutimo, šušti lišće, i s noge na nogu idemo dekica i ja, Beograđani.
– I gledajte sad i ove što su raskopali pola parka i naravno u dva popodne, šlus. Pobegli svojim kućama! Sve Vam je to neradnička bagra. Dođu u Beograd i misle ovo je raj, niko se ne hvata posla, samo traže leba preko pogače. A mi sad jedemo taj veštački paradajz, zbog njih.
– A dobro, kažem pomirljivo, teška su vremena, nije lako ni poljoprivrednicima. Mučenički rade, a kad treba da se iznese na pijacu, prodaju budzašto.
Malo i otežem, na beogradski.
– Nekad je ovo bio grad, centar onog sveta, ako me razumete, kaže deda.
– I sad je metropola, probam da se dodvorim.
– Metropola, metropola, samo deklamujete te neke prazne reči, a sve lenjština do lenjštine.
Zastanemo na trenutak, malo se zadihao.
– Ako živite sa nekim, možda bi dobro bilo da ih pozovemo pa da siđu pred Vas ispred haustora.
– Ne treba, već mene Živka čeka dole, sad kad dođemo. Živka, Živka. Kaže Vam ona meni neki dan, išla bi nazad na svoje, neko joj imanje dole ostavio. U Kuršumliji, znate li Vi gde je Kuršumlija?! Na svoje! Kao da ja znam živeti mimo Beograda. Mene bi ta provincija i ti provincijalci u grob strpali, ne mogu ja to da gledam – ljut je već deda.
– A što da ne, zelenilo, priroda, možda bi Vam to produžilo vek, lupim ja.
– Produžilo vek?! Misliš, ja sam za umreti? – zacrveni se u licu.
– Izvinite, nisam tako mislila, već samo što mi suze ne krenuše.
I opet nogu pred nogu, ćutke.

Da prebacim temu, kažem, ipak ovo Žarkovo ima neku svoju čar. Blizu je grada, a nekako se čovek oseća toplo, ima tu neku prisnost.
– Blizu grada?! Pa Žarkovo je grad, ovo je Beograd!
Tu sam se već iznervirala, baš me briga i za štap i što mi sve jače stiska ruku.
– Pa ne znam baš da je grad, tamo devedest prve-druge dala bih se zakleti da sam još viđala krave kako pasu po Žarkovu, ispalim ljuto.
– E pa neće da bidne, ja sam sa Korduna došao ’62. godine i niti jedne jedine krave nije bilo!!

I u tom trenutku pogledasmo se.
Ja zaprepaštena.
On ljut.
– Šta je, veli on, pa ja sam duže Beograđanin nego što ti imaš godina – momentalno se prelazi na ti.
Zaustih nešto, kad eto Živke, sa ehotonom sređenom ladnom trajnom, mlađa dobrih 15 godina, vesela, nasmejana.
– Pa gde si ti, Ljubane, dosad, živa sam se pojela zbog tebe – široko se nasmejala.
Prozborismo još neku lepu reč nas dve i pozdravismo se.

– Ja sam iz Hrvatske kao i Vi, dobacih mu u odlasku, sa Banije.
– Jaka stvar, veli deda. Takvi samo smeće razbacuju po Beogradu.

I tako.
Odosmo svako svojim putem.
Mi, Beograđani, nulto koleno.

Tekst preuzet sa: banija.rs

Nema komentara

Napišite komentar