Tешко је старо стабло пресадити у нову њиву
Да старачки домови знају бити угодно мјесто за „јесен живота“ потврђује дом за старе у новосадском насељу Футог, капацитета 270 мјеста, гдје тренутно борави око 80 корисника из категорије избјеглих и расељених из РСК и БиХ, а непосредно након ратова у бившој Југославији било их је далеко више…
„Немој да бригаш, живот се стара – док буде љубави биће и пара“. Овом пјесмом дочекују су нас чланови хорске секције Дома за старе у Футогу. Ни старост, често удружена са болешћу, не спрjечава их да позно доба живота гледају са оне друге, ведрије стране. Па, чак ни они, који су у избјегличким колонама, 1995.-е стигли до равне Војводине и „највећег села у бившој Југославији“, како се Футог некада звао, а сада само једног од новосадских урбаних насеља…
– Са традицијом од 1964. године, капацитета близу 300 мjеста, тренутно око 8о старих, дакле више од четвртине наших корисника Дома потиче из западних српских крајева, из Републике Српске Крајине, Федерације БиХ, а непосредно на крају рата било их је много више. Тада смо им широм отворили врата, не само квалитетом услуга, него и пристојном цијеном смјештаја – ријечи су Анђе Берановић, управнице Дома, чија је подугачка листа чекања за смјештај.
– Иза мене стоји и добра организација Геронтолошког центра Нови Сад, у чијем саставу послујемо, помоћ Града и Покрајине и надлежних социјалних установа,затим стално запослени љекари, 20-ак медицинских сестара, око 40 његоватељица и више специјализованих простора,тачније четири „дома у Дому“ на чак 18.000 квадрата – наглашава управница Берановић и истиче да људи „са два завичаја“ живе од успомена“ , јер сваки разговор са њима почиње и завршава – темом родног краја… Захваљујући њима, и она зна скоро свако мјесто у Лици, Банији, Кордуну, Далмацији, Славонији, Крајини, и широм Републике Српске и БиХ… Ипак, највећи проблем је деменција и Алцхајмерова болест, па је поред покретних корисника, све више оних који користе „стационарни смјештај“ и повећану медицинску бригу и заштиту…
Иначе, необично је, (пријатно необично), друговати са штићеницима Дома, слушати успомене и приче бескрајне, живу историју нашега народа, која „као да је била јуче“ или посјетити неку од креативних радионица и занимања у којима проводе слободно вријеме. Лијепо је срести и управницу Анђу Берановић, коју немојте тражити у управној канцеларији, она је, углавном, или у пространом парку или у собама са својим корисницима. И сви је знају, воле и поздрављају, и она све их зна и прати њихове проблеме, захтјеве,недоумице, разговара са родбином, дочекује и испраћа… Ова врсна социјална радница и доказани професионалац, у послу социјалне заштите провела је више од двије деценије, од тога на руководном мјесту 15-ак година.
ОД КНИНА ДО ФУТОГА
У овој респектабилној установи социјалне заштите сусрећемо и Рада Кнежевића (1949) из Книна, који је након прогона из Крајине стигао у Војводину и кога су брат, снаја и дјеца прихватили, да би прије 11 година постао члан бројне породице Дома за старе у Футогу… Каже да су услови смјештаја добри и да треба поштовати кућни ред, а највише времена проводи играјујући шах и гледајући ТВ.
Међу бројним земљацима истиче Борислава Новаковића из Крњеуше код Босанског Петровца, од 90 година, са којим свакодневно „чешљају“ Петровац, Бихаћ, Крупу ,Србац, Дрвар, Книн, Грахово…
-Неколико пута сам послије рата одлазио у родни Книн, али сада је овдје моја нова кућа, иако је тешко старо стабло пресадити у нову њиву! Најважније је богатство у души, оно је много веће и значајније од било код материјалног добра – вели старина Кнежевић.
Teкст: Миливоје Бештић
Фото: Зоран Миленовић
