Тужна годишњица ликвидације загребачке породице Зец

Припадници специјалне јединице МУП-а РХ познате под називима “мерчеповци” и “Јесење кише”, којом је командовао Томислав Мерчеп, у Загребу су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца (38), његову супругу Марију (36) и њихову малољетну кћерку Александру (12).

По Мерчеповом наређењу, његов замјеник Миро Бајрамовић наредио је припадницима јединице: Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима. Приликом привођења, увече око 23 сата, испред његове куће у Пољаничкој улици на Трешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бијега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру. Најприје их је одвео у хотел “Панорама”, а одатле на Сљеме гдје их је побио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да њихове лешеве баце у јаму за смеће и потрпају. Неколио дана послије ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат, Златко Месић, и сам припадник МУП-а РХ. Александрина сестра Гордана и брат Душан, успјели су преживјети, јер су се посакривали у кући и тако промакли убицама.

Убрзо по проналаску лешева, ухапшени су припадници Мерчепове јединице – Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Сњежана Живановић, од којих су неки пред истражним судијом признали убиства, али на суђењу је утврђено како пред истражним судијом нису имали адвоката којег су по закону за тако тешко дјело морали имати, па су њихови ранији искази као незаконити изузети из списа, а оптужени ослобођени “у недостатку доказа”.

У мају 2016. године Жупанијски суд у Загребу је неправоснажно осудио Томислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а РХ, стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму, и савјетника у истом министарству, на 5 година и 6 мјесеци затвора, због тога што “није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено”, док је из чињеничног описа пресуде изоставио 20 жртава, за које је такође био оптужен, а за које се, наводно, није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао. Међу убијенима за које је Мерчеп осуђен наведена су и имена Михајла, Марије и Александре Зец. Врховни суд је, пресудом из фебруара 2017, преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на 7 година затвора, коју је, умјесто у затворској ћелији, повремено “издржавао” у елитној бањи Крапинске топлице.

У спомен на страдање дванаестогодишње српске дјевојчице, хрватски редитељ Оливер Фрљић и драматург Марин Блажевић направили су позоришну представу “Александра Зец”, посвећену, како рекоше аутори, сваком дјетету, жртви рата, чија премијера је била 2014. у Ријеци. А 2018. појавио се и документарни филм под називом “Србенка”, такође хрватског аутора Небојше Слијепчевића, који прати припреме и пробе за позоришну представу “Александра Зец”, који се бави темама национализма и ксенофобије, односно проматра утицај хрватског друштва и јавног дискурса на животе првенствено дјеце српске националности, која су рођена у Хрватској годинама након завршетка рата.

У марту 2020. године хрватски Врховни суд донио је одлуку да се осуђени Томислав Мерчеп пусти на условну слободу након издржане три четвртине затворске казне због: знатно погоршаног здравственог стања, раније кривичне неосуђиваности, потпуног придржавања кућног реда и што је дотадашњим издржавањем казне “у цијелости остварена сврха кажњавања”. У новембру исте године медији у региону су објавили да је умро ратни злочинац Томослав Мерчеп у 69 години живота, подсјећајући да је био кандидат на предсједничким изборима 2000. године, а 2015. и ВИП гост на инаугурацији хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић.

Поред ликвидација четверочлане породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, четверочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992, четверочлане породице Радосављевић у Дарувару у фебруару 1992, четверочлане породице Олујић у Церни код Жупање у фебруару 1992., и убиство породице Зец спада у најмонструозније ликвидације породица у рату деведесетих због њихове етничке припадности. Супружници у поменутим породицама биле су мјешовитог српско-хрватског састава, осим породице Радосављевић, у којој су оба супружника били српске националности.

Преузето са: Банија онлајн