У Бачком Јарку одржан 8. скуп Сајковљана

Звичајно удружење Сајковљана организовало је 11. маја 2019. године 8. по реду завичајно дружење у ресторану Троглав, Бачки Јарак.

 

РОСИЋ: НЕМА РАЗЛОГА ДА СЕ СТИДИМО ПАРТИЗАНСКЕ ИСТОРИЈЕ СЕЛА


Према ријечима предсједника овог Удружења Уроша Росића управо у овом мјесту је започело дружење Сајковљана у Србији, јер су ту и најбројнији.

– По повратку из Њемачке прихватио сам се обавезе око Удружења, али под условом да средимо сеоско гробље и рестаурирамо тамошњи партизански споменик. Ово је вријеме у коме се многи иограђују од историје, али је чињеница да је наш крај био партизански. Највећу помоћ у томе имали смо од Мирка Јозића нашег угледног човјека и бизнисмена у Њемачкој који је финансирао рестаурацију споменика- рекао је Росић који је као приложнике навео и Здравка Ињца и Николу Петровића који су прошле године добили захвалнице за уплаћене прилоге.

– Волио бих када би могли обновити некадашњу школу која би могла бити коначиште. Имамо темеље, требало би је покрити и направити неку салу за даће, јер гдје год да живе наши људи на крају вјечну кућу траже у завичају. За такав подухват потребно је 10.000 евра што не би представљао неки проблем да смо сложни, али са нама Србима то није случај – искрено прича Росић који је посебно захвалан људима из завичаја који су прошли више од 500 километара да би били са земљацима у Србији. .
– На овом скупу присутно је 120 људи, али посебно ми је драго што су међу нама житељи Сајковића брачни пар Михајло и Вида Богдан, Милојко и Мица Савић, као и др Коста Пајчин- рекао је Росић уз захвалност Српском колу што је и ове године медијски пропратуио овај скуп.

 

ШУЊКА: ДОК ГОД МОГУ ДА ДОЛАЗИМ БИЋУ РЕДОВАН НА ЗАВИЧАЈНИМ СКУПОВИМА


Домаћин овога скупа био је Никола Шуњка који се потрудио да се трпеза буде пуна разних ђаконија.
– Ово су лијепе обавезе и прилика се дружимо и упознамо – рекао је Шуњка. Овај носталгични Сајковљанин живи у Хановеру највећим дијелом године, али обавезно један дио године проводи у Бачком Јарку и родној груди.

– Мој родни Сајковић, испод Троглава је за мене најљепше мјесто на свијету. Док год будем у могућности да возим и да ходам долазићу на ове наше завичајне скупове – рекао је Шуњка.

 

ИВЕТИЋ: ТУЖАН САМ КАД ВИДИМ ПУСТОШ У НАШЕМ КРАЈУ


Наредни домаћин завичајног скупа Сајковљана је Здравко Иветић. Како нам је рекао поријеклом је из Сајковића које редовно обилази још од ране младости.

– Наш крај је био је пун људи који су се бавили сточарством. Није било домаћина који није имао коње и волове. На жалост данас у нашем крају људи је све мање. Трудим се да ћерку и сина васпитам да поштују завичај и да га обилазе. Веома је важно да се раду Удружења прикључе младе генерације – рекао је Иветић.

На дружењу су као знак признања, али и обавезе подијељене захвалнице Мирославу Шуњки и Дани Росићу с за одржавање гробља у Сајковљанима.

 

ЛИНТА: НАДАМ СЕ ДА ЋЕ МАТИЦА ПОМОЋИ СРПСКИМ ПОВРАТНИЦИМА


Скупу се као гост обратио предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта који је у свом говору истакао да од Министарства спољних послова и од Владе Србије тражи да се питање Срба у Федерацији БиХ и Хрватској дефинише као једно од најважнијих државних националних питања.

– Наше Министарство спољних послова инсистира у Сарајеву да се максимално убрза обнова наших порушених кућа, да се омогући људима накнада штете, да се обнови инфраструктура јер свима су пуна уста људских права, само се говори о Србима као злочинцима, агресорима, а о Бошњацима и Муслиманима као о ослободиоцима и жртвама. Тражимо од наше матице да се максимално ангажује да се стање врати колико је могуће прије рата, да наши људи могу слободно да се врате у своје крајеве, да их обилазе, да им се помогне у решавању бројних имовинских, стечених и других права – поручио је Линта.

 

САЈКОВИЋ – СЕЛО БЕЗ АСФАЛТНОГ ПУТА И ВОДОВОДА


Сајковић је посљедње село на путу Ливно — Босанско Грахово. Припада Граду Ливну и смештено је у подножју Троглава, у Ливањском пољу.

Сајковић је послије Првог свјетског рата имао школу, амбуланту и моторни млин (Банића). Након Другог светског рата остала је само школа, да би и она престала радити, а дјеца су ишла у централну осмогодишњу школу код провског понора.

Приликом колонизације 1945. године, 9 фамилија из овог мјеста одселило се у Војводину.
У акцији „Олуја“, српско становништво привремено је нестало са читавог подручја Ливањског поља. Први повратници појавили су се у другој половини 1998. Међутим, вративши се у спаљена и опустошена села, суочили су се са основним егзистенцијалним проблемима. Село је и данас без асфалтног пута и водовода.

Нема коментара

Напишите коментар