У Београду обиљежене 74 године од пробоја логораша из концентрационог логора Јасеновац
Да се никад не заборави!
Културна заједница Крајине организовала је 22. априла 2019. комеморативни скуп поводом годишњице пробоја логораша из концлогора Јасеновац у просторијама УРВМИ.
Минутом ћутања одана је почаст свим жртвама фашистичког терора током Другог свјетског рата.
Како нам је рекао предсједник КЗК Жељко Кукић жеља им је да ово обиљежавање пређе у традицију.
– То смо им у најмању руку дужни, и далеко више – рекао је Жељко Кукић и у наставку прочитао нешто више о пробоју који се догодио 22. априла 1945. године.
Пробој из логора Јасеновац
Пробој из логора Јасеновац извршило је 22.4.1945. године 600 од преосталих 1.073 логораша заточених у циглани када су схватили да их чека сигурна смрт. Пробој је преживјело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило 147 заточеника у Кожари од којих је преживјело 11 њих. Логораше је у очајнички пробој повео заробљени партизан Анте Бакотић који је у близини капије смртно покошен митраљезом.
Убијало се некотролисано, а притом уништавана је документација. Тако је 22. априла 1945. у Јасеновцу остало свега 1.220 људи. По наређењу управе логора Јасеновац све нове групе заточеника које су довођене у Јасеновац истог часа су одвођене на Саву, убијане и бацане у ријеку. Особље управе логора, стражари, командири били су ангажовани на уништавању архиве циглане, ланчаре, магацина, барака итд. Једни су подметали мине и подизали грађевине у ваздух, други убијали преостале и новопридошле, трећи палили бараке и документације. Усташе су прво пришле ликвидацији женског логора. Посљедња група жена, њих осамдесетак убијена је 21.4.1945. године.
Преосталих 1.073 логораша усташе су затвориле у велику фабричку зграду Циглане чији су прозори и врата били заковани даскама. Усташе су припремале минирање и паљење зграде. У међувремену се међу логорашима пронела вијест шта им усташе спремају. Током ноћи неколико њих се објесило како не би дочекали смрт у рукама усташа. Док су вани одјекивале експлозије десетак се заточеника, међу њима Анте Бакотић, Чедомир Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш и др Петар Крстић одвојило у малу просторију како би се договорили о покушају пробоја из логора. Свима је било јасно да након ликвидације жена њих чека сигурна смрт.
Усвојен је план по којем би се на свака од четири излаза поставило 10 најодлучнијих људи који су наоружани постоларским ножевима, чекићима, летвама, циглама. Истовремено провалити на све капије и бјежати ка излазу из логора. Договорени су састави десета и које ће десетине напасти коју капију. Пробој је требао да почне на знак Анте Бакотића. Источне капије су уз пут према Кошутарици биле немарно притворене док су се усташке страже завукле у бункере и извиднице на логорском зиду. Око 10 часова изјутра на повик Анте Бакотића, „Напријед , другови”, десетине су разбиле капије и прозоре и појуриле напријед ка 150 метара удаљеној капији логора. У том тренутку њих 460 болесних и старих није имало снаге да крене у пробој. Осталих 600 иако физички слаби и исцрпљени патњама у логору, прикупили су снагу, напали усташке стражаре, неколицину задавили рукама и одузели им пушке. Други су зграбили гвоздене предмете или цигле и потрчали према источној логорској капији по путу који води у Кошутарицу. На том путу су морали да прођу простор који се налазио између јужног огранка великог зида и ријеке Саве. На том су терену усташе имале поглед на брисан простор, те су митраљезима косили бјегунце који су трчећи ка слободи падали један за другим. Логораш Миле Ристић је скочио на митраљесца и успио да га задави, потом је легао поред оружја и почео да пуца на усташе. У метежу бијега Едо Шајер пресјекао је телефонске жице.
Од 600 логораша који су учествовали у пробоју, преживјело је само њих 117. Другу групу од око 470 логораша који су осталу у Циглани усташе су наредних дана побили и спалили заједно са логорским објектима.
Пробој из Кожаре
Истог дана, само неколико часова касније, започео је пробој заточеника из Кожаре. Према Егону Бергеру, у Кожари се тада налазило 147 заточеника. Веза између Циглане и Кожаре била је потпуно прекинута, па нису знали за намјере њихових другова. Ипак је група од 40-ак заточеника смислила план пробоја из Кожаре. Формиране су ударне десетине, подијељени задаци за сваку од њих и утврђен правац бијега према пољима иза логора. Почетак пробоја планиран је за 24. април. Међутим, у ноћи са 21. на 22. априла заточеници су чули експлозије и видјели одсјај пламена који је гутао зграде. Група заточеника (Станко Гаћеша, Захид Букуревић, Егон Бергер, Алберт Атијас-Зекић, Ацо Данон, Леон Маестро и рабин Арнолд Баш) договорили су се да пробој изврше раније, односно већ сутра у 20 часова. Инжењер Демајо припремио је екразит, а браћа Мостер отров који је подијељен заточеницима. Десетак је ножева за обраду коже претворено у оружје, а у магацин је сакривен дио алата који је могао да послужи као оружје.
Пробој је започео 22. априла у 20 часова. Након убиства тројице усташких стражара, којима је одузето оружје, прва десетина напала је ножевима стражу на излазној капији логора, а друга усташе код главне капије. Трећа десетина разрезала је жицу на страни логора према пољима и жељезничкој прузи. Четврта десетина обавијестила је остале заточенике о бијегу и потпалила радионице и магацине. Заточеници су бјежали из логора према Сави, низ јасеновачке улице, трчали према пољима и жељезничкој прузи. Усташка потјера за одбјеглим логорашима трајала је читаву ноћ. Једанаест заточеника Кожаре преживјело је пробој.
Дан послије, усташе су почеле да се повлаче према западу, оставивши за собом лешеве и рушевине.
Александар Даон: Увијек ћемо пружити подршку српској заједници
Замјеник предсједника Савеза јеврејских општина Србије Александар Даон је рекао да када човјек помисли на ту недавну заједничку судбину, покуша и да одговори шта је то заједничко и просто непоновљиво и необориво дође до једне заједничке ријечи – страдалништво.
– Током Другог свјетског рата јеврејски живаљ са простора Краљевине Југославије је много страдао, а највише у НДХ. Послије рата на подстицај прије свега Свјетског јеврејског конгреса било је договорено да свако ко зна за неког ко је страдао, да исприча шта зна. Да се напише име, презиме да се зна ко је страдао. Подаци које ми имамо о нашим страдалницима су веома поуздани – рекаоје Александар Даон и додао да су ти подаци често врло супротни ономе што данашња власт у Хрватској говори. Даон је поручио да Јеврејска заједница у Србији иако мала, увијек ће пружити подршку српској заједници.
Александар Балиновић: Ромска заједница нема други дом осим Србије
На Комеморацији је био и предсједник ромске националне мањине Александар Балиновић.
– Роми су много страдали у Другом свјетском рату, били су на страни Србије. Ми смо браћа и сестре и заједно треба да се боримо, јер ромска заједница нема другу државу осим Србије – рекао је Балиновић.
Миодраг Линта: Основати Меморијални центар српских жртава геноцида и усвојити Резолуцију о осуди геноцида у Скупштини Србије
Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, је рекао како се данас догодила историјска сједница која је одржана на његову иницијативу. У питању је 15. сједница Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, на којој је главна тема била обиљежавање 74 године од пробоја посљедњих јасеновачких логораша.
– Наша држава, односно Скупштина Републике Србије још увијек није донијела Резолуцију о осуди геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ. Такође, још увијек као држава нисмо основали Меморијални центар српских жртава геноцида. Позитивна је чињеница да ће на Сајмишту бити основан Центар жртава фашизма, али сматрам да је важно да се оснује Меморијални центар српских жртава геноцида у НДХ – рекао је Линта и додао да можемо да говоримо о проусташкој политици Хрватске, о рехбилитацији усташтва, али ми као држава нисмо урадили неколико ствари.
– Морамо да усвојимо резолуцију о осуди геноцида, да оснујемо Меморијални центар српских жртава геноцида у Србији, поред тога да оснујемо Меморијални центар жртава геноцида у Доњој Градини. Поред тога, уУ Србији немамо улицу која је посвећена јасеновачким жртвама. Ми смо једини страдални народ који нема у Србији споменик посвећен страдалој дјеци, а знамо да је НДХ била јединствена по томе што је имала логоре за дјецу – навео је Линта и подијелио утиске са присутнима о посјети Јасеновцу 12. априла 2019. године у својству предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије.
У питању је комеморација коју су четврту годину заредом организовали, независно од службене комеморације представници ромске, јеврејске и српске заједнице и Савез антифашиста Хрватске.
– Био је то величанствен догађај на коме је било присутно неколико хиљада људи – рекао је Линта и додао како је посјетио музејску поставку која у суштини фабрику смрти Јасеновац приказује као сабирни и радни логор. Линта је истакао да је наведена музејска поставка у функцији потпуног замагљивања и релативизовања оног што се заиста десило у концентариционом логоруЈасеновац.
Он је нагласио да су од 1945. до 1948. остаци фабрике смрти Јасеновац по наређењу тадашњих власти потпуно уклоњени, односно дато је одобрење народу да узимају циглу и други материјал и граде себи куће. Након три године од завршетка рата на мјесту логора остала је само празна ледина гдје је посијана трава и послије изграђен камени цвијет. По ничему не знамо да је то био злогласни логор смрти јединствен у свијету по ритуалном убијању и свирепом мучењу жртава.
Борислав Максимовић: Усташкој идеологији пружили смо отпор 1991.
Представник Предсједништва Републике Српске у Београду Борислав Максимовић је рекао да они дају подршку култури сјећања на жртве, а Јасеновац представља највеће страдање уз геноцид који нам се догодио у НДХ.
– Само јединственим радом и схаватањем колико је та тема битна можемо промијенити ове ствари које сада имамо. Нисмо довољно истражили ни пописали своје жртве, али нисмо их заборавии. Зато смо таквој идеологији пружили отпор 1991. знајући да само једниствено, уз своју државу, уз своју војску може да се спријечи да се овакве ствари, као што је Јасеновац не понављају.
Алек Рачић: Власт из Београда се додворавала Титу
Предсједник Развојне академије Србије која се бави духовним и биолошким очувањем српског народа проф. др Алек Рачић је рекао да постоји много детаља који су спорни нашом грешком.
– То што се десило у Јасеновцу није било толико оспоравано од комунистичке власти као што се прича. Наша власт овдје, српска, је увртjела себи у главу да се на тај начин Титу додворавају. Депеше које су послате овдје од стране ОЗНА 1945. или 1946. године да се лешеви пребацују испод Небојшине куле (лешеви који су Савом плутали из Јасеновца) на Ново гробље. То није Тито потписао, то су овдје наше локалне власти потписале.
Ратко Личина: Посао започет у НДХ, завршен етничким чишћењем
Оно што се догодило 1941. има свој континуитет и наставак у ономе што се догодило 1991. и 1995. године рекао је предсједник Владе РСК у изгнанству Ратко Личина.
– Суштински код нас је добрим дијелом тај посао завршен, у Републици Српској су успјели да се одбране и да очувају државу, нажалост онај посао геноцида на нашем подручју завршен је етничким чишћењем које се неспорно десило на подручју некадашње РСК и на подручју Хрватске – рекао је Личина и додао да је наш задатак да сачувамо сјећање на жртве.
Владо Батножић: Они су дали животе за нас
Од самог настанка Културне заједнице Крајине, како је рекао њен почасни предсједник др Владо Батножић, труде се да упорно и истрајно обиљежавају све заједничке датуме за Србе који су преко Дрине и Дунава.
– Они су дали своје животе за нас који сједимо овдје – рекао је Батножић.
Милка Глушац је читала стихове Јована Дучића.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
