У Бeограду одржан парастос за страдале Србе у Госпићу 1991. године

Дана 14. октобра 2018. године у цркви Св. Оца Николаја у београдском насељу Борча, у организацији Удружења Госпићана „Никола Тесла“ у Београду, одржан је парастос за погинуле Србе у Госпићу у току 1991.године.

Преко 160 људи, највише жена и старијих људи, страдали су тада без икакве кривице, само зато што су били Срби. Највише злочина догодило се 16, 17. и 18.октобра 1991.године, иако су се злочини догађали и прије и послије, па се зато ово обиљежавање одржава обично половином октобра сваке године у Београду, речено је од стране организатора.

Парастосу су присуствовали чланови Удружења Госпићана и породица погинулих, уз служење и опело посљедњег госпићког пароха протојереја Славка Стевановића и протојереја Драгана Васиљевића, старјешине храма.

Протојереј Славко Стевановић одржао је затим пригодну, емотивну бесједу о страдању српског народа у његовој парохији у Госпићу. У питању су људи које је углавном све и познавао.

„Људски је опростити, а једини је Бог тај пред кога ћемо сви изаћи да нам суди. Треба рећи дјеци да су то чиниле усташе, да знамо, да памтимо и не заборавимо шта нам се дешавало и 1941.године и послије педесет година поново, 1991.године. Ја сам своју прву парохију добио у Госпићу у цркви Светог Ђорђа, и био сам тамо од 1981. до 1991.године. Тај период остао ми је у сјећању, поготово од прољећа до јесени када су пале прве српске жртве. Не могу заборавити тај крај, те људе, поносне, достојанствене… Мени је данас и част и дужност да служим овај парастос и да се сјетим свих тих недужних људи који су страдали. Данас нема цркве у Госпићу (која је подигнута 1785.године), срушена је и није обновљена, нема ни крста и не зна се ни да је икад ту и била, а нажалост нема ни повратника у том крају“, објаснио је отац Славко, који је већ 15 година парох у цркви Св.Оца Николаја у Борчи. Отац Славко, како је навео за „Српско коло“, подигао је цркву у Смиљану у Лици, родном мјесту Николе Тесле, која је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу, и у том страдалничком дијелу Лике једино је та црква мјесто, гдје Срби протјерани из ових крајева, могу запалити свијећу за своје најмилије које су изгубили.

Госпић је тих дана био сабластан град, град страве и ужаса, град који је наставио „неславну“ традицију из 1941.године, како је рекао предсједник Главног одбора Удружења пензионера из Хрватске у Београду Миле Рајчевић, који се такође подсјетио тих тешких дана за госпићке Србе.

„Побједа ХДЗ-а у Хрватској изненадила је српски народ који је дотада вјеровао у партију и ЈНА. Госпић је био врло погоднно иплодно тло за обрачун са Србима, будући је у њему било још живих који су учествовали у ликвидацијама Срба 1941. године у Госпићу и околним српским селима. Митинзи хрватских странака јасно су слали пријетеће поруке, да напуштају градове и села и селе се из Хрватске. Српско становништво напуштало је Госпић свакодневно, још од љета 1991.године. Почетком септембра у Госпић се почео враћати народ, претежно Хрвати и неколицина наивних и лаковјерних Срба. Радио Госпић позвао је преко локалне радио– станице да се врате на посао ради обављања редовних активности. Дана 16.октобра 1991.године Тихомир Орешковић је сазвао састанак Кризног стожера на коме се одлучило да ће се ићи на хапшења и ликвидације Срба у Госпићу. То је била Вартоломејска ноћ за Србе у Госпићу. Одмах се приступило хапшењу и извлачењу несрећних Срба из станова, кућа и склоништа… Унесрећене људе возили су смиљанском цестом према Пазаришту. Била је већ мркла ноћ, што су је пробушили фарови војног камиона покривеног церадом у којем су војни полицајци допремали жртве на стратиште, већином старије људе и жене“, испричао је Рајчевић из прве руке, додајући да је већина Срба, који су се вратили у Госпић, завршила у масовним гробницама Госпића и околине, додајући да је једна већа група госпићких Срба, њих 25, већином интелектуалаца, похапшена у Госпићу 16. и 17.октобра 1991.године, одвезена до касарне у Перушићу, затим у Липову главицу код Широке Куле, и тамо су сви стријељани.

„Нико од Госпићана Хрвата није покушао да их заштити, спаси, иако су на одговорним функцијама били све познати људи, са којима су до јуче радили заједно у канцеларијама, становали у истим зградама, ишли заједно у школу… Само 1991.године у Госпићу и околним селима општине Госпић убијен је 161 Србин, од тога 125 цивила и 36 припадника војних формација, 123 мушкарца и 38 жена“, подвукао је Рајчевић.

У име Удружења Госпићана „Никола Тесла“ у Београду, предсједница Скупштине Биљана Ћалић, која је те кобне јесени 1991.године изгубила оца, поручила је на скупу да, четири године колико удружење постоји, настоје да овај датум не занемаре и да ће тако и наставити.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

Нема коментара

Напишите коментар