У Београду одржана прва редовна скупштина Удружења бораца, потомака и поштовалаца крајишких бригада
Крајишке партизанске легенде у једном удружењу
Њихова борба, идеали, одрицања, несебичност – све то и још много тога заискрило је у једном обичном дану када су се у београдској сали Ратних војних инвaлида у Београду окупили још живи, а махом времешни, а како би другачије било, припадници 20 крајишких бригада Народно ослободилачког рата (НОР). Неко би се упитао шта још они хоће „када је њихово прошло“, али онај ко је био тамо зна- има још посла за њих, има још битака које могу да воде јер су се авети прошлости повампириле па се више не признаје као бjелодано ко је био на правој, а ко на кривој страни. Није реч о само протокларним обавезама некадашњих партизана већ о стварним биткама са свима онима који би да искриве историју. Проблем је најбоље дефинисан у једном твиту објављеном ових дана: Занимљиво. Сви они народи, који су на Балкану били са фашистима , данас су миљеници запада!! Е када је тако, ево оних који су у Другом свjетском рату били у зори свог живота спремни да погину за идеале, спремни на борбу са егоизмом старог система, егоизмом који данас влада и који као врховни модел живљења намећу бjелосветски помрачитељи.
Није, дакле, реч само о његовању традиција НОР-а. У програму, који је у скоро пуној сали Ратних војних инвалида Србије код Жељезничке станице у Београду гдjе је 18. новембра одржана 1. редовна скупштина Удружења бораца, потомака и поштовалаца крајишких бригада, изнио генерал Божо Новак наводе се и обавеза обиљежавања славних датума попут 4. jула, али и Церске битке, Неретве и Сутјеске,Сремског фронта, те поштовање војвода Живојина Мишића и Степе Степановића, ЗAВНОБИХ-а и ЗAВНОХ-а као и комеморације страдалима на Бањици и Јајинцима.
Удружење дјелује као регистровано од 9. септембра прошле године, а у току су са отварањем текућег рачуна. НамJера је да се у Управни одбор укључи бар по један из сваке од 20 бригада Крајине. Удружење његује свијетле традиције крајишких пролетерских и ударних бригада и ослободилачких ратова које су Срби водили у 20. вијеку укључујући и 90-те. Представници удружења су 24. марта учествовали на државним протоколима поводом НATO агресије. Промоција крајишког културног наслеђа посебно домицилних општина на којима су бригаде основане није заборављена, а такође и сарадња са сличним удружењима са простора бивше СФРЈ, посебно са секцијом Прве пролетерске дивизије и општинским одборима СУБНОР-а Младеновца, Љига и Ваљева, те Новог Сада, Зрењанина, Кикинде, Челарева и Темерина што су општине гдје живе потомци крајишких бригада. У радно предсједништво изабрани су Рајко Срдић, Божо Новак, Драган Дивјак, Мићо Грубор, а за генералног секретара је изабран Владимир Гајић.
-Добар дио плана и активности произилази из планова и активности градског и републичког одбора СУБНОР-а. Учествовали смо заједно са потомцима учесника ратова од 1912 до 1918 у обиљежавању пробоја Солунског фронта октобра ове године, на манифестацији 75-година од ослобођења Београда, те на манифестацији поводом Дана примирја, рекао је генерал Мићо Грубор у присуству Бранислава Батка Поповића, предсjедника републичког одбора СУБНОР-а.На скупштини су били и ВЕЉКО Жигић из 6. Личке, Никола Радић из 7. Банијске, Мањо Павловић из 8. Кордунашке бригаде, носилац партизанске споменице Марица Грубор и Сека Милошевић из 2.пролетерске дивизије. Поздрављени су потомци народних хероја Османа Карабеговића и Рада Зорић Емка Карабеговић и Миша Зорић. Неки попут Даљевића нису се појавили из објективних разлога.
У удружењу размишљају о објављивању публикација о оним бригадама о којима се досада није писало. Урош Вукобрат је скренуо пажњу на појаву рушења споменика или запуштености тих обиљежја. Обнова је, наравно, дужност државе. Поздрваљено је што је обновљен споменик Марији Бурсаћ на Пркутима, дат је приједлог да се подржи иницијатива СУБНОР-А Београда и Јеврејске општине о ревитализацији споменика који се налазе на територији некадашње НДХ.
Драган Дивјак поријеклом из Лушци Паланке (oпштина Сански Мост) из чије породице су носиоци три партизанске споменице, оцијенио је да смо свједоци бесрамних покушаја западних историчара да се ревидира историја. Он је додао да је битно да Удружење има своје финансије и за тај дио посла предложио Вељка Жигића.
Слободан Ристановић је подсјетио на једну од ратних епизода када су Крajишници избили на ријеку Дрину.
-Пета Kрajишка и 12. Банијска бригада су први ослободиоци Подриња. Када су избили више села Будишића, након што су прегазили воду која је достизала до груди, одушевљени народ их је дочекао хљебом и сољу. На сваком кораку, пред сваком кућом борци су дочекали да их благосиљају и љубе. Предлaжем да се посjете та мјеста, рекао је Ристановић.
На скупу је исказано посебно поштовање генералу Новаку Ђукићу, неправедно оптуженом за терористички акт познат као Тузланска капија. Имали смо привилегију да чујемо лично доајена српског родољубивог пјесништва уврштеног у релевантне светске антологије, Драгана Колунџију који је изрекао једну од својих пјесама.
Мићо Грубор и Љубиша Антић предложили су „да се умjетнички обради“ епизода из ослобађања Београда када је „Ђуран са четом из свог батаљона зашао је за леђа Њемцима на Калемегдану, побио заставу и засвирао трубу означивши тако да је Београд слободан“.
Један од приједлога је био да се евоцирају успомене на „нашег великог“ Бранка Ћопића.
-Ничија ријеч није дjеловала тако мобилизирајуће као његова, истакнуто је. Борo Дрљача је рекао да је из Азербејџана стигла донација од 40.000 евра за обнову Ћопићеве куће .
-То што је дато да се не угаси кућа, ја не знам гдје је. Ићи ћу да видим и провјерим дали је то неко „ћапио“, рекао је Дрљача, синовац Бранка Дрљаче, рођен 1941. године „на Грмечу испод букве“.
-Усташе су ми убиле мајку, имао сам двије и по године. Тада у збјегу, ако заплаче дијете, мајке га одмах привију на сису да не чују душмани. Ја сам бар 100 жена сисао, испричао је Дрљача прије него што је узео микрофон и запевао„Плачи мала плачи“: Чека мала покрај Саве да јој видим очи плаве, чека да јој дођем ја из Београда. Плачи мала плачи, осто сам на Рачи, не дају ми проћи не могу ти доћи.
Крајишници су у Другом светком рату прешли 24.000 километара. На том путу водили су их славни команданти: Славко Родић, Раде Зорић, Јосип Мачар…Још се води борба за одбрану истине о тим дjелима.
-Извојевали смо слободу и право да будемо рођени у свом завичају, причају крајишки партизани они који су снажно, силовито, неустрашиво јуришали у славу.
Има дакле, посла за њих. Они су извор из прве руке, ред људи у одбрани својих светиња који не дају да се изврће историја. А како то може драстично да изгледа показује нам изједначавање Стаљина са Хитлером, окривљавање Србије и Русије за 1. Свjетски рат….
Д. Башовић
Антрфиле
На славном Мачковом камену, 50 метара из првих борбених линија погинула је наша сестра са широких руских степа Дарија Александровна. То мjесто где је она погинула требало би обиљежити и ред би био да се тим поводом контактира руска амбасада у Београду, рекао је извjештачу Српског Kола један од учесника скупштине Удружења.
Aнтрфиле
Наш политички аналитичар Бранко Радун прича ових дана једну анекдоту.
НATO генерал сав окићен медаљама прилази ми и на лошем српском пита: Какав вам је то орден?
Погледах његове медаље па му одговoрих:
Прави. Вриједнији од свих ваших заједно.
Како то мислите, упита ме уз подсмjех.
Одговрих му: Овакав се добија за одбрану отаџбине. Такав ви немате.
(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)
[inpost_fancy thumb_width=“375″ thumb_height=“250″ post_id=“13500″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1511616696275″]
