У Београду одржана расправа о нацрту закона о правима бораца, војних инвалида…
НЕЗАДОВОЉСТВО БОРАЦА РСК: Да ли нам је Србија мајка или маћеха?
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања послије Врања, Лесковца, Крагујевца, Ужица, Сјенице, Краљева, Сомбора, Новог Сада, Зрењанина и Зајечара организовало je у Београду 31. маја 2019. године јавну расправу о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица.
Делегацију Министарства представљали су државни секретар Ненад Нерић, савјетник министра Саша Дујовић, Љиља Васиљевић и Ксенија Петровић.
Њих је у пуној сали Градске управе Града Београда дочекало стотињак бораца, инвалида рада и цивилних инвалида. Са њихове стране у четвoрочасовној, на моменте веома жучној расправи, могло се чути углавном разочарење и незадовољство.
Државни секретар Ненад Нерић изнио је ставове којe су до сада борачке организације писмено достављaле у претходних 10 расправа, док је Саша Дујовић представио Нацрт Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица и након тога услиједила су излагања присутних.
Предсједник Савеза цивилних инвалида рата Србије Славко Ђорђевић је тражио да се не разликују цивилне жртве рата од ратних војних инвалида, јер су „сви од истог непријатеља страдали”.
Милан Попић из Удружења тешких инвалида је рекао да су измјенама Закона смањена права о исплати инвалиднина.
– Министарство више брине о финансирању предсједника разних борачких удружења и удружења инвалида, него о корисницима борачке и инвалидске заштите – рекао је Попић.
Члан ЈСО Ђорђе Бабић био је мишљења да нема сврхе учествовати у расправама и да је потребно донијети нови приједлог Закона.
Представник бораца који су учествовали у акцијама у Метохији Баја Бајић сматра да би требало да на територији Србије буду само четири организације – породице погинулих, ратни војни инвалиди, цивилне жртве рата и борци.
– Кажу ратни војни инвалиди добијају смањење. Не могу да добијем смањење јер за претходних 20 година нисам добио ништа. На фронт нисам ишао да радим, него да браним Србију – рекао је Бајић и додао да се не слаже да се на борачки додатак треба чекати до навршених 65 година.
Јован Тамбурић из Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије рекао је да сва удружења морају да докажу репрезентативност, алудирајући да само борци могу бити чланови Удружења, а не потомци или поштоваоци.
Предсједник Удружења резервних војних старјешина и ветерана Српске Крајине у Србији Коста Новаковић је нагласио да је овај Закон за Србе из Крајине потпуно неприхватљив.
– Нисмо обухваћени у нацрту Закона, за период послије 27. априла 1992. Уопште ми није јасно ко је тај датум одредио када се јасно зна да је ЈНА евакуисана, односно дислоцирана са простора Хрватске, БиХ и Словеније 19.маја 1992. године. Чињеница је да је један број јединица ЈНА дислоциран са простора РСК касније, конкретно 9. Корпус – 1. јула, као и неке морнаричке јединице ратне луке Лора, и Вис. Од десет војски које су настале на простору бивше Југославије, само припадници Српске војске Крајине немају ова права по Закону – рекао је Новаковић и дао приједлог за измјене члана 4.
– Суштина је у томе да се нагласи да је борац вршио војне или друге дужности за војне циљеве и циљеве државне безбједности на подручју под заштитом мировних снага, у вријеме послије 22. априла 1992. године до 10. августа 1995. године, односно за сектор исток до 20. јуна 1996. године – рекао је Коста Новаковић.
Мирко Радаковић из Крајишкoг привредника и Патриотског фронт а је рекао да се као официр стиди што има дупли ратни стаж, а његови борци којима јe био командант немају никакав ратни стаж.
– Ово је закон дискриминације који су припремали нестручни људи. Њиме нећемо обезбиједити моралну вриједност будућих бранилаца наше земље – рекао је Радаковић који је веома жучно ушао у расправу са представницима Министарства.
Представници министраства су у неколико наврата прекидали говорнике, али нису одговарали на питања и на критике. Присутни су се жалили и што је расправа организована на 20. спрату, јер су многи од њих инвалиди. Расправа се одужила, а за то вријеме многи су стајали, што је допринијело још напетијој атмосфери.
Цивилни инвалид рата Бранислав Капетановић био је више од десет пута у Уједињеним нацијама и пренио своја искуства.
– Заступао сам инетересе права и обавеза лица која су повређивана од касетних и противпјешадијских мина. У Уједињеним нацијама смо у више наврата причали како која држава одређује ко је цивилна жртва рата, ратни војни инвалид или мирнодопски инвалид. Ја сам војно лице награђиван за храброст. Објашњење које сам добио од правне службе УН-a је да војна лица не могу никако да буду цивилни инвалиди рата. Војна лица могу бити мирнодопски или ратни војни инвалиди. Сав рад са убојним средствима у рату и миру код војске се класификује као ратни војни ивалид – рекао је Капетановић.
Незадовољан је био и Милан Жунић предсједник Координацијe удружења избјеглих и расејаних у Републици Србији .
– Инетересује нас који су разлози оваквог понашања власти према нама који смо их умногоме допринијели да се домогну фотеља – рекао је Милан Жунић и поменуо рјешење за члан 4.
– Споран је члан 4 којим се ограничава могућност стицања статуса борца. У образложењу експлицитно пише да се ускраћује својство борца онима који су се борили изван Србије, након априла 1992. Не постоји објашњење како су се борци РСК борили изван СРЈ и како СРЈ није била званично у рату – рекао је Жунић и додао да би се са измјеном само двије реченице све промијенило.
– У члану 4 треба додати реченицу да је „борац је лице држављанин Републике Србије које у својству ратног ветерана није остварио права у другој држави насталој на територији државе СФРЈ”. Уз додатак да ова права не могу остварити лица која су били дио непријатељских војних формација – рекао је Жунић.
Борци су се сложили да чак и ако закон призна статус борца послије 1992. године борачки додатак ће ријетко ко моћи остварити јер су претерано строги захтјеви и услови.
Очекује се да се види да ли ће приједлози и критике са јавних расправа бити уврштени у закон. Наредна јавна расправа одржаће се у Нишу.
ШТА СУ ЗАХТЈЕВИ БОРАЦА
Борци су изнијели дугу листу захтјева тражећи прије свега признавање статуса, јединствене евиденције бораца и права на легитимацију. Од државе се тражи да борцима додијели признање у виду националних пензија, медаља, борачког додатка, бесплатног лијечења на ВМА, рефундацију трошкова у приватним установама, бањско лијечење, као и право на бесплатан смјештај у установама социјалне заштите.
Борци су тражили и приоритет у запошљавању у државним установама и јавним предузећима, право на новчану подршку за самозапошљавање, као и уплату доприноса за ратни стаж који се рачуна у двоструком трајању. За послодавца који запосли борца тражено је да се ослободи плаћања принадлежности, али и да се борци не могу прогласити за технолошки вишак.
За дјецу бораца затражено је да имају право на приоритет при упису на школе и факултете. Од локалних самоуправа се очекује да пропишу субвенције за борце, право на плаћену вожњу, право на наљепнице за бесплатно паркирање, право на бесплатне дозволе за пецање, почасно мјесто на државним свечаностима, униформе за учешће на државним свечаностима…
Затражено је и да се страним држављанима учесницима рата на српској страни обезбиједи држављанство Републике Србије.
Међу захтјевима је и ревизија рјешења признатих својстава ратних војних инвалида, као и могућност да се својство ратног војног инвалида може доказати и уз помоћ два квалификована свједока.
Предложено је да се Видовдан прогласи за државни празник и Дан ратних ветерана Србије, а између осталог затражено је право на почасти приликом сахрањивања, право на новчану помоћ породици у случају смрти борца, као и да се формира посебно министарство за борачка питања са министром који би и сам требало да буде именован из редова ратних ветерана.
Наведен је и приједлог да се термин пали борац, замијени термином погинули борац.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
