У Бeoграду одржана свечана сједница поводом 77 година од устанка у Хрватској и БиХ

Поводом обиљежавања 77 година од Устанка у Хрватској и БиХ у Другом свјетском рату, одржана је свечана сједница у Дому Ратних војних инвалида у Београду 28. јула гдје су се окупили борци, потомци и поштоваоци НОР-а 1941/45. године, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Босанске крајине, као и многи други који његују традицију ослободилачких ратова Срба и Србије.

Као званичан почетак Устанка у Хрватској и БиХ слави се 27. јул 1941.године као датум када је почела Народноослободилачка борба, која је 1945. завршена побједом НОВЈ и ослобођењем окупиране Југославије, речено је у уводном дијелу трибине.

Организатор скупа било је Удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, Удружења бораца Кордуна, 8. кордунашке народноослободилачке ударне дивизије, ратова 1990/99 и њихових потомака, удружења Славонија у срцу, 12. Славонске дивизије и удружења бораца Крајишких бригада, као и представника Секције – Одбора Ратне јединице 7. Банијске дивизије. Подршку су дали Град Београд и Секретаријат за социјалну заштиту.

Након што је уводну и поздравну ријеч дала Предсједавајућа Радног тијела Марија Обрадовић, услиједило је интонирање химнe, „Боже правде“ и извођење пјесме, „На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога“, КУД-а „Петрова Гора – Кордун а затим је минутом ћутања одата почаст свим погинулим, несталим и страдалим, не само у НОР-у 1941/45., већ и у свим Ослободилачким ратовима Србије, укључујући и све погинуле, нестале и страдале, у ратовима 1990/99. године.

Марија Обрадовић подсјетила је присутне како је све почело.

„, 1941. десило се оно што историја до тада није записала. Крашке бездани и огромне пећине у Лици као што су Јадовно, Пријебој, Заваље, Бубањ, Кук и још многе мање или више знане „голубњаче“ и „сњежњаче“ постале су масовне гробнице, везаних, маљем ошамућених, закланих, али и недокланих људи. Убијања, мучења и клања вршена су и у разним назови затворима при општинским усташким надлежностима, па и у селима и кућама оних који се позивима нису одазвали да сами дођу на неко од стратишта . За многе Личане нису била довољна упозорења комуниста, па ни комуниста Хрвата, међу којима Марка Орешковића Крнтије, који се већ крајем априла 1941. нашао у неким личким селима и говорио људима да се склањају и за борбу припремају. Његов поклич је био: „Ја сам комуниста и Хрват, а усташе су издајници хрватског народа.“ На том крвавом усташком погрому рађао се и растао безгранични револт, немјерљива одлучност за борбу, за борбу голоруких, борбу за голи живот“, навела је Обрадовић објаснивши да су устанци координирано и готово истовремено избили у Босанској Крајини, Лици, на Кордуну, Банији, Романији, Мајевици и Озрену, у Херцеговини.

„ Устанак је углавном организовала Комунистичка партија Југославије, сем у Херцеговини, гдје су борбе почеле спонтано још јуна 1941. године. 27. јула 1941. године. Устанак у Србу је започео нападом на оружничку станицу усташа и пресецањем комуникација. Група од око 150 устаника је заузела општинску зграду и друге државне објекте, а усташка оружана посада је побјегла пред многобројнијим устаницима. Устанак се проширио по селима Нетека, Суваја, Добросело, Горњи Срб, Осредак, Куновац и Завлака“, рекла је Обрадовић.

О узроцима и посљедицама Народног устанка у Хрватској говорио је генерал у пензији Ђорђе Станић који је подјсетио како је створена Независна држава Хрватска, злочиначка фашистичка држава, а према његовим ријечима била је више фашистичка него Њемачка и Италија.

„Када је дигнут Устанак у Лици је већ било формирано 10 гериличких одреда. Тако су их звали. Слично је било и у Дрвару. Велика сарадња је постојала између Личких и Крајишких одреда, а Дрвар је био центар док је Срб радио у складу с тим. Прва фаза била је егзистенцијална- спашавање живе главе, што значи да никаве везе није било с комунизмом, ни са партизанима нити четницима. Друга фаза била је одбрамбена- бранили су своја села а послије је услиједила офанзивна фаза. То су фазе које су трајале до краја рата“, навео је Станић истичући да је у НОР-у до краја рата било мало Хрвата, а три четвртине чинили су Срби, док у Устанку у Дрвару није учестововао ниједан Хрват.

Генерал у пензији Мићо Грубор подсјетио је на неке значајније чињенице и околности у којима је 1941.године дошло до устанка у Босанској крајини, посебно на стање у Дрвару.

„Није спорно да је устанак почео у Дрвару и да је Дрвар био центар јединственог и херојског отпора читавог народа тог подручја скоро цијело вријеме трајања НОБ-а. Спорна су нека тумачења назови историчара, који тај ентузијазам и јединство народа тумаче само као одговор на усташку страховладу на тим просторима заведену после проглашења НДХ а занемарују дјеловање радничког покрета и КПЈ на тим просторима у претходних 4 и више деценија. Становништво Дрвара и окружења 1941.године од масовнијег уништења у усташким покољима спасило је искључиво дјеловање организације КПЈ. С обзиром на велике успјехе и на опште народно прихватање карактера устанка и на циљеве НОР-а како их је мудро конципирала и у масама експонирала КПЈ, може се разумјети како је на тако релативно географски малом простору до краја 1943.године било могуће формирати чак 20 крајишких бригада“, нагласио је Грубор и поручио да је „недопустиво изједначавати народно-ослободилачки покрет са четничким, односно Равногорским и да је срамотно рехабилитовати издајнике“.

Са ставом генерала Грубора сложио се и 95-годишњи учесник НОР-а Милан Шашић, борац 6.Личке и носилац партизанске споменице.

Дружење, евоцирање успомена и весеље, свих присутних и гостију настављено је после сједнице уз изворне пјесме родног краја и завичаја, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Босанске крајине.