У Београду одржана свечана сједница поводом обиљежавања 76-годишњице формирња личких бригада

У СУБОТУ 25. АВГУСТА 2018. СА ПОЧЕТКОМ У 11:00 ЧАСОВА, У САЛИ (1. спрат) ДОМА РВИ БЕОГРАДА,САВСКИ ТРГ БР. 9.У ПРИСУСТВУ ОД ОКО 100 ПРИСУТНИХ ЧЛАНОВА УДРУЖЕЊА И „ГОСТИЈУ“

Удружење бораца, потомака и поштовалаца НОР- а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије

ОРГАНИЗОВАЛО ЈЕ ЈАВНИ СКУП – СВЕЧАНУ СЕДНИЦУ, ПОВОДОМ СВЕЧАНОГ ОБЕЛЕЖАВАЊА ДАНА ФОРМИРАЊА ЛИЧКИХ БРИГАДА

КАО ДЕО РЕАЛИЗАЦИЈЕ ПРОГРАМА: „Неговањe традиције ослободилачких ратова Србије, првенствено НОР-а 1941/45 и у истом улога и значај 6. и 35. Личке дивизије“, који се реализује уз финансијску подршку града Београда, Секретаријата за социјалну заштиту, за период реализације, април 2018/март2019. године!

– О Удружењу, формирању Бригада, 6. Личкој, НОР-у, али и о потреби очувања и неговања традиције ослободилачких ратова, не само Србије, већ и Срба у целини, првенствено НОР-а 1941/45. године и 6. Личке дивизије, говорили су:

1. МАРИЈА ОБРАДОВИЋ, председник/ца и заступник/ца удружења,
2. ВЕЉКО ЖИГИЋ, заменик председника/це, заступник удружења и одговорно лице за реализацију Програма рада и активности удружења за 2018. годину и
3. МИЛКА Ј. ШОЛАЈА, члан УО удружења, Песник/иња, која је читала своје песме о Лици и Личанима.

– У културно забавном програму учествовали су представници:

1. Мушке певачке групе ЗУГ „ЋИРО“ Личка Калдрма – Дрвар,
2. Мушке певачке групе ЗУГ „Банија“, Београд и
3. Радован Тртица, задужен за озвучење, декорацију и музику!

Поред чланова удружења, наведеној Седници су присуствовали и представник/ци СУБНОР-а Србије,оо СУБНОР-а Савски Венац и 1 пролетерске бригаде, удружења бораца 8 Кордунашке и 7. Банијске дивизије, удружења Крајишких бригада, удружења „21 децембар“ из Вранића, као и представник покрета „ЈУ центар „ТИТО“, али и други представници удружења, Завичајних клубова, Секција ратних јединица.

Пригодни реферат поднео је, ВЕЉКО ЖИГИЋ, у целости, док овом приликом преносимо само део текста истог.

 

ПОЈЕДИНИ ЦИТАТИ КОЈИ ВАЖЕ ЗА СВЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ НОВ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПА ТАКО ВАЖЕ И ЗА СВЕ ТРИ ЛИЧКЕ БРИГАДЕ

1. „Највећи број Личана насељавао је „Личке крајеве“ за вријеме турских освајања, те су под ратном заставом живјели и умирали. То је имало великог значаја у формирању ратничке психологије ових снажних и виталних људи. Ако се прелистају историјски списи о ратовима и револуцијама, види се да је мало њих у којима се неће наћи имена људи са личког крша, почев од турских освајања, Наполеонових ратова, у преласцима на страну Руса на Карпатима и у Галицији, прелаза на страну бољшевика у октобарској револуцији, учешћа у мађарској револуцији Беле Куна, сврставања у ред добровољаца у првом свјетском рату у борби за заједничку државу, па све до шпанског грађанског рата на страни републиканаца. Посматрајући све ове покрете у датим историјским условима, Личани су се увијек налазили на страни прогреса. Ако њихове наде и идеје нису достизале крајње циљеве, они за то нису били криви. Међутим, револуционарне идеје, борбене традиције, слободарски дух, осјећај правде, поштења и радиности, осјећај другарства и уважавања других људи преносили су се са генерације на генерацију и доживјели свој највећи изражај у нашим јединицама у народноослободилачкој борби.“ (Редакцијски одбор Књиге сећања 2. Личке бригаде, 1991. година)

2. »Дуг и тежак ратни пут је превалила Друга личка бригада, дакако као и још многе југословенске бригаде, да би нам домовина била уједињена, слободна и независна. Подастрт блиставим побједама, али мјестимично и горким поразима, тај пут је у цјелости попрскан крвљу и посут костима њених одважних и самопријегорних бораца. На њему је не мало пута издржано на изглед неиздржљиво и савладано на изглед несавладљиво и тиме у суровој ратној пракси доказано да за борце свјесно опређељене и до краја предане своме циљу, спремне на жртве и напоре, нема безизлазних ратних ситуација, па ма колико оне тешке и сложене изгледале«. (Из Монографије Друге личке пролетерске бригаде – аутора Ђорђа Орловића).

3. „Три су основне карактеристике Прве личке бригаде:
– висока борбена свијест и снажан морал бораца, који су од једва писмених, а често и неписмених сељачких момака израстали и израсли у свјесне борце револуције, кадри да освоје и часно понесу пролетерско име;
– више од тога што су били надахнути осјећајима братства и јединства, борци 1. бригаде су се широм наше домовине истински борили да утемеље, развијају и шире такве осјећаје;
– као најстарија бригада у Хрватској, била је расадиште кадрова, који су, доказавши се у борбама те бригаде, успјешно руководили батаљонима, бригадама и дивизијама формираним и у Лици, и у Далмацији, и у Горском котару, Хрватском приморју и Истри, и у Србији, и на Косову и Метохији…

Обично се при истицању квалитета неке наше јединице, спомиње и број народних хероја који су израсли у тој јединици Од око 12.000 бораца 1. личке пролетерске бригаде таква је част запала само двадесетосморицу. Али, ми, који смо били свједоци јунаштвима, људској честитости и поштењу, пролетерској свијести бораца ове бригаде, добро знамо да ће и у народу и код својих другова остати запамћени и многи други што их као истинске хероје представља ова књига. Већ и чињеница да је 1. личка пролетерска бригада међу оним изузетним јединицама нашег рата, које су као цјелине одликоване Орденом народног хероја, потврђује херојске подвиге цјелине и појединаца. (Ђоко Јованић, о књизи Јове Поповића, „Прва Личка бригада“).

3. „За примјерно јунаштво и издржљивост«, писало је у радиограму маршала Југославије Јосипа Броза Тита, »изражавам своју захвалност и признање борцима, официрима и подофицирима и политичким комесарима 6. пролетерске дивизије, ‘Никола Тесла’, на челу са пуковником Ђоком Јованићем. У вишемесечним тешким бојевима и у сјајном војничком походу од Дрвара до Србије, у непрекидним тешким бојевима нарочито у Црној Гориу, синови наше Лике доказали су да су достојни славних традиција својих предака“.

4. »Пролетерске јединице, то везивно ткиво наше ратне стратегије, нису толико стваране из идеолошких колико из прагматичних разлога, сагласно нашим реалностима. Било је важно имати покретну борбену формацију кадру да се туче свуда, изван локалног атара“ – КОЧА ПОПОВИЋ“!

Oво важи за све бригаде, њихове Секције, па и сада и за удружење!

5. Одбор секције бораца Друге личке бригаде у Београду и редакциони одбор Зборника сјећања, за три године рада, обраћали су се више пута преко средстава јавног информисања, дописивањем и личним контактима са молбама да преживјели борци из свих крајева који су били у нашој бригади, напишу своја сјећања. Многи нам се, мислимо неоправдано, нису одазвали. Ту прије свега мислимо на бројне другове, старе борце – Личане, који живе у Лици и Загребу. Нису нам се одазвали наши бројни саборци из Далмације, Приморја и Истре. Нису нам се одазвали борци са подручја Трстеника, Крушевца, Ниша, Сврљига и Књажевца који су били веома бројни у бригади на Сремском фронту. Утолико је, свакако, наша књига мањкавија (Редакцијски одбор, Књиге сећања 2. Личке бригаде).

 

ПРВА ЛИЧКА ПРОЛЕТЕРСКА УДАРНА БРИГАДА

Алтернативни називи:
– Ударна бригада Прве оперативне зоне Хрватске
– Прва народноослободилачка ударна бригада Хрватске
– Прва ударна бригада Шесте личке дивизије
– Прва личка пролетерска НОУ бригада „Марко Орешковић“

Прва личка пролетерска народноослободилачка ударна бригада „Марко Орешковић“ је формирана 8. јула1942. године у селу Тоболићу код Слуња, на Кордуну, као Прва ударна бригада Прве оперативне зоне Хрватске, од личких батаљона „Марко Орешковић“ и „Вуксан Пекиша“, Другог батаљона Првог кордунашког НОП одреда и Ударног батаљона Банијског НОП одреда. Тада је имала нешто преко 1.100 бораца.

Први командант бригаде био је Стеван Опсеница, а политички комесарУрош Крунић, заменик команданта Милутин Караш, заменик политичког комесара Милан Узелац Брицо и оперативни официр Јово Лончар.

Прва личка бригада, ударна и пролетерска, иако је име територијално одређује, није само личка. Лика је у ту бригаду, кад је оснивана, у јуну 1942. године, дала своја два баталјона. У првој фази борбених дејстава 1. бригаде, која је најпре била 1. бригада 1. оперативне зоне, а затим 1. хрватска бригада, до формирања дивизија у Хрватској, од јуна до новембра 1942. године, у њеном саставу су били и по један батљон из Баније и са Кордуна.

У завршним операцијама, после борбе за Ваљево, септембра 1944. године, састав бригаде је готово измењен: најпре добровољци (до децембра 1944.), а затим новомобилисани борци из Србије, чине око 90 процената састава старих личких батаљона – „Марко Орешковић“, „Пекиша Вуксан“, „Божидар Аџија“ и „Матија Губец“, а бригада је имала и Пети батаљон, македонски, „Јане Сандански“. Пре тога је у два наврата имала по пет батаљона – од децембра 1942. до средине маја 1943. Пети митраљески и у пролеће 1944. Пети руски.

Прва личка народноослободилачка ударна бригада, је у другој фази рата преузела име од свог 1. батаљона име славног личког револуционара и јунака Марка Орешковића Крнтије. Деловала је од Карловца до Сиска на северу, од Сења и Карлобага на западу, до Книна на југу. Осигуравала је и Прво и Друго заседанје АВНОЈ-а.

Од 22. новембра 1942. године па до краја рата Прва личка бригада била је у саставу Шесте личке дивизије.У саставу Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ извела је поход од Дрвара до Златибора. Ослобађала је западну Србију, Ваљево и Београд, прва, са 13. пролетерском, прешла је земунски мост 20. октобра 1944. године и кренула на Сремски фронт.

Од почетка офанзиве 5. априла1945. до ослобођења Загреба, 08. маја 1945. године, није имала ни дана одмора.

Током рата у Првој личкој бригади борило се око 12.000 бораца, од којих је преко 2.500 погинуло, а 28 бораца бригаде одликовано је Орденом народног хероја Југославије.19. марта 1944. године Прва личка бригада је проглашена пролетерском.
Поводом тридесетпетогодишњице формирања Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“, 21. новембра1977. године одликована је Орденом народног хероја Југославије.

 

ДРУГА ЛИЧКА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА

Током постојања бригада се користила и другим алтернативним називима:
– Друга бригада Прве оперативне зоне Хрватске,
– Друга ударна бригада НОВ Хрватске и
– Друга бригада Шесте личке дивизије.

Друга личка пролетерска народноослободилачка ударна бригада је формирана 18. августа 1942. године, у Лаудоновом гају код Бунића – Кореница, као Друга бригада Прве оперативне зоне Хрватске, од батаљона из личких партизанских одреда – „Стојан Матић“, „Огњен Прица“, „Мићо Радаковић“ и „Ударног батаљона“, укупне јачине око 1.200 бораца.

Први командант бригаде био је Милан Шакић Мићун, а политички комесарПетар Бабић, Лазар Радаковић, заменик команданта, Богдан Вујовић, заменик политичког комесара и Ђурађ Покрајац, оперативни официр

Новембра 1942. године бригада је ушла у састав Шесте личке дивизије, а 19. марта1944. године је проглашена „пролетерском“.
За заслуге у току Народноослободилачке борбе, одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде и Орденом братства и јединства, а поводом тридесетпетогодишњице формирања Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“, 21. јула1977. године и Орденом народног хероја.

Борбени пут Друге личке бригаде

Одмах после формирања, у сарадњи с по једним батаљоном Првог и Трећег личког партизанског одреда, од 22. до 24. августа, не успешно је нападала усташко-домобранску посаду у Удбини ипретрпела тешке губитке (285 избачених из строја). Наредбом Главног штаба НОВ и ПО Хрватске од 14. септембра1942, добила је назив Друга ударна бригада Хрватске, а од народа и бораца прозвана је Друга личка бригада.

После успешних борби на подручју перушићког котара, у октобру је, по наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, упућена на Кордун. Тада је у њен састав ушла Прва личка омладинска женска чета, јачине 75 омладинки, које су распоређене по јединицама бригаде. У сарадњи с једним батаљоном Четврте кордунашке бригаде, код Полоја је 17. октобра разбила италијански коњички пук и 81. батаљон, због чега ју је похвалио Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Ноћу између 23. и 24. октобра, такође у сарадњи с Четвртом кордунашком бригадом, разбила је усташко-домобранску посаду у Тушиловићу, када је погинуло 55 и заробљено 427 непријатељских војника и заплењена велика количина оружја и муниције,

У току Бихаћке операције, ослободила је више села, а 3. новембра и Личко Петрово Село, где је уништила 31. усташку бојну. Затим је гонила разбијеног непријатеља на север, и учествовала у ослобађању Слуња. Када је, 22. новембра 1942. године, наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ, формирана Шеста личка дивизија, ушла је у њен састав и остала у њој до краја рата. После неуспелог напада на Двор на Уни (26/27. новембра), бригада се у саставу дивизије вратила у Лику, ослободила Ловинац (25. децембра), и заједно с Првом личком ударном бригадом, ноћу 14/15. јануара1943, напала италијанску и четничку посаду у Грачацу. Тада се посебно истакао њен Ударни батаљон, који је успео да се пробије у град, а затим био опкољен у две зграде, из којих је у току дана одбио око 20 јуриша и покушаја италијанских војника и четника да га униште, да би се у јуришу пробио из окружења.

Веома жестоке борбе бригада је водила у Четвртој непријатељској офанзиви на правцима Лички Осик-Бунић и Врховине-Кореница; после разбијања ове офанзиве, на подручју Лике водила је успешне борбе на ширем подручју Госпића, и ноћу 2/3. маја учествовала је у неуспелом нападу на овај град.

По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, упућена је, почетком јуна 1943. године, на простор Книн-Врлика, где је, под командом Штаба Книнског сектора, остала целог лета, и у сарадњи с Десетом крајишком ударном бригадом и Личком партизанским одредом ослободила Кијево (26. јула),

Врлику (5. августа), Маовице и Штиково, и одбила више напада јаких италијанских и четничких снага из Книна. У септембру се вратила у Лику и наставила да делује на комуникацију Доњи Лапац-Грачац, а затим и на подручју између Госпића и Грачаца.
У саставу Шесте личке дивизије кренула је, 12. новембра, за Босну, и до краја године борила се око Травника, Зенице и Шујице против њемачких, усташких и домобранских јединица. Почетком 1944. године, пребачена је у Дрвар, због осигурања Врховног штаба НОВ и ПОЈ и напада на непријатељски саобраћај на путу Бихаћ-Доњи Лапац-Книн. Кад је, 19. марта 1944. године, Шеста личка дивизија добила назив пролетерска, и бригада је постала пролетерска. У Дрварској операцији, маја 1944. упорним обрамбеним борбама бригада је спречавала продор немачких снага од Срба према Дрвару, и борила се на путу Босански Петровац-Дрвар, а затим је учествовала у нападу на Ливно (2/3. јула).

С подручја Гламоча, у саставу Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“, кренула је 20. јула за Србију, у коју је стигла после 43 дана непрекидног марша и борби, нарочито код Немиле, на реци Босни (28/29. јула), на Сутјесци (16. августа) и на Пивској планини (21-25. августа). Иако исцрпљена и бројно знатно ослабљена, дала је значајан допринос у разбијању четника код Ужичке Пожеге, на Јеловој гори и на Маљену, а потом и у ослобођењу Ваљева. Тада су њене проређене редове попунили нови борци из Србије.
У Београдској операцији, октобра 1944. године нападала је од правца југозапада, ослободила Рипањ и избила у Топчидер, одакле је упућена ка Авали, где се истакла у борбама приликом уништења немачке Прве брдске дивизије. После ослобођења Београда, учествовала је у борбама у Срему, одакле је, крајем новембра, враћена у Београд на једномесечни одмор и допуну.

Почетком 1945. године, упућена је на Сремски фронт, где је водила борбе код Нијемаца, Мале Вашице и Илинаца. Учествовала је у пробоју Сремског фронта, а затим у борбама за ослобођење Ђакова, Славонског Брода, на Илови и Чазми, као и за ослобођење Загреба и Ремета. Рат је завршила чишћењем Загребачке горе, у периоду од 11. до 12. маја, од остатака разбијених непријатељских јединица.

 

ТРЕЋА ЛИЧКА ПРОЛЕТЕРСКА БРИГАДА

Алтернативни називи:

– Девета бригада НОВ Хрватске
– Трећа бригада Шесте личке дивизије
– Трећа личка пролетерска бригада

Трећа личка пролетерска удрана бригада формирана је средином септембра 1942. године у Могорићу, као Девета бригада Хрватске, од батаљона „Велебит“, „Бићо Кесић“, „Мирко Штулић“ и „Крбава“, са око 900 бораца. При формирању бригаде, Милан Купрешанин командант, Милан Баста политички комесар, Момчило Новковић, заменик команданта, Јосип Хаделан,заменик политичког комесара и Раде Бубало, оперативни официр.

Од фориања Шесте личке дивизије па до краја рата Трећа личка бригада борила се у саставу ове прослављене формације.
Трећа личка бригада нарочито се прославила за време Десанта на Дрвар, када је 25. маја1944. из Трубара интервенисала у нападнутом Дрвару и омогућила Врховном штабу НОВЈ, страним војним мисијама и осталим институцијама да се безбедно извуку из Дрвара. Том приликом  бригада је у петнаесточасовној борби готово уништила немачки елитни 500 СС ловачки падобрански батаљон.

Поводом тридесетогодишњице, десанта на Дрвар, 25. маја 1974. године, одликована је Орденом народног хероја.

Шта наведене Личке бригаде, а самим тим и 6. Личку дивизију, издваја од свих других јединица НОВ Југославије — Све три бригаде, а самим тим и дивизија, проглашене су ПРОЛЕТЕРСКОМ и све три одликоване ОРДЕНОМ НАРОДНОГ ХЕРОЈА!

 

УКРАТКО О ПРОЛЕТЕРСКИМ БРИГАДАМА, ДИВИЗИЈАМА И ДРУГИМ ЈЕДИНИЦАМА НОВ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Пролетерске бригаде је заједнички назив за посебне јединице које су деловале у оквиру Народноослободилачке војске Југославије у другом свјетском рату. Формиране су у касну јесен 1941. темељем Статута пролетерских бригада које је донио Врховни штаб НОПОЈ. Замишљене су као јединице које, за разлику од тадашњих партизанских одреда, неће бити формиране на територијалном принципу и дјеловати на ограниченом подручју, него дјеловати на цијелом подручју окупиране Југославије.

Израз пролетер је требао означити њихово чврсто идеолошко одређење, односно класну снагу која у складу с марксистичком доктрином о диктатури пролетаријата треба провести социјалистичку револуцију, која је била дио програма КПЈ под чијим је покровитељством основана НОВЈ. Префикс пролетерска је чинио јасну дистанцу од других, буржоаских снага. Коминтерна је марта 1942. године упутила критику југословенским комунистима, тражећи да се избаци име „пролетерска“ испред назива бригаде и да се престане са „сличним лапсусима“ који лију воду на млин непријатељима народа у земљи и у иностранству.

Међутим, касније током самог рата израз пролетер је изгубио своје идеолошко значење, те је умјесто тога постао синоним за најелитније партизанске формације. Тако су назив пролетерска добијале и „обичне“ бригаде које би се посебно истакле у борби.

Списак бригада НОВЈ које су за време НОР-а проглашене ПРОЛЕТЕРСКИМ!

1. пролетерска бригада НОВЈ
2. пролетерска бригада НОВЈ
3. санџачка пролетерска бригада НОВЈ
4. црногорска пролетерска бригада НОВЈ
13. пролетерска бригада Јосип Краш
3. крајишка бригада НОВЈ
1. личка бригада НОВЈ
2. личка бригада НОВЈ
3. личка бригада НОВЈ
1. далматинска бригада НОВЈ
2. далматинска бригада НОВЈ
5. црногорска бригада НОВЈ
6. источно-босанска бригада НОВЈ
12. славонска бригада НОВЈ

Извештај припремио:
ВЕЉКО ЖИГИЋ