У Београду отворен 20. (33.) Крајишки ликовни салон

 

ОВОГОДИШЊИ ЛАУЕРАТИ
КРИСТИНА ПИРКОВИЋ И МИЛОРАД  С. КУРАИЦА

---

Отварању изложбе присуствовао је велики број аутора који су своје идеје приказали на најразноврснијим материјалима и техникама, од мозаика до дигиталне фотографије. На овом скупу, одржаном 5. новембра у Музеју жељезнице у Београду , пред великим бројем посјетилаца, обиљежено је и 30 година од оснивања СКД „Зора“ Книн-Београд и представљен 10. број годишњака „Книнска Крајина“.

Када је 80-их година у Книну, први пут, одржана ова изложба, а касније у истом мјесту још 12, нико није могао претпоставити њен развој. Континуитет ове изложбе на кратко је био прекинут 1995. године, али је неколико година касније она наставила своје трајање, а ове године, Крајишки ликовни салон, обиљежио је вриједан јубилеј – 20 година постојања.

 

ПОРЕД САЛОНА И ТРИ ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ

---

Добродошлицу свим присутнима, у име организатора СКД „Зора“ Книн-Београд, Удружења Срба из Хрватске и Завичајног клуба Книнска Крајина – Београд,  присутним ауторима и посјетиоцима, међу којима је највећи број оних који су деведесетих година или раније, на просторе Србије, дошли из Крајине, пожелио је Данко Перић, један од чланова Организационог одбора.

Перић се осврнуо и на оснивање, одсносно обнављање рада СКД „Зора“ Книн, тачно прије 30 година. Прво друштво основано је 1901. године у Книну и требало је да се бави културом и привредом и да живи од донација. Трајало је до 1915. године, када је у Сињу трагично убијен њен посљедњи предсједник Онисим Поповић. Његова обнова 1989. године  догађала се у једном турбулентном времену, и поред многих репресија ипак је озваничено. Међутим, након ратних догађања и прогона Срба из Крајине, друштво је наставило са радом под садашњим именом СКД „Зора“ Книн – Београд. У оквиру друштва објављено је више од 150 књига и других  издања значајних за истраживање историје Срба у Хрватској.

О раду СКД „Зора“ Книн – Београд, као и о Крајишком ликовном салону,  говорио је и његов предсједник Никола Церовац.

„Захвалио бих се, прије свега, умјетницима који су се одазвали у оволико великом броју, а посебно ме радује да су из корпуса избјеглица из кампа у Крњачи, на овогодишњој изложби учествовале и двије даме из Ирана. Ништа није случајно, па ни њихова појава, јер су оне представнице најбољих са ликовне радионице коју су тамо организовали стални учесници ликовне колоније „Умјетничко братство манастира Крка“ Здравко Мирчета и Зоран Чалија Чарли“, рекао је Церовац, и представио младе умјетнице које је публика наградила великим аплаузом.

„Ми, у Србији, трајемо већ 20 година, а вечерас смо овдје окупили умјетнике који су протеклих година били добитници награда на Крајишком ликовном салону. Ова изложба у Музеју жељезнице, и овом приликом се још једном захваљујемо људима који су нам то омогућили , трајаће до 20. новембра, а очекујемо да ће она бити организована у још неколико градова Србије о чему ћемо се накнадно договорити. Поменуо бих још да, осим ликовне колоније, „Умјетничко братство манастира Крка“ које је протекле двије деценије постојања формирало изузетно значајну збирку од близу 300 умјетничких дјела, да су на овогодишњем салону изложени радови још двије ликовне колоније основане ове године. То су „Умјетничка колонија Лазарица-Далматинско Косово“, на којој су учествовале само даме и „Млин, Грачац –Лика“, гдје је шест академских сликара, поријеклом из Лике, Далмације, Босанске Крајине и Србије,  урадило 12 вриједних експоната“, закључио је своје излагање, Никола Церовац, и позвао све присутне да на сајту „Зоре“ дају своје критике, приједлоге и сугестије, како би у наредном периоду активности у области културе биле још успјешније.

 

КРАЈИШКИ ЛИКОВНИ САЛОН ЈЕ НАШ ПОНОС

---

Присутнима се обратио и Никола Кусовац, историчар умјетности и музејски кустос, ријечима да је ово окупљање ствар срца, ствар душе и ствар поноса нашег народа.

„Ми смо један подвижнички народ.  Народ који се опредјелио према духу, а не према тијелу, ми смо народ који због тога опстаје и траје и тако се једино могу објаснити све ове године у избјеглиштву.  „Зора“ опстаје и траје и оставља трагове. Ти трагови нису за потцјењивање, не додирују они своје врхове, али и не морају. Они свједоче о једној од најбољих врлина српског народа коме је било лакше да створи ново, него да сачува старо.  Стално су нас злотвори тукли, спаљивали, протјеривали, а ми смо на то одговарали тако што смо градили ново и стварали ново. Тај стварајући дух се препознаје  и на овој изложби“, надахнуто је почео свој говор Никола Кусовац.

„Истина је у томе да оно што остављамо за собом није за стидјети се и да имамо сучим пред оним горе изаћи. Сумирао сам прошли вијек који смо претрчали, злосрећни вијек за наш народ. Резултати које смо остварили на духовном пољу су апсолутно велики, а што свијет то неће да види то је њихов проблем. Нажалост, већи је проблем што ми то не видимо. Заболи када одете у неки музеј који се зове савремене умјетности, па видите да најбољих међу нама тамо нема. Нећете тамо наћи ни Томашевића, ни Лазара Возаревића, ни благородног Чачанина Рисима, нећете наћи ни Вујаклију, да не набрајам даље, али ћете наћи Марину Абрамовић, па ето нек се заките њоме. Зато будите пажљиви, промишљајте о себи, о својој прошлости која није рђава, о својим прецима који су нам оставили драгоцјене  ствари у насљеђе којих често пута не да нисмо свјесни, него нисмо склони да их препознамо и да их видимо. Ми имамо иконе, а између иконе и слике разлика је огромна. Испред иконе сте ви, а слика је пред вама. Са сликом се манипулише, са тијелом се манипулише, али ова имена која сам поменуо обогатила су Европу“, закључио је Кусовац, додајући као примјер Пеђу Милосављевића, који је једном рекао да је он најзападнији српски сликар, али не по томе што је узео од Европе, него што је Европи дао.

По завршетку свог говора, Никола Кусовац свечано је прогласио 20. (33.) Крајишки ликовни салон отвореним. Након тога настављено је дружење по кулоарима, коментарисање дјела, разговори о новим ликовним колонијама и наставку већ започетих. Један од домаћина, Никола Церовац позвао је све присутне на пригодну закуску и чашицу пића, ваља се, каже овдашњи народ.

А ко би то могао боље припремити него угоститељи из ресторана „Узелац“ и њихово особље овог пута предвођени Ђоком Допуђом.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ