У Београду промовисана књига Светозара Гвоздића Вељун – Од насељења до исељења

У Великој сали ГО Нови Београд 23. новембра промовисана је књига Светозара Гвоздића – Вељун Од насељења до исељења издавача Удружења бораца Кордуна, Осме кордунашке народноослободилачке ударне дивизије, ратова 1990– 1999. и њихових потомака.

На промоцији су говорили издавач Ђуро Шкаљац, народни посланик Миодраг Линта и аутор Светозар Гвоздић.

Ова књига настала је искључиво из жеље да се сачува попис жртава усташког покоља од 5. до 9. маја 1941. године са простора општине Вељун (Кордун) и сусједних мјеста са чином извршења у Хрватском Благају. Уз поруку аутора за потомке: Памти, не опраштај и не заборављај!

Ђуро Шкаљац је истакао да је Гвоздић уложио велики труд стварајући ову књигу.

– Захвалио бих се Министарству за рад борачка и социјална питања које је препознало значај ове књиге и обезбиједило средства да Гвоздићева књига угледа свјетлост дана.

Народни посланик и Гвоздићев земљак Миодраг Линта истакао је да је Гвоздић успио у свом циљу да прикупи сва имена и презимена жртава усташког геноцида над Србима из Вељуна и околних мјеста.

– За три дана је на најсвирепије начине убијено 560 невиних српских цивила. То је према Светозару први масовни злочин на Кордуну, а четврти у НДХ. Светозар је поименице прикупио драгоцјене податке везано за Србе из Вељуна. Срби су крајем 20. вијека доживјели страдање и прогон са својих вјековних огњишта од стране проусташког режима Фрање Туђмана. Због тога је Светозар урадио списак погинулих, умрлих и несталих у грађанском рату 1991– 1995. године.

Линта се осврнуо и на досадашње активности везане за његовање културе сјећања на геноцид који је почињен над српским народом у злогласној НДХ у Србији.

– Сматрам да је државни и национални интерес да Србија покрене политичку и дипломатску борбу за међународно признање геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Крајњи циљ јесте да што већи број држава потписница Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида и међународне организације у парламентима донесу резолуције којима се масовно и планско уништење Срба од стране усташког режима признаје као геноцид. Кључни предуслови су да Скупштина Србије усвоји Резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, да се оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ који су у свом саставу имао институт, архив, библиотеку, музеј, вјечну ватру, парк мира, централни споменик и низ мањих споменика. Трећа важна ствар јесте да се установи Дан сјећања на геноцид над Србима у НДХ. Мој приједлог јесте да се 10. април прогласи за Дан сјећања на геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској. Главни разлог јесте чињеница да је оснивањем НДХ 10. априла 1941. године започела реализација дуго припреманог Плана истребљења и уништења српског народа.

Аутор, Свезозар Гвоздић каже да је прикупљајући податке о усташком злочину наишао и на остале податке који се односе на житеље општине Вељун (који је од 1941. до 1945. био котар са свим надлежностима).

Податке које је прикупио пописао је поименично по абецедном реду, временској дистанци и врсти догађаја, а садржани су у пописима: солунски добровољци, жртве усташког покоља у Хрватском Благају, умрло од тифуса, зиме и глади, погинули борци партизанске споменице 1941, погинули борци 1941– 1945, колонизовани током 1944, погинули и/или нестали 1991– 1995.

– Сматрам да би било непотпуно само приказати голе пописе, а да се исти не образложе са ширим описом, узроцима и разлозима у вези са самим пописом… Био би то гријех према многобројним славним борцима са овог, релативног малог, кршног и јуначког подручја. Као лице које нема ни историјско и књижевно искуство, покушао сам да у најједноставнијем облику и форми све то предочим читаоцима, свјестан да постоје бољи, можда и ефикаснији начини обраде и самог приказа.

Аутор се захвалио издавачу Ђури Шкаљцу, Министарству за рад, борачка и социјална питања на финансијској подршци, Миодрагу Линти на учећу на промоцији, Завичајном клубу Кордунаша и предсједнику Слободану Шарцу, инжењеру Ради Нишевићу који је направио програм са приказом свих жртава у ФНРЈ уз могућности селекције, уреднику Горану Радомировићу на уложеном труду за завршетак књиге и својој породици на подршци и помоћи.