У Београду сахрањен борац 6. Личке дивизије Миланко Милан Сурла
У четвртак, 14 јуна 2018. године, са почетком у 13:00 часова, на Топчидерском гробљу у Београду, уз присуство преко 200 особа, опростили смо се од МИЛАНКА МИЛАНА СУРЛЕ, саборца, друга, приатеља, комшије и познаника, борца НОР-а и 6. Личке дивизије, као и дугогодишњег „заштитног знака“ Секције, а затим и удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије из Београда!
У име породице, родбине и пријатеља, од Миланка Милана Сурле, пригодним говором се опростила унука МАРТИНА РУДИЋ, у име удружења 6. Личке дивизије, ЂОРЂЕ СТАНИЋ, генерал у пензији, док се, у име ОО СУБНОР-а Савски Венац, од Миланка Милана Сурле опростио, борац 1. пролетерске бригаде и председник ОО Субнор Савски Венац, ЗДЕНКО ДУПЛАНЧИЋ, пуковник у пензији!
Вељко Жигић
Поштовани скупе.
Дозволите ми да на почетку цитирам једног познатог писца који је рекао – “Опасан је то посао изаћи на сопствена врата. Закорачиш на пут и ако не уздржиш своја стопала не знаш куда те могу одвести.”
Наш ћале, деда, Милан, директор, да набројим само нека имена и надимке којима су га звали, је 1941.године закорачио кроз врата свог дома у Губавчевом пољу у Лици у коме је од рођења 1927. године живео у окружењу своје уже и шире породице и од тада је ходао право и усправно.
Бистар, оштроуман и неустрашив, као четрнаестогодишњак приступа партизанском покрету, активно се укључује у борбу против окупатора и кроз ратне године бива изложен свим недаћама и невољама које рат доноси са собом. Глад, хладноћа, неизвесност, одсуство од куће, дуготрајни маршеви, борбе, рањавање, офанзиве, болест, опоравак и онда све испочетка.
Ништа од тога није омело младог борца Милана да истраје на свом путу.
Сурове чињенице да је тешко рањен и да мора да се поново учи да пише, прилагодјавање инвалидитету и новонасталој ситуацији у друштву нису га омеле у његовим још увек тинејџерским годинама и он рат завршава као потпоручник.
1946. доводи родитеље, браћу и сестре у плодну Бачку – некадашње Филипово сада Бачки Грачац али га младалачки и предузетнички дух не напушта и он убрзо након тога поново напушта кућу и одлази у партијску школу у Цриквеници- садашња Хрватска, да настави образовање.
На повратку, Милан бива изабран за управника земљорадничке задруге и са својим саборцима и задругарима одлучно започиње рад на модернизацији и развитку села. Дотле, да је Бачки Грачац у послератним годинама постао прво село у Војводини у коме су све улице имале чврсту подлогу.
У фебруару 1950. Венчава се са младом Машом, девојком из учитељске породице и маја 1951. добијају сина Илију. Или Драгана, како га углавном сви у породици и ван ње зову и знају. Са сигурношћу се може рећи да је долазак сина првенца на свет довео и комедију забуне у Миланов живот.
До тада, Милан је свој живот држао под контролом и он је стоички истрајавао на свом путу али долазак малишана мења његов живот, а прича о збрци око дететовог имена је након открића (негде око његовог поласка у први разред па све до данашњих дана) изазивала салве смеха и доброг расположења.
На другој, овог пута професионалној страни, због забуне (намерне или ненамерне), 1957. године Милан доноси одлуку да се пензионише и повуче из јавног и професионалног живота. И даље пун енергије, та одлука га не држи дуго и он и Маша се 1959. пресељавају у Београд, на Топчидерско Брдо.
1960. Милан се запошљава у трговинском предузећу Дуван као хонорарни продавац и 1963. након 12 година добијају другог сина – Ненада. Планирано или непланирано, пресудите сами.
70-те и 80-те протичу у релативном благостању и добром расположењу, први аутомобил, Милан напредује у предузећу, изградња викенд куће, одласци на море, Личка прела, нова Лада, нова Лада, нова Лада…. Упоран, послован и пун енергије Милан 1978. године бива изабран за Генералног Директора предузећа и са те позиције се и пензионише 1990. У међувремену су пристигли и унуци – Пеђа, Мартина и мало касније Софија. Милан и Маша, никад пензионисани пензионери, дане проводе са унуцима, у викендици, на мору, а Милан се такође упушта у предузетничке воде и 1992. синовима оснива компанију за велетрговину.
Прва половина 1995. доноси нову радост у кућу – рађа се унук Филип, али друга половина задаје тежак ударац када Маша умире након кратке али тешке болести. Било је то у години када су прославили 45 година брака. Милан остаје сам и у тренутку када би се многи у његовим годинама сурвали у животну провалију, он проналази додатну снагу и енергију и сада већ као 68 годишњак се окреће друштвеном раду и Савезу бораца, путујући са својим пријатељима и ратним друговима по просторима бивше Југославије откривајући споменике, спомен собе, обележавајући и отимајући од политичког заборава места и пределе који су били значајни за развитак нове државе Југославије, за коју је тадашња младеж положила многе животе.
1996. године породица се проширује за два нова унука – рађају се близанци Јован и Никола. Сада већ високо-квалификовани деда, Милан проналази време и енергију и за друштвени рад и за унуке, синове и пријатеље. Позната политичка и друштвена превирања на прелому миленијума доносила су промену за променом, понеки пут чешће и брже него што би се мастило осушило на документима али Милан, све време политички активан а истовремено политички коректан и инертан, увек је радио за добробит друштва и оних који су били мање срећни.
Године 2004. млађи син Ненад се сели у Аустралију а Милан, који је од почетка био против те идеје, доноси одлуку да и он мора да види ту земљу коју су направили “робијаши и жене лаког морала” те два пута путује у Мелбурн 2007. и 2009. године. И то 2009. сам, без знања речи енглеског.
Од тада, када се уверио да је на другом крају земаљске кугле све у реду, Миланов живот се наставио својим током – породица, пријатељи, путовање, 20 телефонских позива пре 9 ујутро, јутарњи састанци, вечерњи састанци и тако даље.
И тако је могло да се настави још 100 година.
На жалост, почетком ове године снаја Маца пада у немилост тешке болести која је није пустила из свог загрљаја. Дубоко потрешен, Милан наставља али здравље попушта и ево нас овде сада драги пријатељи, овог усамљеног и тужног четвртка четрнаестог Јуна 2018. године.
Драги Ћале.
Хвала ти за све што си учинио за нас. За све оне тренутке које смо провели заједно, за све разговоре и ручкове, савете и вечере, дочекивања и испраћања. Управљао си бродом свог живота преко многих узбурканих мора а да никаданиси напустио кормило поштења, пожртвовања и истине и на томе смо ти бескрајно захвални.
Твоја енергија је била инспирација не само нама већ и свима који су те познавали, упознали па чак и само срели.Али како су нас некада учили у школи да се “енергија нити губи нити ствара, већ само прелази из облика у облик” зато и ми ОДБИЈАМО да кажемо последњи поздрав.
Ти ћеш увек бити са нама у нашим срцима и мислима и као што је твој отац уобичавао да каже, кад седнемо да “пољудекамо” чуће се оно твоје познато: “Хоћемо ли још по једну.”
ЖИВЕЛИ
