У Београду, служен парастос Стојану Јанковићу, његовим прецима и потомцима
КОГА ЈУНАШТВО УВЕДЕ У НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ,
ОНДА МУ ЈЕ И СЛАВА ВЈЕЧНА
У Храму Светог Ђорђа на Чукарици, 31. августа, једанаести пут за редом, окупили су се поносни потомци ускока из Равних котара и Буковице, и њихови пријатељи, на помену славном јунаку. Парастос Стојану Митровићу Јанковићу и његовим прецима и потомцима, служио је протојереј Витомир Костић, док је домаћин овогодишњег окупљања био др Стеван Вукша, некадашњи угледни љекар и предсједник општине Бенковац.
ПРОТОЈЕРЕЈ ВИТОМИР КОСТИЋ: САЧУВАТИ ВЈЕРУ ПРЕДАКА ЈЕ НАШ НАЈВАЖНИЈИ ЗАДАТАК
Ове године навршава се 322 године од погибије најславнијег српског ускока чије је јунаштво трајно записано на страницама српске историје. И не само историје, него и поезије. А кога јунаштво уведе у народну пјесму, кажу наши стари, онда му је и слава вјечна.
Непосредно по завршетку парастоса, пригодним ријечима, окупљенима се обратио протојереј Витомир Костић, рекавши да је ово једанаесто окупљање поводом парастоса српском јунаку Стојану Јанковићу и његовим прецима и потомцима, који су се борили и положили своје животе за свој народ и за своју отаџбину.
„Добро је да ви, потомци и земљаци Стојана Јанковића, обиљежавате овај дан, јер само смо тако сигурни да ће и Стојан и његови преци и потомци живјети у небеском царству Божијем. Сигуран сам да већина вас много више зна о Стојану Јанковићу од мене, мада сам и сам једно вријеме службовао у крајевима одакле је и овај српски јунак, али сам и доста читао о његовом животу. Зато ми је посебно драго да обраћате пажњу на своје претке, јер само тако можемо да чувамо успомене на њих. Свакодневно можемо да чујемо и видимо да држава Хрватска и њен народ жели да присвоји наше јунаке, научнике и друге познате Србе. Сличан случај имамо и са Стојаном Јанковићем и само на овакав и сличне начине, можемо и морамо свима рећи, ко смо, шта смо и да смо православне вјере. Увијек сам говорио да се не треба никада предавати и да је задатак свих нас да чувамо своју вјеру коју смо добили од наших предака и да је сачувамо до краја вијека и свијета. Морамо мислити и на свој родни крај и надати се да ће наши потомци на исти начин размишљати о томе, мада смо свједоци шта се управо ових дана дешава са српским народом у околини Книна“, рекао је, у својој бесједи, протојереј Костић, наглашавајући да треба да своје волимо и цијенимо, али и да туђе поштујемо.
ДР СТЕВАН ВУКША: „САЧУВАТИ“ СРПСКЕ ВЕЛИКАНЕ И СРПСКУ ИСТОРИЈУ
Након помена, по крајишким обичајима, присутни су се упутили на ручак који су, што је важно напоменути, сами финансирали. Била је то прилика да се још једном подсјетимо на све оно што је чинио Стојан Јанковић, а све је поздравио и домаћин овог окупљања др Стеван Вукша.
„ Прије свега, желим да вас све поздравим и захвалим вам што сте се окупили у оволиком броју. Нисам припремао никакав говор, јер ево окупљамо се по једанаести пут и већина присутних јако добро зна ко је био Стојан Јанковић. Хоћу само да напоменем да је први организатор и домаћин овог нашег окупљања био Срђан Воларевић који, нажалост, ових дана није у Београду, али вас све поздравља. Ипак, морам истаћи да мене као човјека забрињава начин на који се ми Срби односимо према својој историји. Мени је такође жао што покушавају да нам неки други краду и Јанковић Стојана, Николу Теслу и друге угледне Србе, а наша званична историографија и званична политика преко тога ћутке прелазе“, рекао је др Вукша, показујући карту коју је Шафарик направио 1842. године, са становништвом тадашње Аустроугарске, која је обухватала и западне српске земље са укупно два и по милиона становника.
„Посебно напомињем због тога што ми на ово заборављамо и што једноставно наши пријатељи са запада фантастично користе сваку могућност да нас потискују према истоку. То није од јуче, као и све ово што се данас дешава на овом простору“, закључио је др Вукша, наглашавајући да се српска историографија и држава Србија морају много више бавити овом проблематиком.
Поред др Вукше присутнима су се обратили и Саво Штрбац, Обрад Зелић, Момчило Суботић, Живко Бабић, Србољуб Зорица и Миодраг Линта. На крају званичног дијела, за домаћина наредног окупљања, изабран је Србољуб Зорица, а кроз двије године Живко Бабић.
ЈАНКОВИЋ СТОЈАН И ЊЕГОВИ ПОТОМЦИ
Стојан Митровић Јанковић (1635-1687), у српској народној пјесми чешће изговаран као Јанковић Стојан, био је управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповједник тврђаве Островице. Прославио се као вођа далматинских Срба против Отоманског царства. Борио се у Кандијском рату (1645 -1669.) вођеном између Млетачке републике и Турске за оток Кандију (Крит), као и у Морејском рату (1683-1669), вођеном за Мореју (полуострво Пелопонез у Грчкој). У фебруару 1666. заробљен је на ријеци Зрмањи у борби против Турака, након чега је одведен у Цариград, одакле је успио да се ослободи након 14 мјесеци ропства. За војне заслуге и показану храброст у овим ратовима и каснијим биткама, Млетачка република је Стојана Јанковића 1670. године, одликовала Орденом витеза Светог Марка и именовала за каваљера (витеза) Светог Марка додјеливши му посједе од преко 100 хектара винограда и ливада и дворац Јусуф-аге Тунића, касније, у народу познатији као „Кула Јанковића“. Стојан Јанковић је опјеван у народним епским пјесмама, а пјесма „Женидба Стојана Јанковића“, надахнула је француског пјесника Ламартинеа да напише пјесму „Пад анђела“. Погинуо је 23. августа 1687. године током напада на Дувно.
Стојан Јанковић имао је два брата и једну сестру. Млађи брат Илија Јанковић борио се против Турака, а млетачка власт није успјела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се у време мира и нападао је турску територију. У јесен 1683. покренуо је велик устанак против Турака у Далмацији након турског пораза код Беча. Предводећи своје чете учествује у походима на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године.
Други, најмлађи брат Стојана Јанковића, Завиша Јанковић (1649—1702), сердар, каваљер Св. Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, водио је ратне походе у Лику и Босну и доводио досељенике у Далмацију. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен. Био је у вези са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Имао је велико имање, млинове, куће и дућане, а пред крај живота купио је пола острва Олиба. Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понио име Митровића и њихове титуле, пошто није остало више мушког потомства од браће Јанковић-Митровић. Линија Јанковић – Деде наставила је мушко потомство до Илије Деде Јанковића (1818—1874), чија се кћерка Олга удала за Владимира Десницу па су Деснице наслиједиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице је Урош Десница, одликован витештвом (каваљерством), сенатор. Био је члан Српске странке у Далмацији, а са Фани Луковић из породице Луковића из Прчња, добио је сина Владана Десницу, касније познатог књижевника.
