У Цетини свега има само је народа мало
Општина Цивљане се, када се ради о броју становника, убраја међу најмање општине у Хрватској, али и једну од четири у Далмацији са већински српским становништвом. Једна од њених предности јесте могућност запослења и самозапослења, али ни то није довољно да се људи одлуче на повратак.
Село Цетина, најнасељеније место у саставу општине Цивљане, и поред свих природних лепота и потенцијала којима обилује, данас је већином пусто. Красе га, како кажу наши домаћини, људи ведрог духа на све отпорни и јединствени природни бисери, али је и поред тога мало оних који се Цетини враћају да би ту живели.
Налази се седам километара североисточно од града Врлике и исто толико од седишта саме општине, огрнуто обронцима планинске лепотице Динаре и на смарагдном извору реке чије име носи. У време пописа становништва, пре рата, 1991. године, Цетина је имала 853 становника, двадесет година касније мање од две стотине, док их је данас и од тог броја знатно мање.
– Велико је ово и лепо село. Некада је било јако богато док је данас, на жалост, полупусто, полуразрушено, али је и поред свих недаћа које су га задесиле кроз историју остало некако ведро. Пре неких пола године ја сам задужио овај крај у саставу врличке парохије, дакле и село Цетину које опслужујем, и оно што ме радује кад дођем код ових људи јесте тај ведар дух, тај осмех, та срдачна добродошлица и увек права реч којом човека утеше, охрабре. Углавном се ради о људима треће старосне доби, али сваки сусрет и разговор с њима је једно драгоцено искуство, колико год да је тешко. Село је након рата осиромашено знатно, бројчано и у сваком смислу, али није изгубило ту своју лепоту – упознаје нас са Цетином протосинђел Јован (Ковачевић) сабрат манастира Драговић.
Село Цетина налази се испод саме планине Динаре са једне, Козјака и Свилаје са друге стране а у самом селу, поред мноштва других извора питке воде, налази се и оно смарагдно врело које носи име села и реке која кроз њега протиче. Гротло врела Цетина спушта се под саму планину а дубина његовог окна је око стотину и тридесет метара, мада до крајње дубине, још увек, није нико стигао.
Сви извори обилују чистом, питком водом и непроцењиво су природно богатство за читав цетински крај. Ипак, и поред природних ресурса и могућности које нуде, Цетина је данас готово пуста.
– На жалост, последице рата који је задесио овај крај и данас су видљиве. Основни извор прихода, па негде и најсигурнији за овакве крајеве су пољопривреда и сточарство. За велику већину људи који су пре две деценије отишли, те две делатности нису и најприхватљивије. Не могу рећи да нема и других фактора који не иду на руку народу који овде живи, али мислим да је то примарни разлог због којег се народ више не враћа. Овдашње становништво расуто је по целом свету, а како је овај народ одрастао горштачки, отпоран на све, ти људи су се већином добро снашли тамо где су данас. Услови су овде кроз генерације сурови и за моге се одлука о повратку граничи истовремено са храброшћу и лудошћу. Они који су доспели у неке земље, крајеве, где се, уз неупоредиво мање муке, може пристојно живети, негде је и разумљиво што се не враћају, но ни они нису заборавили свој крај, а то је оно што нас све теши. Обнављају куће, доводе децу у време празника, и бар у том летњем периоду Далмација оживи. Оно што нам је јако важно јесте да своју децу уче ко су, одакле потичу, где су им корени, а томе и сам могу посведочити јер лети реке људи долазећи овде, долазе и у наш манастир Драговић. Данашње стање је тако, а како ће бити у будућности то сам Бог зна – искрено ће отац Јован.
Живот овде није немогућ, али треба се одважити
Но, и поред тога што их је мало, лепих и позитивних примера млађих повратника ипак има. Све оно што је и њима нуђено у „белом свету“, све могућности које су имали,без превише размишљања, мењали су за прилику да живот граде управо на својој дедовини. Угледавши се на једног таквог, истим путем кренуо је и његов пријатељ, а помажући једни другима увек је, сваком, неупоредиво лакше.
– Прво смо имали пример једног заиста младог човека који је живио и радио у Италији, имао добар посао и солидна примања за данашње прилике који је, стекавши нешто уштеђевине, обновио овде кућу, купио неопходну технику за почетак и набавио стоку. Данас тај човек има неколико стотина грла оваца, нешто крава, и за исти труд живи боље него што је живео у Италији. Није немогуће али се треба одважити, а ни то није лако. Знам да су њему, када је одлучио да напусти Италију, прво колеге и пријатељи говорили да је луд. По угледу на њега, потом се вратио и један његов добар пријатељ са супругом, који је недавно добио близанце, два жива и здрава дечака. Они су уједно и прави пример пријатељства и те љубави која сваком човеку треба. Нису један другог гледали као сметњу и конкуренцију, већ је овај први гледао да му помогне у сваком погледу; материјално, физички, техником, да би „стао на своје ноге“ и не да би човек сам живео добро, већ са другом и пријатељом срећније и задовољније. Таквих примера нама треба, тако би свима било лакше и боље а Богу угодније – наводи отац Јован.
Има још таквих примера у Далмацији а за сваки од њих је, каже, увек пресудна та љубав према родном крају. Како је и сам Далматинац, увек истиче како су људи из ових далматинских крајева, макар били само рођени овде, неким нераскидивим, необично јаким везама повезани са својим крајем. Гени предака, истиче, увек определе човека, вежу га и увек враћају тамо одакле је потекао кад-тад. И то што децу, рођену у далеким земљама, доводе да буду крштени у свом селу опет је довољно, сматра.
Кроз историју гледано, уз све недаће које су је пратиле, Далмација никада није била пуста. Власти су се смењивале али народи остајали и опстајали, о чему данас сведоче и вековни храмови, цркве , али за сваки повратак потребна је одлучност и спремност на тешке изазове, нарочито данас.
– Онај ко жели да се врати мора бити спреман на борбу, не ону оружану већ духовну која је још тежа. Сваки избор има и своје предности и недостатке. Велики градови и друге државе нуде вам већу могућност при запослењу, избору посла, школовању деце и сличним стварима, док овде тих могућности има мање. Тешко је бити православни Србин, али је зато и изазов негде већи, човек овде има неки свој мир, има ту природу, могућност неког здравијег живота. Деца која овде одрастају, имају искуство које њихови вршњаци немају и мислим да одрастају у чвршће, квалитетније људе, који ће се сутра лакше носити са свим животним недаћама ма где отишли за школом, послом. Људима старијим, који су се вратили, живели скромно или сиромашно, не треба много да буду задовољни. Њима најчешће треба да их неко саслуша, само топла реч, „чашица разговора“ и они су задовољни, а та скромност у тешким условима је опет велики благослов. Зато, оно што увек понављам, неопходно је да људи обнављају своје куће, имања, своју дедовину коју им нико не може отети како би, једнога дана, макар на кратко имали где доћи и осетити све ово о чему причам – закључује отац Јован.
Има ли ишта драже од оне земље на којој си створен?
Свака његова изговорена реч може се препознати у сваком од људи које ћете срести у Цетини. Не воле они да се експонирају, да причају како би то негде било приказано, али за сваки разговор мимо тога увек су више него срдачни, добри домаћини.
Једна од таквих, у осамдесет и трећој години живота, Јока Четник, памти она боља времена иако о њима невољко прича. Њених троје деце данас је у три државе, али она и њен супруг нигде нису желели него у Цетину.
– Све су ово некада оранице биле. Сваки комадић своје земље људи су орали на коњима, воловима, али није смело бити необрађено. Сваког жита је овде било, на хиљаде грла стоке, нема тога чега у Цетини није било. Школа је била пуна деце, ђака, кућа свака и да не говорим, а све је то данас другачије – кратко ће Јока.
Када је неко упита шта је то њу вукло да се ипак врати, узевши у обзир да су јој деца на три стране света, да би јој код неког од њих, вероватно и лакше и боље било, Јока са чуђењем даје одговор. Онај одговор који уједно насмеје али и посрами онога ко се усуди питати је тако нешто.
– Сад ме стварно чудиш, сад ме стварно изненађујеш што ме питаш тако нешто. Па, има ли ишта драже од оне земље на којој си створен, где си се родио? Па људи пред смрт долазе из Аустралије да се сахране на својој земљи, а ја да идем у туђи свет. Имају моји кућу у Бановцима, у Србији, али сам ја била тамо само недељу дана. Идем ја у кућу своју, у Цетину своју, идем крај свог цетинског врела, ту где је био мој најлепши живот. Имам ја и своју гробницу код Светога Спаса, па ћу одавде право ту, нигде даље. Деца ми долазе, дођу и унучад, и ја овде имам све што ми треба. Тешко ми је само што је све пусто, празно, младости нема као некада – каже Јока, не желећи да се упушта у шире разговоре.
Каже Јока, слободна је ово земља, и има места за свакога, а оно што нам преноси свако може схватити као искрену поуку: „Једно је Сунце, један је Бог, а сваки човек има по десет прстију на рукама па ни један једнак није“.
И није, морасмо се сложити са Јоком, као што ни погледи на живот код људи нису исти. Онај ко хоће, увек нађе начин, ко неће – нађе изговор, то смо једино могли закључити из онога што нам је рекао и сам начелник општине Цивљане Петар Преочанин.
– Сваки човек који се у нашу општину вратио имао је какву-такву прилику да се запосли. Ми тренутно имамо проблем да требамо запослити једног ватрогасца у ДВД-у, а немамо овде човека којем треба посао и морамо га наћи из неког другог места. Лично не бих никог звао и приморавао га да се врати, нудећи му посао, јер човек то мора сам желети, мора сам бити упоран у потрази за послом и спреман да ради. У Цетини имамо пунионицу воде „Цетина“ која запошљава одређени број људи, ту су јавни радови, различити конкурси на које се можемо пријављивати, а то је све ограничено ако немате оног ко хоће радити. Кроз општину покушавамо помоћи људима који имају децу, за свако рођено дете одмах се уплаћује пет хиљада куна, и све је то можда мало, али увек се може наћи начин и да буде више и боље. Овде сада имамо двадесетак деце, а не ни једно, како то новинари често знају написати када пишу о Цетини. Свега је некада било више, али сада ситуација није таква само овде него и широм државе и у већим градовима, општинама. Онај ко је упоран, ко жели да се труди и ради, тај ће сигурно успети – каже начелник Преочанин.
Широко Цетинско поље, бројни извори питке воде и два православна храма Светог Спаса о којима смо у неколико наврата већ писали, и даље чекају оно што је најпотребније да све поново оживи, а то су људи, они који сваки овај комадић земље осјећају својим, спремни на жртву и одрицање, што је Далматинцима увек и било својствено.
Преузето са: srbi.hr
Извор: Васка Радуловић
