У организацији Милене Чанковић, одржана 3. Смотра народног крајишког стваралаштва

 

ГУКНИТЕ, НА БАНСТОЛУ, ПРИЈАТЕЉИ МИЛИ

---

Пјесници, писци, пјевачи, музичари, и сви они којима је у души чување традиције крајишких обичаја, окупили су се у ресторану „Завичај“ на Банстолу, преко пута Храма Благе Марије, како би свако од њих, на себи својствен начин, испољио љубав према родном крају. Окупили су се Крајишници са разних страна, од Црне Горе, до Републике Српске и на своју, али и радост пуне сале, још једном подсјетили својом игром, пјесмом и ријечју, да завичај још увијек живи у њима.

 

ЈОШ ДА НАМ ЈЕ МЛАДИХ ВИШЕ

---

Скуп је, на самом почетку, благословио протонамјесник Синиша Хрвачевић, који ће сигурно остати упамћен као први старјешина прелијепог храма који доминира овим крајем у подножју Фрушке Горе.

„Прије свега, захвалио бих се, нашој сестри Милени, која ме позвала на овај скуп, да будем дио овог програма. Нисам спремао неке велике говоре, али желим да истакнем да ми је драго видјети оволики број окупљених, али ми је само једно жао. Бићу искрен, жао ми је што нам нема више омладине, јер они треба да све ово виде и да уче, како би сутра то пренијели својој дјеци. Ако то не учине, наша дјеца неће знати своје обичаје, неће их имати ко више проносити и то је велики хендикеп читавог српског народа и нажалост, горка истина“, рекао је, у својој бесједи, отац Синиша, и мада није било по програму говорио је стихове своје пјесме посвећене новој цркви на Банстолу.

Милан Крковић Кркан надахнуто водећи овај програм, како то обичај налаже, најприје је поздравио домаћина скупа Милену Чанковић, ортодоксну Личанку, како је рекао, и позвао је да се обрати присутнима.

„Надовезала бих се на ријечи оца Синише јер нам недостаје културних догађања, везаних за наш крај, као и оних млађих који би те наше обичаје пренијели на нова покољења. Драго ми је што има оволико учесника, јер ми смо умјетници ипак „посебне веле“, зато што своју душу оголимо. Било то у сликама, прози, поезији, испољавајући то у одређеним тренуцима надахнућа и инспирације. Ми смо данас чувари Крајине и износимо оно што знамо и умијемо, а ви, што нас слушате, дајете нам подршку да то што радимо вриједи и јако сам вам захвална на томе“, рекла је, између осталог, Милена Чанковић наглашавајући да је ово трећи пут како се истим поводом овдје, на Банстолу, одржава ова смотра.

Због породичних обавеза није била у прилици да се појави и Жељка Цвјетковић, Грачанка са тренутним пребивалиштем у Суботици, али је топло поздравила скуп и пожељела успјешно дружење. Написала је пјесму „Мостови пријатељства“ чији стихови, како је навела Милена Чанковић која их је говорила, одговарају баш овој вечери.  У наставку програма представило се КУД „Кордун“ из Инђије, које има широк спектар својих активности, а чији извођачи широм Србије добијају награде и велике аплаузе. На Банстолу су се представили приказом обичаја на Кордуну под називом: „Ко урека у пркно утека“.

 

НЕМОЈТЕ НАС СВРСТАВАТИ

---

Затим су се као на траци смјењивали извођачи програма. Међу првима пјесник Милан Љубојевић један од оних код кога су се рукописи књиге „Споменици личких дивана“, Милене Чанковић први нашли у руци.

Љубојевић је са толико емоција говорио своје стихове да су у појединим тренуцима и њему и публици сузе кренуле на очи.

Да се за један од најизворнијих крајишких инструмената сматра тамбурица увјерио нас је Радомир Вејновић. Добар примјер како одржати традицију и сјетити се како се и шта у Крајини свирало. Међутим, борба са „двојкама“ и различитим врстама електричних инструмената придодатих збрда-здола склепаним стиховима, нажалост, за народне инструменте и изворне пјесме је у овом тренутку готово изгубљена.

Оно што нам други не могу одузети и присвојити су ријечи. Њих треба исписати, из душе изговорити, народу представити. Управо се са таквом једном пригодном причом представила Силвана Цица Тинтор, чија би књига са оваквим и сличним садржајем ускоро требало да угледа свјетлост дана.

Да Крајишници држе до свога и да не дају на своје, ма гдје живјели и шта радили, увјерила нас је, својим стиховима, Сузана Агбаба Сошић, Личанка чије је тренутно мјесто пребивалишта Црна Гора. Њена пјесма, „ Немој ме сврставати“, управо говори о томе да смо ми Крајишници јако добро „сврстани“ и да знамо гдје нам је мјесто. Нико нас не може умањивати, малим правити, мислећи да та наша „вукојебина“ цивилизацију не познаје, културу не посједује, а баш у тој „пустопољини“ многи бистри умови су настали, само је дио парафразираних ријечи велике тежине изречених у овој пјесми.

Са неколико сјајних интерпретација разних музичких жанрова, присутне је разгалио Никола Бракус. Било је ту и староградских и руских романси, али и музике пригодне овој смотри народног стваралаштва.

Своје пјесме везане за крајинску тематику говорио је и Стево Кукавица подсјетивши на сву њену раскош и љепоту. Стево је ове године своје стихове говорио и пред Храмом Благе Марије на Банстолу, поводом обиљежавања годишњице злочиначке акције „Олуја“.

Једну од своје 52 приче на начин, како то умије и зна, испричао је Жељко Дробац Бувац. Прича број 5 говори о малом Јови који је увијек од старијих у породици добијао оно што је другима била мало или им није одговарало. Ни претпоставити се не може колико је ишчекивања било у Јови, приликом женидбе најстаријег брата са лијепом дјевојком. Дилема да ли ће брату млада „ваљати“ или не, дуго је мучила Јову, а његове мисли нагињале на страну да неће. Јер ако му не буде добра, коме ће него Јови…

Пјесник из Републике Српске, родом из Мркоњић Града, Горан Вид Лакић, представио се са више пјесама. Од шаљивих, до оних тужних, ратних, гдје у једној мајка остаје без најмилијих. Тешко, за слушати, не дао Бог лично доживјети.

 

ДА НАМ КРАЈИНА САМО НА РИЈЕЧИМА НЕ ОСТАНЕ

---

Управо ова пјесма била је увод за најпознатију оду написану Крајини. „ Кад помислим на античку Грчку, на њихове филозофе и мудраце, ја видим њега. Професор, сликар, редитељ, глумац, писац, пјесник, оратор…“, овим ријечима је Милан Крковић, водитељ програма, најавио Мићу Јелића Грновића.

Наоко слабашног Банијца, рођеног у Јасеновчаниа почетком Другог свјетског рата, са мјестом пребивалишта у Владимирцима, издваја велико срце. Његов нови дом са правом зову Крајишки музеј. По ко зна који пут се Мићо својим стиховима разлетио по Крајини, вративши нас у дане највећег страдања, августа деведесетих. „Пратили“ смо га отворених очију са ког брда је скочио, које поље прескочио, ријеку препливао… Знао је одакле су хаубице запуцале, пушкомитраљези заштектали, неодвезани пси залајали. Ова Мићина „Поема о Крајини“ се препричати не да… Њу треба саслушати… А присутни баш јесу, преживљавајући и дрхтећи на сваки помен свог, а опет свачијег, дијела „наше Крајине“, када је Мићо у пјесми помене.

Тежи, а опет љепши крај ове смотре је било тешко замислити. У ствари, док је оваквих пјесама нема страха за Крајину, осим што се морамо дати у памет и послушати савјет оца Синише Хрвачевића, мора се ово на младе прености. Остаће, не дај Боже заборављено. Склони смо томе.

Склони смо се и забавити након добро урађеног посла. Онако необавезно заплесати и запјевати, на неки начин лакше „преварити“ тешке теме што смо ове вечери могли чути, а што нас је погађало управо тамо гдје смо најосјетљивији.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ